Краљевина Југославија је постојала од 1. децембра 1918. до Другог светског рата. Неколико пута је кроз своју историју мењала назив.
Законом из 1929. године територија земље је подељена на девет бановина и посебно управно подручје: Дравска бановина (седиште Љубљана), Бановина Хрватска,(седиште Загреб),Савска бановина (седиште Загреб), Приморска бановина (седиште Сплит), Врбаска бановина (седиште Бања Лука), Дринска бановина (седиште Сарајево), Зетска бановина (седиште Цетиње), Дунавска бановина (седиште Нови Сад ), Моравска бановина (седиште Ниш), Вардарска бановина (седиште Скопље). Град Београд, са Земуном и Панчевом чине засебну административну јединицу.
Социјалистичка радничка партија Југославије основана је на Конгресу уједињења у Београду, 20-23. априла 1919. године. На другом конгресу, у Вуковару 20-25. јуна 1920. партија мења име у Комунистичка партија Југославије.
30. децембра 1920. донесена је Обзнана којом је рад КПЈ забрањен. У образложењу Обзнане, њен аутор, министар унутрашњих дела Милорад Драшковић дао је свој опис комунистичких акција.
Циљ комуниста је: „да по руском бољшевичком примеру, све сруше што данас постоји од закона, установа и добара јавних и приватних, а да на место свега заведу као и у Русији власт неколико људи који ће располагати животом, слободом и имањем грађана, а државу нашу отворити инвазији странаца. То они зову диктатуром пролетаријата и пошто сматрају нашу државу само као један сектор на фронту у борби коју бољшевици воде против осталог света то ће они на том сектору повести војну против светског капитализма како би се срушило све и свуда у свету што су до данас створили дух, снага и рад човечанства.“
Пети Конгрес Kоминтерне (јун-јул 1924.) донео је посебну резолуцију о Југославији:
”Југославија је мултинационална држава. Српска буржоазија, која чини хегемонију, то чини у име свега 39% становништва Југославије. Остали народи, огромна већина становништва, изложени су националном поробљавању и денационализацији. Право народа на самоопредељење које признаје КПЈ има да се оствари у одвајању Хрватске, Словеније и Македоније из Југославије и стварању (од њих) независних република.”
Коначно, на Дрезденском конгресу 1928. године, по захтеву Стаљина, разрађује се план за разбијање Југославије.
”Борба мора почети у самој Србији јер је она база хегемонистичког режима. Затим треба створити посебне државе: Хрватску, Црну Гору, Македонију и Словенију а мађарској и арнаутској мањини признати право на самоопредељење и отцепљење које би им омогућило припајање матичним државама”.
Кључни, у смислу далекосежности последица, био је Четврти конгрес Комунистичке партије Југославије одржан од 3. до 15. новембра 1928. године у Дрездену.
”…неколико пута до сада указивао сам на један датум и догађај из историје Комунистичке партије Југославије (КПЈ) који се деценијама врло смерно, упорно и педантно сакрива од српске јавности. Да, у питању је Четврти конгрес КПЈ одржан 1928. године у Дрездену. Значај тог скупа, расправа на њему, програмски документи који су усвојени, основ су свих каснијих антисрпских чињења на простору Југославије, укључујући – немам проблем да ово кажем – геноцид који су усташе у НДХ провеле над Србима. Тврдња јесте јака, али су докази још јачи.
Шта се то догодило у Дрездену, од 3. до 15. новембра 1928. године на Четвртом конгресу КПЈ? Ко је био тамо? Да ли је тај скуп југословенских комуниста заиста надуо једра усташког покрета, охрабрио свако антисрпско деловање у будућности, поставио темеље будућих независних држава, а на штету Срба, створио ембрионе будућих народа који ће настати из српског бића и живети на патолошкој мржњи према Србима? Сваки одговор на ова питања је потврдан.
Дакле, у Дрездену је на почетку Конгреса, у анализи политичког стања у Краљевини СХС, констатовано да су стварањем те државе јужних Словена под власт великосрпске буржоазије стављени Словенци, Хрвати, Црногорци, али и знатна албанска, бугарска и мађарска подручја. Ова констатација и оно што следи, извучено је из докумената КПЈ, и не представља ни најмању тајну. Не употребљавам наводнике из разлога што су све те тврдње буквално преписане и несумњиво су аутентичне.” – пише Ратко Дмитровић у листу ”Печат”.
Године 1938. комунисти доносе назив Космет за подручје Косова и Метохије, а на 5. земаљској конференцији КПЈ 1940. у Загребу sтвара се став према аутономности Космета.
Друго заседање АВНОЈ-a је одржано у ноћи 29. новембра 1943, у граду Јајце у средњој Босни. Седницом је председавао хрватски политичар, предратни председник скупштине Краљевине СХС др Иван Рибар. Након петочасовног заседања др Рибар је, непосредно пред поноћ, прочитао одлуке другог заседања АВНОЈА, између осталог и одлуку да се створи федерална Југославија, заснована на праву о самоопредељењу, у којој је планирано да Срби, Хрвати, Словенци, Македонци и Црногорци живе у шест федералних јединица.
Нови устав је донет 31. јануара 1946. године, када држава мења име у Демократска Федеративна Југославија. Устав је именовао пет нација, шест република и две аутономне покрајине. Републике: Словенија, Хрватска, Босна и Херцеговина, Црна Гора и Македонија и Србија са Аутономном Покрајином Војводином и Аутономном Покрајином Косовом.
Одлука НКОЈ-а (Националног комитета ослобођења Југославије), донета 6. марта 1945 године, о ”привременој” забрани враћања ”колониста” (Срба) на њихова пређашња места живљења, позната и као Одлука бр.153, била је одлука послератних комунистичких власти којом се ”колонистима” (Србима) ”привремено” забрањује повратак на Косово и Метохију и у Македонију.
О томе др. Смиља Аврамов у својој књизи ”Геноцид у Југославији 1941-45, 1991 …” каже:
”На удару су се најпре нашли они који су стекли домицил на Косову после 1918. године. У нашој литератури уврежена је појмовна и терминолошка конфузија у погледу речи ”дошљак”. У једној уставној, парламентарној земљи, у којој је била загарантована слобода кретања, не може се говорити о ”дошљацима” ма где се они нашли, осим ако су у питању странци. Ово нарочито важи за Косово, одакле су Срби прогоњени уназад три века. Они се могу третирати само као ПОВРАТНИЦИ, а не као дошљаци.”
Др. Аврамов на другом месту (Др. Смиља Аврамов, Постхеројски рат Запада против Југославије) каже:
”Иако у изузетно тешкој ситуацији после ратних разарања, осиромашена, са строго рационализованом исхраном, Југославија је током 1944-1945, односно све до 1948, испоручивала Албанији у виду поклона огромне количине житарица и друге хране, материјала потребног за привредну обнову земље итд.; демонтирала је фабрику шећера у Сивцу и друге објекте у Војводини и Срему, радио-станицу, аутоматску телефонску централу у Београду, штампарију итд., у вредности која достиже милијарде долара, и све то поклонила Тирани. Уговором из 1946 установљена је заједничка одбрана и најтешња војна сарадња; у току 1946-1947 путем 26 закључених уговора успостављена је царинска и монетарна унија, а границе двеју земаља биле су отворене за несметано насељавање албанског живља на Косово и Метохију и у Македонију. Затварајући очи пред катастрофалним последицама ове политике, крајњим сиромаштвом у земљи, влада ФНРЈ је ту полизику оценила као ‘велики успех’.“
Аутономна Косовско-Метохијска Област (АКМО) званично је проглашена 10 јула 1945. године. Данашње границе област је добила 1959. године проширењем на северу, када су делови општине Рашка, насељени искључиво српским живљем изузети из састава централне Србије и додати области као делови општине Лепосавић.
Априла 1963. године АКМО је уздигнута на ниво покрајине, поставши Аутономна Покрајина Косово и Метохија.
Новембра 1968 године име покрајине је промењено у у Социјалистичка Аутономна Покрајина Косово, а Метохија је уклоњено из назива. Метохија је географска регија која обухвата јужни и западни део Косова и Метохије а Метохија значи “земља под управом манастира”. Назив долази од грчке речи μετοχή (заједница), која је првобитно означавала насеобину монаха који обрађују манастирску земљу.
Према Уставу Србије из 1974 године Косово је имало de facto статус федералне јединице СФРЈ иако је формално и даље било део Републике Србије.
Последице комунистичке политике, најбоље се виде уколико се упореди етничка слика Косова и Метохије пре и после успостављања комунистичке власти, а ово нам истовремено даје и потврду да забрана повратка Срба на Косово и Метохију на основу Одлуке бр.153 није била привременог карактера.
Године 1939. 60% становништва Косова и Метохије чинили су Албанци а Срби 34%, док 1948 године имамо већ битно другачију слику: 68% становништва чине Албанци, Срби 28% и остали 5%.Тенденција пораста процента албанског становништва и опадања српског се наставља, па тако 1971. године албанци чине 74% становништва Косова и Метохије, Срби 21% а остали 5%. Године 1981 Албанци чине 77% а Срби свега 15%.
„Егзодус Срба је, као што је свима познато, један од главних проблема са којим власти морају да се суоче на Косову… (…) Неких 57.000 Срба морало је да напусти Косово у последњој деценији …“ (The New York Times, July 12 1982, by Marvine Howe)
Године 1991 проценат српског становништва опада на свега 11% а проценат албанског износи већ 82%.
Парадоксално, али ”демократски” Запад, предвођен са САД и ЕУ, не зауставља и не спречава оно што су комунистичкевласти започеле, већ напротив приводи крају.
”Даље дробљење Југославије ишло је по диктату Европске заједнице (ондашњи назив за Европску унију, примедба Д.М); након што је формалноправно добила мандат за посредовање у југословенској кризи, али мимо изричите обавезе да се решење пронађе у оквиру Југославије, ЕЗ је иступила отворено на политичку позорницу као ударна снага у разбијању Југославије./…/” ( Смиља Аврамов, Постхеројски рат Запада против југославије)
После НАТО бомбардовања СРЈ 1999. године, Косово и Метохија долази под управу Уједињених нација. Према Резолуцији 1244, Косово и Метохија је део Србије, али је под контролом УН.
17. марта 2004. године се догодило етничко чишћење Срба великог обима са територије Косова и Метохије. Албански терористи и екстремисти су напали читаве српске заједнице и српске културно-историјске споменике, да би након тога, 2007 године на Косову и Метохији преостало само 5% Срба у односу на 92% Албанаца, и 3% осталих.
Скупштина Косова је 17. фебруара 2008. једнострано прогласила независност аутономне покрајине Косово и Метохија од Републике Србије.
Косово и Метохија, баш као и остале републике, je прогласилa независност и признатa у границама које у Краљевини СХС, односно Краљевини Југославији нису постојале:
”У свим нотама о признању, чланице ЕЗ прибегле су једној, за правнике, непојмљивој формули преузетој од Арбитражне комисије; нове државе признате су ”у међународно признатим границама”. Никада ни у једном међународном акту нису административне границе унутар Југославије обележене, а понајмање признате као међународне. Не постоји чак ни унутрашњи правни акт који прецизира те границе. Социјалистичка Југославија од 1945 до 1991 била је партијска, а не правне држава, и територије федералних јединица поклапале су се са организационом структуром Комунистичке партије Југославије.” (Смиља Аврамов, Постхеројски рат Запада против југославије)
19. априла 2013. године у Бриселу је садашња влада Републике Србије на челу са Ивицом Дачићем и првим потпредседником владе Александром Вучићем, кршењем Устава Републике Србије потписала тзв. Бриселски споразум (Бриселски диктат, Бриселску капитулацију) и тиме и de facto признала независност Косова и Метохије од Републике Србије.
