Искрене намере бивше «браће» или континуитет србофобије. Део 1.

«Rasap Austro-Ugarske pak bila bi katastrofa za sve narode Monarhije uključujući čak i Nijemce i Mađare. Za nas Hrvate bit će jedina sreća ako bude Austro-Ugarska potpuno poražena, ali da nakon toga ostane na okupu»- наглашава Stjepan Radić, 1914.године у свом говору у хрватском сабору, у време када посланици српске скупштине у Нишу усвајају резолуцију о ратним циљевима којима желе да донесу слободу свим јужним Словенима! Радићев говор одражава тадашње политичке ставове о тзв. «хрватском питању». Политичке странке у тадашњој бановини истакле су три могућа сценарија о развоју свог будућег статуса у Аустро-Угарској царевини, а његово решење заправо овиси о најбитнијој «ситници» – хоће ли Аустро-Угарска као држава опстати или не? Наметнута су три сценарија, први – останак преуређене Хрватске у преуређеној Аустро-Угарској; други — стварање самосталне хрватске државе и трећи – улазак у заједничку државу свих јужних Словена, осим Бугара.

Последња два решења предвиђала су пропаст и распад Аустро-Угарске, а стварање самосталне хрватске државе у тадашњим међународним околностима није имало ни најмање шансе, и зато су се хрватски политички представници у тадашњим странкама углавном опредељивали за преостала два решења.

ХСП (Хрватска странка права) фракција «франковаца» подржавала је апсолутни останак у Аустро-Угарској али инсистирајући на «тријализму», тј.новој унутрашњој подели где би јужни Словени добили своју аутономну јединицу а Хрвати статус по решењу Наполеона из Орвелове «Животињске фарме», што је изазивало нескривени отпор Мађара(као државног народа) и на тој основи су они постизали политичке договоре са представницима ХСК (хрватско-српска коалиција), који су од избора 1913.године имали већину у сабору Хрватске као локалном парламенту у саставу угарске државне јединице, о чему данашњи хрватски историчари једноставно не говоре или ако већ не могу да избегну, налазе езоповске дефиниције тога стања.

Територијално-административном поделом из 1868.године покрајине Хрватска и Славонија припадале су угарској државној јединици а покрајина Далмација била је у саставу аустријске државне јединице. Њени су политички представници били у саставу бечкога «царевинског вијећа» и нису имали ближих политичких контаката са представницима сабора. Поједини су далматински политички прваци чак били изразити противници идеје о стварном уједињењу «хрватских земаља» укључујући и БиХ, а поједини су предлагали да се и Хрватска и Далмација припоје БиХ, која је била под заједничком управом и Беча и Пеште. Тек након смрти цара Фрање Јосипа II.1916.године, посланици из Далмације, Истре и Словеније основаће Југословенски клуб у «царевинском вијећу» у Бечу те ће тзв. «мајском» декларацијом из 1917.године подржати ново уређење црно-жуте монархије са предлогом да се све јужнословенске покрајине у монархији (Словенија, Далмација, Истра, Хрватска, Славонија, Срем, Барања, Бачка, Банат, Босна и Херцеговина) уједине у трећу аутономну јединицу.

Ову декларацију је крајем маја 1917.године прочитао Антон Корошец у Бечу.

Овим је предлогом решавање «хрватског питања» предвиђено унутар Аустро-Угарске монархије, а истакнути хрватски представници Иво Продан, Вјекослав Спинчић и Јосип Смодлака јасно су оспорили ексклузивистички став «франковаца» да су богом дани да га само они и реше.

Одговарајући на овај предлог изнели су представници опозиције у хрватском сабору (ХСП и ХПСС) свој предлог за решавање «хрватског питања» унутар тријалистичке трансформације монархије – „Zajedno sa Slovencima želimo i hoćemo do kraja izgraditi svoju narodnu demokratsku državu Hrvatsku. U toj će hrvatskoj državi naša braća Srbi imati sva ona prava, koja i mi. Budu li se Srbi protivili ovoj hrvatskoj državi, nastojat ćemo iz svih sila, da ju oživotvorimo i bez njih, pače i protiv njih, jer smo uvjereni, da bez jedinstva sa svim Slovencima i bez cjelokupnosti povijestne hrvatsko-bosansko-dalmatinske trojednice nema hrvatskomu narodu ni obstanka, a kamoli napretka.” (Stjepan Radić, Sabor, 7. veljače 1918.)

Видљиво је већ тада да се упркос козметичкој бајци о истим и једнаким правима,српском народу у Аустро-Угарској одриче право на самоопредељење уз нескривене претње! Ове претње долазе у време када су већ САД одбациле идеју о опстанку Аустро-Угарске као државе и објавиле чувених «четрнаест тачака» Вудро Вилсона, због којих су и ступиле у рат на страни сила Антанте (да се не заборави!). Тачка X. се односи на све народе у Аустро-Угарској па и на Србе, наравно. Судбина Срба са подручја Аустро-Угарске као да је била овим говором пророчки предодређена за будући геноцид над њима у НДХ, који ЕУ «не познаје». Можда ће и комисију за истину да формира, а посланицу Ружу Томашић да именује известиоцем EU о наводном геноциду над Србима у НДХ, пошто га је њена странка и навестила пре једног века у таквој хрватској држави.

Почетком Великог рата избегли су појединци, чланови ХСК идалматинских странака у неутралне земље те су самоорганизовано оформили Југословенски одбор у Паризу, али га убрзо селе у Лондон јер имају већу политичку подршку од Уједињеног краљевства острвског, него ли француске републике. Они тек након почетка преговора представника Антанте са краљевином Италијом и отворене понуде делом територије Аустро-Угарске нагло почињу осећати «неодољиву љубав за своју српску браћу», јер су део те исте Антанте и можда и буду победници, који ће се питати где је гранични камен будуће државе до кога је стигао српски пешак или коњаник као победник.

Тако ће Франо Супило сликовито изјавити Анти Трумбићу да уколико Хрватска остане усамљена –«нас ће Италија прогутати као макароне!»

Као идејну платформу одбране, тада је Супило наглашавао – «да ми Хрвати, Срби и Словенци од Триглава до Тимока сачињавамо један те исти народ са једним те истим језиком, а само са три народна имена. Није важно како се један народ зове, него је важно да тај народ живе, да буде свој, слободан, јединствен и да напредује.»

У територијалном делу програма уједињења истичеФрано Супило у новембру 1914.следеће будуће решење – Јужна и источна Корушка, јужна Штајерска, Аустријско Приморје које се састоји из Горице, Градишке, Трста и Истре, Далмација, Босна и Херцеговина, Хрватска и Славонија са градом Риеком и котаром, Јужна Угарска и то преузимајући границе на Штајерској, па сјеверно од риеке Муре према истоку нешто јужно од Печуха на Мохач, гдје сиече Дунав и пење се на сјевер иза Суботице све до Тисе јужно од Сегедина. Отуд слиеди риеком Марос до близу Арада, а онда се у луку спушта на Дунав код Оршове, данашња Србија и данашња Црна Гора.

Полазећи од «фузије са Србијом и Србима» и од тога да се«свакој сепаратистичкој основи ми као Хрвати морамо опирати», Франо Супило је тада узимао Србију за средиште процеса уједињења и називао је «Пијемонтом», зато што је само тако тада могла да се створи целовита државна територија.

Стварање те заједничке државе пашће на терет српскоме народу у свим његовим земљама, јер је ван закона у Аустро-Угарској а окупиран у Србији и Црној Гори, те једино оружаном борбом може повратити своју слободу и своју државу.

Католичка браћа се у овој борби настоје провући са што мање губитака у људским животима што најбоље показује идеја о стварању «Јадранске легије» као наводне војске Југословенског одбора са којом иступају његови представници и у САД и у Русији при акцији окупљања добровољаца. Ову идеју су Срби из Аустро-Угарске одмах одбацили као њима страну, јер искуствено осећају сву њену неискреност у будућој намени. Они желе да се за своју слободу и слободу свог народа изборе само као српски војници. Они у Русији из заробљеничких логора већином нису ни видели тај Јадран, а исељеници у САД су га видели док су бродом компаније «Мислер» пловили из Трста, певајући двогласно познату крајинску песму: – «морем плови Мислерова лађа, капетан јој вјештином угађа» – одлазећи у челичане Питсбурга и руднике које су називали «мајне», где су губили своје здравље умирући од туберкулозе.

Ови рудари и ливци свакако нису творци «великосрпског» територијалног виђења а Франо Супило свакако није Србин, али јесте овим просторним предлогом будуће заједничке државе обухватио скоро свако словеначко и хрватско село, за које би српска војска требало да се избори!

Сагледавајући укупни развој догађања на ратиштима ,али и неминовност распада државне целине Аустро-Угарске, чак ће и посланици у хрватском сабору донети резолуцију у којој истичу:

„Tražimo nezavisnost, sjedinjenje i slobodu u svojoj jedinstvenoj narodnoj državi u kojoj će plemenite osobine troimenog jedinstvenog naroda Slovenaca, Hrvata i Srba biti očuvane, te po želji sastavnih narodnih dijelova poštovani državotvorni kontinuiteti historičko političkih teritorija uz potpunu ravnopravnost plemena i konfesija” (Zagrebačka rezolucija, 3. ožujka 1918.)

Далеко од њихових политикантско-интригантских игара, српска војска попуњена српским добровољцима припремала се као део оружаних снага сила Антанте, које се припремају да војнички поразе Немачку, Аустро-Угарску и Бугарску на европским ратиштима, да оружјем ослободи својупоробљену Отаџбину а никако да реализује непостојећи програм великосрпске експанзије на територије «туђе» (непостојеће) државе!

У то време Анте Трумбић истиче: «S obzirom na teritorijalne želje susjednih zemalja, prvenstveno pretenzija Italije, hrvatska je budućnost u tom slučaju bila neizvjesna».

Зато је Трумбић сматрао да након рушења Аустро-Угарске најпре треба провести уједињење у заједничку државу, а затим ће се народи равноправно договорити о устројству те заједничке државе што су у својим предлозима српској влади и истакли представници Југословенског одбора, пожурујући и престолонаследника и премијера српске државе да прихвате овај њихов предлог, јер Италија као чланица сила Антанте такође има статус будућег победника и Лондонски уговор (потписан!) у џепу, а Вилсонова тачка IX. не оспорава његову примену (да се зна!).

Витали ЖУЧНИ – ФСК