Сава Јањић тражио да што мање Срба дође у Ђаковицу на Бадњи дан (видео)

Сава Јањић са такозваном председницом општине Ђковица Мимозом Кусари

Готово невероватну тврдњу изнео је Ђокица Станојевић, представник избеглих Срба из Ђаковице, гостујући у последњој емисији „Слободно српски“ коју води Будимир Ничић, председник удружења новинара са КиМ.

На констатацију водитеља да је због „дивљака“ напад на Србе остао у сенци и питања да као један од жртава тог напада исприча шта се тачно догодило, Станојевић каже да Ђаковчани годинама, по традицији, носе Бадњак који пале пред својом црквом.

„И тог дана смо кренули из Београда, Краљева, Крагујевца и са свих страна али у мањем броју, јер нас је замолио игуман Сава да тај број буде мањи.(!) Требала су да крену три аутобуса али смо ми прихватили игуманов предлог и пошли једни аутобусом“.

Готово је невероватно да је то тражио игуман дечански, макар то био и Сава Јањић. Знамо да је уобичајен позив верницима да се за празник окупе у што већем броју… али изгледа да се данас не славе празници већ људи јер такав се позив, у узурпираној Епархији рашко-призренској, упућује једино када се узурпатор Теодосије појављује на неком од тих скупова. У супротном ево шта имамо… Савет и молба да што мање Срба обиђе свој завичај.

Који разлози могу да буду да би се то захтевало од верног народа од његових духовних пастира? Безбедност? Тешко, јер Станојевић каже да је пратња била обезбеђена. Осим тога, теже је напасти три него један аутобус и што сте у већој групи сигурнији сте… Дакле на овај начин Сава је Србе довео у још већу опасност!

А када се сетимо његових активности на стварању новог „косовског народа“, прогона и издаје свог духвног оца и епископа без кривице, честитки „косоварима“ на светским успесима, отварање моста у дечанској порти са Агимом Чекуом руку под руку, дружења и саветовања са осталим западњачким љубимцима на Косову и Метохији па и фотографије са „градоначелницом“ Ђаковице која је овим људима рушила куће како се не би могли вратити у њих, онда је јасно да је жеља била да та посета прође незапажено. Када страх, убиства и киднаповања не успевају да довољно застраше Србе онда се ту убацује игуман Сава да их замоли и саветује да својим кућама, својој цркви и свом граду дођу у што мањем броју…

Ми који знамо да су дечански пастири, од прогона епископа Артемија, готово нескривени вукови, љубимци језуитских и западњачких господара, можемо се брзо повратити од шока након таквог сазнања. Нажалост, човек попут Станојевића то нити може нити жели да схвати. Оно што ових дана примећује Кустурица, бранећи Вучића, да се у Србији жели да скретничар води државу, јесте баш оно што се дешава. Такви се људи и доводе на сва битна места где се треба прекрити страшна и ужасна судбина српског народа. Не желим да вређам доброћудног Станојевића али његова извесна ограниченост у разлучивању наслућује се и випе него довољно у трагикомичном описивању напада на аутобус са Србима када каже да нису могли да приђу цркви јер је неко „подигао мембрану од леда“ те да су после „једног… три узбудљива камена“ одлучили да се повуку. Заиста нисам веровао да косовска трагедија може тако комично да звучи… Овим не желим да исмејем овог напаћеног човека већ да истакнем чињеницу да су баш такви представници српских удружења са КиМ награђивали Вулина у време када му је у српској јавности требала прођа зарад лакшег спровођења велеиздајничког плана зацртаног Бриселским споразумом.

Јер овај исти човек, кога су протерали, кога недужног прогањају, каменују и убијају сваки пут када дође у свој родни град – и даље брани своје гонитеље! Он је своје излагање и почео реченицом да су их каменовали „они који су против Биселског споразума“. У први мах помислио сам да су то били Срби! Не, он је искористио прилику да својом патњом изрекламира баш оне који су бакљу, нож и камен ставили у руку која их је бацила на њега! Он ни једном једином речју није рекао да су их каменовали Шиптари или Албанци (јер доста је њих из Албаније прешло незаштићену границу тог дела Србије након окупације 1999. године и сада су у страху да ће морати да врате узурпирано), већ просто нападаче одређује по њиховим мотивима и жељама док су они, мета, били искључиво одређени по својо националној припадности. Његова жеља и усхићеност упућују на извесну дозу утицаја да се унапред одређене речи чују а одређене потпуно избегну.

Такве људе и ови „духовни“ вуци вуку и растржу по косовској земљи… Такве, који не могу да схвате да нису сви из његовог народа спремни да са њим истрају у патњи и страдању јер имају неке сасвим друге, комфорије планове а да ће сав луксуз, који себи не може да замисли, платити и обезбедити њима баш таквим понашањем.

Али како нема у овоме свету зла, а да у себи не садржи бар нешто добро, тако и појава овог човека открива ево неке драгоцене податке. Осима Савиног захтева сазнали смо још нешто што нико неће нити изгледа жели да помене. Како Станојевић каже током и пре рата у Ђаковици је киднаповано 72-је Срба али је шокантно колико је Срба заиста убијено током рата и од НАТО-а, само у Ђаковици.

„Имамо имена, презимена и податке да је од касетних и радиоктивних бомби, после рата у прогонству, умрло 450 ђаковчана. То су утврдили доктори где су се лечили ти људи. На ВМА се одвија масовни долазак ђаковчана који траже здравствену заштиту“.

Колико нас је знало за овај податак?…

Важан део ове емисије била је и изјава несрећног Јаблановића, такозваног „министра“ у шиптарској влади, о нападачима на аутобусе са расељеним Србима изазвала је велике полемике у шиптарској заједници јер их је назвао – дивљацима. Овим се, иако у информативним емисијама али у играној форми, води кампања на свим „српским телевизијама на Косову и Метохији посебно на телевизији „Мост“. Ту наивци (глумци и буквално), сричу једнообразни текст наглашавајући прво да је Јаблановић министар а онда и да није баш тако лоше мислио… Јадно и бедно и за оне који учествују и за оне који то раде и за нас који успут погледамо. Али увек тако буде када се жељнима власти и ничега другог она заиста да. То није тако опасно када је у питању председник одељења неког нижег разреда основне школе али на сваком другом нивоу је то веома, веома проблематично.

Највећи проблем јесте у томе што је он један од представника Вучићево-вулинове листе „Српска“ који се искомпротивао истином (њих само истина може да искомпромитује јер им је једино она забрањена активност) па би његовом сменом био сужен манипулативни простор издајничке српске власти и тако би само отежано могли да помогну Шиптарима да сан о независности постане чврст као лед на северном полу, за разлику од „језерског леда“ у пролеће који имају данас.

Колико је то крхко приметио је и Станојевић када као лошу страну (поред добрих које нема) наводи да је токо преговора у Бриселу најважнији проблем напросто прећутан!

„По мени и по мишљењу народа, прва и основна тема тих преговора требала би да буде – проблем 247 хиљада протераних Срба? Шта је са њиховом имовином? То мора да буде на столу јер договор без 240.000 протераних Срба нема смисла. О чему ми можемо да разговарамо ако у Приштини нема Срба, ако у Призрену, у Пећи, у Ђаковици нема Срба?…“

Он је навео и да је то пре око годину и по дана изнесено и председнику Србије Томиславу Николићу који им је тада обећао да ће то бити на првом наредном састанку али то никада није поменуто већ се говорило о стварима које не доносе ништа ново.

„Николић је тада рекао да „ништа није договрено док се све не договоримо“ а о чему разговарамо ако не разговарамо о људима?“ пита се Станојевић?

Овим је сва прича српских власти, како се у Бриселу преговара о бољем положају српског народа на Косову најједноставније, како то само народ уме, пала у воду.

Емисија „Слободно српски“ је овим показала да је једна од ретких „рупа“ које у назнакама, а понекад и више од тога, пропуштају истину и помажу да се неке од чињеница сагледају и, макар и делимично, представе и забележе па онај ко жели може и да види о чему се заправо ради. Макар и у тој једној јединој телевизијској емисији.

Србија данас