TО НИЈЕ МОЈЕ КОСОВО

Драган Ничић Циноберски

TО НИЈЕ МОЈЕ КОСОВО
То није моје Косово
То није моје Косово
Ни ви нисте Косовци
Жестоко сам изигран
На прашњавој висоравни
која пече

Ја вама више нисам вичан
ви како ветар дуне
А ја сам непомичан
То није моје Косово
ни ви нисте Косовци
Понашате се као зли гости
у егзотичној сте провинцији
Вама се чини
о вама брину почасни конзули
и вазали
Зато се ваљда грабите за кости
кад газда баци да се и разгали
То није моје Косово
ни ви нисте Косовци
Чувари светих сени
да су они бројали
ви не бисте били ни рођени
Да су они имали одступницу
Ви ни да постојите не би смели
То није моје Косово
ни ви нисте Косовци
Продајете што нисте купили
Али у горком чућете сну
платиће за вас ваша деца
Ту земљу свету и проклету
То није моје Косово
ни ви нисте Косовци
Одлазите у Србију
тамо вас зову
Али не на славља
са скрбости вас враћају
У празној соби сам
ти плачеш за незнаним човеком
и ја плачем са тобом
тешимо се злурадом судбином
И светимо косовским гробом
Вратите се кукуричу
црвени петлићи
А не знају да је теже
вратити се него отићи
А најтеже на Косово
Црквице су вам порушили
у дворишту змије, коров и гуштери
Међа вам се сама преорала
у пуста и разрушена села
Вратите се ако морате
само вас душа чека цела
То није моје Косово
ни ви нисте Косовци
Другима звоните звона
у прашњаве вагоне
па преко Ибра-рубикона
Издалека боље се чује
ни тамо нико не викну
По души шта нас кљује
Преживесте жандаре
и они кисело млеко
можда и није требало
Ал’ овде сам вас чек’о
То није моје Косово
ни ви нисте Косовци
Храбре ли вас то звери
а заборављате оно старо
Лавеж је чувар дворишта
А глас је чувар кућних двери
То није моје Косово
јалово вашариште
Циркус-мајстори га обилазе
дају успешне представе
А ви сте ставили језик
у слаткоречиве тегле
Излупате га ујутру
пред кућом да омекне
Сад може све да прогута
и све може да рекне
А да вас у грлу не загребе
Срећа да је прво прогутао себе
То није моје Косово
ни ви нисте Косовци
У вама нема истинске
радости ни туге
Само подсмех, завист и поруге
У гомили пада тежина
првог камена
Али расте тегоба ћутања
после Амена
Не ви нисте моји Косовци
дуго сам мислио
да нас само јава дели
Сад видим да нам ни сан није исти
Ноћима лебди на црном коњу
по тмурном небу
мој крик глувонеми
Ноћ од њега оседи, сване, побели
а ви га не чујете
Важнији су вам ваши небодери
заграбили сте стаклене штенаре
А заборавили Накараде, Неродимље,
Невољане
више вас то не боли
Најрадије би им сами
променили име
ипак се мало ради реда љутите
Кад други то учине
То није моје Косово
ни ви нисте Косовци
Молим вас не причајте
то више деци
Пред спомеником од шербета
и марципана на који
бацају цвеће
Ја видим смешно тужни споменик
Витеза са поломљеним мачем
Кунем вас
Опомињем
Опраштам вам
и плачем
неутешно плачем
Јер ипак грешан
Грешно сам пев’о
На живе ране сипао со
Али не лажем стварно сам сневао
То није моје Косово.