УКРАЈИНА ЋЕ РАЗОРИТИ ЕВРОПУ?

Европска унија улази у 2015. г. са тешким претешким бременом украјинског проблема, оним који је, провоцирајући га, она натоварила Европи. Проблем Украјине нараста и изнутра и споља и представља нескривену претњу. Ту оцену не умањује чињеница да су – захваљујући „минском процесу“ и гостопримству „последњег европског диктатора“ Александра Лукашенка – утихле борбе, бар оне жестоке, на линијама доњецког и луганског фронта. До те мере, под америчким менторством, украјински проблем сазрева да он наш континент може разнети.

Тешко је рећи шта данас у Украјини није проблеми и шта је у њој светла тачка. Негативна стопа раста у тек завршеној години је минус 7,5%, инфлација је преко 20%, незапосленост двоцифрена (уз армију Украјинаца који „на црно“ или „на бело“ ради у тој „непријатељској“ Русији), гувернерка централне банке објавила је општу финансијску кризу у земљи, усвојен је буџет државе „у ситне ноћне сате“, „најантисоцијалнији“ у историји, под претњом премијера Арсенија „Сене“ Јацењука посланицима Врховне раде – или усвајате буџет или ја одлазим. И то није било довољно, па је у помоћ прискочио председник Петар Порошенко да на састанку са својом посланичком већином у владином блоку, припрети истеривањем из Раде сваког оног ко не подржи „Сенин буџет“. И то се све дешава док народ, испред Раде, најваљује „трећи Мајдан“.

А тек украјинска енергетска криза – то је као телевизијска сапуница без краја. Нема струје, нема угља, нема гаса, нема грејања. Мрак и смрзавање. Председничка резиденција је прешла на загревање дрвима. Помоћи ни откуда? Трагична ситуација. И, ко опет Украјини прискаче у помоћ? Ти „проклети“ „Москаљи“, Руси: они шаљу угаљ у „земљу угља“ и струју, и то – опет по оним нижим тзв. унутрашњим руским ценама, не по извозним, тржишним ценама.

„Тренути кошмар“ који у Украјини, траје више од годину дана, не сме да нам замагли оно што се „дубински“ дешава у тој земљи и са њом. Ако је усвојени буџет антисоцијални, он није антивојни. Напротив. Управо је војни, ратни. Споља осокољене кијевске власти поручују да стварају „најјачу армију у Европи“. Ускоро, од летос, предстоји четврта по реду мобилизација у циљу попуњавања јединица и стварања нових. (Мој пријатељ из Љвова, видим, охладио се за нову мобилизацију, као и за рат, иако је био добровољац „у рату против Путина“, где је једва извукао главу.) Порошенко тражи да војно-индустријски комплекс ради у три смене и да армију снабдева најновијим оружјем. Без јаке армије нема мира, вели он. Западна војна помоћ и подршка се не скривају и не ограничавају. Дају се паре, не велике, али скупи се. Не прави се разлика између леталног и нелеталног оружја. У вештину Запада и његових служби, око тога, не треба сумњати, толико су се доказале. Зато ништа не треба потцењивати. Кијев се отворено спрема за рат. Ближи му је, него Луганску или Доњецку. Кад гране пролеће?

Уствари, ништа па ни развој ситуације на истоку земље не зависе од Кијева. Када би се само он питао, пре би се одлучио за мирну варијанту него да изгуби још неку област. Међутим, мировни напори су под сталним искушењима и подметањем америчких клипова. Све је то далеко од њихове америчке куће и од њиховог кућног прага па се све може. Али, како на други начин ставити под контролу Европу и Русију? Украјина је, пронашли су у Вашингтону, та идеална полуга – и за Европу, и за Русију. Успешна Европа, самостална ЕУ, са Русијом, су неподконтролни САД, што Вашингтон не жели и не допушта.

Отуда је још једна мина на истеку прошле године уграђена у европске темеље. У Врховној ради је поништен закон о ванблоковском статусу Украјине, донет под влашћу свргнутог „дикататорског председника“ Виктора Јануковича. Тиме је земљи отворен пут за чланство у НАТО (а још раније за ЕУ), и изласку НАТО на дугу око две хиљаде километара границу Русије са Украјином. Није случајно Русија прерадила своју вону доктрину и НАТО поставила као прву војну опасност. Међутим, ту настају права искушења за Европу, а не само за Русију. Рат и мир који се води за Украјину темељно је питање безбедности не само Русије, него и целе Европе. Одлуке Кијева везане за НАТО за Русију су контрапродуктивне, а Москва подсећа да неки нови режим у Кијеву једног дана Украјину може учланити у ОДКБ. Још раније Русија је званично поручила да она неће седети скрштених руку и гледати како НАТО запоседа њене границе, па је принуђена на мере које ће довести до озбиљних промена у свету.

Украјинска журба у НАТО, као и она у ЕУ, које куда је дочекана раширених руку. Зеленог светла нема, али је отворен пут. Први украјински председник Леонид Кравчук основао је иницијативну групу „Украјина – у НАТО“, надајући се још ове године референдуму о ступању у Северноатланску алијансу. Ту ће се тек да бију тешке европске битке, док Вашингтон једино задовољно трља руке разарајући „Европу од Атлантика до Урала“.

У глобалној политици украјински „евромајдан“ и пут у НАТО нису неочекивани догашаји. У Вашингтона седе стратези и планери који се старају да за потез брже и за корак раније вуку потезе. Потребно је Русију ставити под контролу. Управо Русију, јер се она самостално исправила и испружила и тражи место под сунцем светске политике. Кину је Америка отварала а њен капитал ју је развијао. Кина је западном капиталу отворила неслућено тржиште које је САД довело на врхунац незабележене историјске моћи. Данас када зенит славе пролази, америчка империја тражи нове импулсе потчињавањем највеће ресурсне сировинско-енергетске државе и њене територије. Проширење НАТО-а на Украјину за Русији је понављање историје са Пољском 1612, Наполеоном 1812, или Хитлером 1941. г. Русија бије битку за опстанак и нови поредак у име свих, па и оних у БРИКС-у, ШОС-у, или Г 20. Од тог исхода се опредељује судбина света и његов даљи ток.

Међутим, тиме списак украјинских опасности које могу разнети Европу нису исцрпљене. Никада не можемо заборавити шта је био и за Европу остао Чернобиљ. А данас као да се налазимо пред новим Чернобиљом? Украјинске власти из њима знаних разлога дуже времена јако горе од жеље да у својим нуклеарним електранама – има их четири са 15 блокова реактора типа ВВЕР 1000 МВ – залажу америчко нуклеарно гориво. За нуклеарке са совјетским блоковима, закључили су ових дана уговор о куповини горива са америчким „Вестингхаусом“. У исто време су стигле и вести да из НЕ Зпорожје цури 16 пута више радиоактивне материје од дозвољене дозе. НЕ у Запорожју има шест блокова укупног капацитета 6000 МВ и најкрупнија је нуклерка у Европи. Руски стручњаци упозоравају да би америчко нуклеарно гориво могло бити небезбедно у реакторима из совјетског доба, да би могло доћи до топљења његовог језгра – другим речима до новог Чернобиља у Запорожју. Америка и Кијев немају страха да Европу држе у страху. А о чему се ради говори случај са Бугарском. Амерички политичари су присилили бугарску владу да раскине закључени уговор са Русима за изградњу НЕ Белане („прескупа“), да би на њихово место ускочио „Вестигхаус“, а Бугарима остало да за раскинути уговор плаћају пенале.

У својој не дугој историји „незалежности“ Украјина не стаје први пут на грабље и није она први пут „јабука раздора“. На ту њену неславну историју подсећа нас нико други него Виктор Јушћенко, председник Украјине 2005-2010. (Он је свога ривала Виктора Јануковића победио тек у изнуђеном трећем кругу председничких избора, после оног првог „наранџастог Мајдана“ када се умешао спољни фактор.) Познато је колико је Јушћенко био „проруски председник“, колико је Украјину желео пречицом да одведе у НАТО и ЕУ, па су утолико његове речи важније за све у Украјини и ван ње. Иако сам као аутор ове и сличне аргументе користио, и поново могу да их наводим, нека говори Јушћенко. Јушћенко је у великом предновогодишњем интервјуу Порошенку поручио да је он прошао кроз све кроз шта овај сада пролази. Међутим, он је своју историјску деоницу успео да савлада без рата и крвопролића. Јушћенко каже да је „Евромајдан“ донео земљи „велике непријатности“ и да није уживао његову подршку. Он актуелним властима напомиње да више од половине Украјинаца не подржава курс на чланство земље у НАТО (наводи 60%) и украјински језик као једини државни језик. Он подвлачи да иза тзв. „политике Јануковича“ сваки пут стоји 12-14 милиона Украјинаца. „Зато ако ми хоћемо да победимо по питању националне сагласности и зближавања, не треба говорити о Јануковићу, него о тих 14 милиона људи који примерно мисле као Јанукович.“ Јушћенко у интервјуу изражава симпатије према Путину, снагу карактера и зрелост решења. Важне су његове речи о статусу Кима и Донбаса: то су територије где практично нема нашег језика, где нема наших споменика, наше културе. „Ја сматрам те регионе делом Украјине, али постоје људи који сматрају другачије. И њихово мишљење треба признати.“

„Текући“ америчко-руски сукоб у и око Украјине, у руском животно важном простору, у стратешком предворју њеног дома, није случајан, то је тест на издржљивост Русије, оне Русије која је „устала са колена“ бачена за време Бориса Јељцина. Данас се постојаност Путинове Русије мери и испитује по свим параметрима – економским, финансијским, политичким, војним, другим. До тога судара је морало доћи. Давно сам знао да ће неминовно „осванути тај дан“. Тога је била свесна и руска елита. Рекао бих да је то осећао и сам Јељцин. Био је довољно мудар и искусан да је знао на којим је крилима и на чијој је подржци дошао на власт. И тражио излаз и за Русију и за себе. Био је свестан да Русија мора пронаћи пут спаса, да се не распадне, а он да не заврши на ђубришту историје.

Европска безбедност је могућа са Америком и Русијом, али не без Русије и против Русије. У току је помоћу Украјине америчко тестирање европске безбедности. Али оно није ту почело, а видећемо да ли ће се на томе завршити. Почело је америчким отказивањем споразума о аниракетној одбрани, настављено игнорисањем у области европских конвенционалних снага, затим америчким европским па глобалним аниракетним штитом, а кулминира најављеним повратком америчких ракета у Европу. Руске одговоре покушавају да узму као узорк а не као последицу. Тако се поново убеђујемо да хладни рат и његови инструменти никада нису били покопани. „Победници“ у том рату се не одричу ни његових метода ни његових средстава.

Срећко ЂУКИЋ – ФСК