ДРОНИЗАЦИЈА СРБИЈЕ

Свако ново јутро, сваки нови дан последњих петнаест година у Србији почиње вестима о помоћи и кредитима који само што нису стигли са врлог нам и драгог нам Запада. Сваке недеље слушамо како се ЕУ на челу са нашим вековним „пријатељем“ Немачком, Енглеска која је увек свима „помагала, и „борац против свих неправди“ на свету Америка – договарају о донацијама које ће нам послати.Из месеца у месец пратимо савршен трио Америку, Енглеску и ЕУ како се такмиче у смишљању повољности за Србију. И тако док траје то дневно, недељно и месечно такмичење у разним обећањима – Срби се годинама условљавају,Србе убијају, Србија се бомбардује, Србији се отима њена територија. Све што може да функционише и доприноси бољитку Србије се годинама уништава.

Довољно је сетити се било које српске фирме или производње које су у прошлом веку представљале гиганте на Балкану, а погледати где су сада. Шта се догодило са грађевинским предузећима? Зашто изградњу путева на тендерима морају да добију стране компаније када већину радова изводе домаће фирме, које саме врло добро знају свој посао? Верује ли стварно неко у Србији да српски сељак више не зна да сади кукуруз, и да су му за ту „тајну науку“ потребни Арапи? Вероватно ће успети да нам то објасне тиме како Арапи вековима у пустињама гаје најлепши и најквалитетнији кукуруз. Поражавајуће су чињенице да Србија увози свињско месо, пасуљ, бели и црни лук, парадајз, купус, краставац, паприку… Да ли је Сартид био поклоњен само да би се истопило српско наоружање? Ко је то дозволио, ко је зарађивао на уништавању Србије? Где је српска војска? Куда смо то кренули ?

Но, не треба да бринемо. Наши западни пријатељи нас и даље обасипају донацијама за „наше добро“. И то најмодернијим. На пример дроновима. Али не било каквим. И свакако не дроновима за војску – јер Србија, како нас уверавају, „нема непријатеље“. Не – за Србију су намењени политички „дронови“, у виду „српских“ политичара. Принцип је исти као и са обичним дроновима: управљају се даљински и сеју деструкцију, беду и смрт, али су њихови управљачи голим оком невидљиви. Зашто би наши западни „пријатељи“ више ризиковали да им се неки српски „партнер“ отме контроли, када модерна технологија све то лепо решава? А, зна се – ако се неки дрон отме контроли, услед техничких или других сметњи, следи аутоматско „самоуништење“.

Наравно, ове д(р)онације нису ограничене само на политичку сферу. Јер, цела Србија је полигон. На пример, видимо да су присутне и у спорту, у сфери живота која би идеално требало да буде у служби витешког надметања, а не политике. Председник Олимпијског комитета Србије је на свом примеру демонстрирао ефикасност и исправност даљинских команди, приликом пријема у МОК квази-олимпијског комитета „Косова“. Урадио је баш онако како је контролорима одговарало. Односно – није урадио ништа.

Истина, нико од њега ионако није очекивао херојска дела: с тим смо кад је он у питању давно раскрстили. Знамо да је његова висина скоро дивовска, знамо да и у презимену Дивац постоји реч див, али се прича о диву ту и завршава, на висини и презимену. Све остало је управо исто онако као и код политичара који нажалост представљају нашу земљу. Нема у њима ничег дивовског, ничег српског, не струји кроз њих крв српских витезова. Код њих је све сведено на величину колибрија, како срце тако и дела. Било би лепо када би ови колибри-дронови, водећи се примером председника нашег Олимпијског комитета, некако „емигрирали“ назад тамо одакле њима и управљају. Али – то не зависи од њих, већ од њихових управљача. То и јесте природа дронова.

У прошлости није било дронова, па су овакве појаве наши људи звали разним другим, једноставнијим именима. Тако их је рецимо наш Меша Селимовић звао улизицама, а о њима је говорио:

„Улизице – то су за мене најгори људи на свијету, најштетнији, најпокваренији. Они подржавају сваку власт, они и јесу власт, они сију страх без милости, без икаквог обзира, хладни као лед, оштри као нож, као пси вјерни свакој држави, као курве невјерни сваком појединцу, најмање људи од свих људи. Док њих буде нема среће на свијету, јер ће уништити све што је истинска људска вриједност.“

Да је данас ту, можда их не би звао улизицама, већ би за те испразне душе нашао неки савременији назив. Јер, савремени српски дронови ипак представљају одређени технолошки скок, одређено усавршавање појма и природе улизиштва.

Вековима су Срби изложени разним притисцима. Вековима покушавају да им сломе душу, да је потчине. Данашњи задатак, дакле није нов: одупрети се томе. Србин ће у томе сигурно успети. Док је вековима бранио своју Отаџбину, пред Србином су биле много веће силе од данашњих бедних дронова. Тада није остављао ни најмање разлога да га се потомци стиде. Нема разлога за то ни данас, уздићи ће се поново српски соколови и орлови, и растерати јата дронова као јато јаребица. Није се угасио а никад и неће огањ правде и слободе у српској души. Знао је то и Алекса Шантић када се обраћао Србадији са „Србадијо, ватро жива, Србадијо, орле мој!“:

СРБАДИЈИ
Србадијо, ватро жива,

Србадијо, орле мој!
Небо ти се разгаљива,
Све се већма губи, скрива
Петстољетна мрска тама,
Са копљем је свјетлост слама
Весели се, пјесму пој!

Утри сузе чемер јада
Нек’ умукне горки вај,
Ускрснуће твоја нада,
Што је гаји душа млада;
Твојих милих светих снова
Родиће се зора нова,
Родиће се Српству мај!

Патили смо пет-сто љета
Ал’ је тако хтио Бог:
Да нас судба гони клета,
Да окуша да л’ ће знати
Србин борбу одржати,
И к’о соко са врлети
Трзат’ ланац врата злог.

Хај, буди се, мој соколе!
Већ је близу јаду крај –
Заборави тешке боле,
У будућност смјело броди,
Дигни слогу на престоле,
Та она те срећи води, –
Она рађа славе сјај!

Не смемо више спавати,соколови морају да рашире своја крила. Није све изгубљено само зато што нам запад није савезник и пријатељ:он то није никада искрено ни био. Клонимо се улагивања силницима новог светског поретка, зашто им нудити више него што траже, зашто им нудити било шта. Са силницима се као и са терористима не преговара. Нико нам не може помоћи ако сами себи не помогнемо, али то морамо искрено и желети. Да би видели коначно јадима крај, морамо на престоле дићи вредности које су нас и до сада водиле. Морамо вратити веру у душу а витештво и правду у срце. Беда која нас окружује јесте стварност, али није и будућност. Будућност је ствар наше одлуке. Будућност је наша вера, наше хтење и коначно јасно и храбро суочавање са нама самима.

Имају дронови моћне управитеље,али немају веру,немају истрајност,немају душу. Када дође до коначне битке,њихове батерије неће моћи да издрже, попустиће под налетима српских соколова.

Ненад Благојевић – ФСК