Недим Сејдиновић: „Да ли ће црква и даље да се бави идеолошком пропагандом, шири расизам, хомофобију, мржњу и све оно чега се паметни стиде?”

Једна од првих реакција на вест о почетку емитовања програма Телевизије „Храм” Српске православне цркве, и то прилично оштра, стигла је из Независног друштва новинара Војводине (НДНВ). Недим Сејдиновић, председник извршног одбора НДНВ-а, запитао је који је циљ оснивања црквене телевизије, ко ће имати моћ да контролише њихов програм, будући да, како је образложио, „црква пред законом има привилегован положај“. У изјави за Радио-телевизију Војводине, он је поставио и питање: „Да ли је телевизија начин да се црква и даље бави идеолошком пропагандом, шири расизам, хомофобију, мржњу и све оно чега се паметни стиде?”. Образложење оваквог става као и одговор на питање да ли је већ било проблематичних садржаја емитованих на некој од 15 радио-станица у власништву СПЦ, јуче нисмо добили од Недима Сејдиновића. У НДНВ-у нам је речено да је он на састанку и да ће се јавити на остављени број телефона, али до закључења овог броја нисмо добили изјаву.

Главни и одговорни уредник ТВ „Храм”, протојереј ставрофор Стојадин Павловић, није желео да коментарише Сејдиновићеве речи, али је одговорио на питање: шта ће цркви телевизија?

– Црква је увек поздрављала технолошка достигнућа која је човек направио и време је да она комуницира са својим верницима и на овај начин. Потребно је да се реч Божја чује и овим путем, да дође до младог света, али и наших људи у расејању који су заборављени од друштвене заједнице, и неких институција. Желимо да шаљемо реалнију слику о Србима и Србији, она је сада доста искривљена и мислим да ти који се противе постојању црквене телевизије припадају тим кривотворцима – каже Павловић.

Телевизија која је програм почела да емитује на Божић, установа је Архиепископије београдско-карловачке и неће бити комерцијалног карактера, а издржаваће се из средстава српске цркве и покровитеља.

– Циљ нам је да у првој години постојања емитујемо наш програм и преко кабловских емитера – наводи Павловић.

Недавно усвојена медијска регулатива донела је новину за црквене медије. Законом о електронским медијима црквама и верским заједницама дата је могућност да медијску услугу пружају у оквиру регионалне, а не само локалне зоне покривања, на коју су раније били ограничени. По овом закону, дозвола за пружање медијске услуге цивилног сектора, у који су сврстане и цркве и верске заједнице, издаје се без обавезе плаћања накнаде. Међу одредбама закона које се односе на све медијске услуге, па и на црквене електронске медије, налазе се и оне које забрањују говор мржње, обавезу поштовања људских права, заштиту права особа са инвалидитетом, о чијем се спровођењу стара Регулаторно тело за електронске медије. То је, уједно, и одговор на питање ко ће, барем по слову закона, контролисати њихов програм.

Износећи мишљење да цркве и верске заједнице имају пуно право да своје духовне и културне садржаје емитују путем медија и, уколико за то испуњавају законске услове, поседују своје радио и ТВ програме, Никола Кнежевић, директор Центра за истраживање религије, политике и друштва, указује, међутим, на то да постоји верска дискриминација.

– СПЦ је доминантна црква у Србији и нема сумње да доминира и у спектру верских медија. Пратим неке од ових медија и нисам приметио проблематичан садржај, штавише, радио-станице попут „Гласа Цркве”, „Слова Љубве” или „Радио Марије” иду корак даље у квалитету садржаја дајући простор различитим конфесијама. Проблем, са друге стране, видим у томе да у националним ТВ сервисима, попут РТС-а, верским садржајима такође доминира СПЦ, што је систем позитивне дискриминације, али га свеједно сматрам погрешним, јер осим традиционалних верских заједница, етру националног сервиса приступ немају такозване мале верске заједнице, попут оних,протестантске провенијенције. Не постоје адекватне емисије које би покриле њихове садржаје. У суседној Хрватској такође доминира већинска Римокатоличка црква, међутим путем одговарајућих емисија довољно медијског простора остаје и за мањинске верске заједнице. Дакле, верска дискриминација у медијском контексту јесте присутна – закључује Кнежевић.

Он наводи и да увек постоји опасност од ширења опасних и изразито негативних појава, као што су расизам или хомофобија које је поменуо Сејдиновић, али да баш због тога постоје регулаторна тела која то треба да контролишу и санкционишу.

– Међутим, никако не треба унапред давати оцене док црквена телевизија није ни пуштена у етар. Можемо на то гледати и овако. Дошли смо до ситуације да је у време када смо имали само два национална канала од којих је други почињао после 12 часова било више културно-уметничког програма него што је то случај данас када имамо на располагању на десетине, па чак и стотине ТВ канала. Да ли би евентуална црквена телевизија која би нудила верске и културне садржаје била опаснија од постојећих који током целодневног периода приказују насиље или садржаје који у то време не би смели бити присутни у етру и да ли регулаторна тела раде свој посао како треба? – пита Кнежевић.

—————————————————-

Трећа црквена телевизија

Телевизија „Храм” није и прва телевизија коју оснива Српска православна црква, како су то неки медији објавили. Две телевизије добиле су 2008. и 2009. године дозволу тадашње Републичке радиодифузне агенције (РРА) за емитовање телевизијског програма на локалном подручју: ТВ „Беседа” Епархије бачке, која је тек требало да почне са радом и ТВ „Логос” Епархије жичке, која је постојала од 2004. године. Обе су, међутим, вратиле дозволу 2012. године јер нису успеле да покрену програм. Традиционалне цркве и верске заједнице имају и заједничку продукцију „Верски програм Србије” у оквиру које се на РТС-у емитују различите емисије које представљају празнике, религијску праксу и светиње православне, католичке и протестантске цркве, као и исламске и јеврејске верске заједнице.