Фотографије које су запамтиле српске жртве и усташке крвнике
Тешко је описати како изгледа овлашно листање фотомонографије „Злочини над Србима у Независној држави Хрватској” и које питање човек прво постави себи док гледа на црно-белим снимцима унакажена тела мушкараца, жена и нарочито несхватљиво – деце. У име чега су ти злочини почињени, шта је смисао тог клања? Са овим питањем академик Василије Крестић започео је да се бави темом геноцида над Србима у НДХ у Другом светском рату осамдесетих година прошлог века. Његов одговор је да је циљ масовног страдања Срба у НДХ била „велика, етнички чиста и што је више могуће католичка Хрватска”, али се и јуче, на представљању фотомонографије Јована Мирковића у Дому војске Србије у Београду, износећи тај свој закључак запитао да ли због те идеје треба да страдају толики невини људи.
Академик Крестић је подржао и аутора тек објављене фотомонографије „Злочини над Србима у НДХ” Јована Мирковића да објави овакво дело. Публику је упознао са тим да је за њено објављивање заслужан и „један частан човек који није желео да се његово име помиње”.
У издању издавачког предузећа „Свет књиге” и суиздавача Музеја жртава геноцида, двојезична фотомонографија, на српском и енглеском језику, настала је из избора фотограђе Музеја жртава геноцида где се чува око 50.000 фотографија из Другог светског рата. Мирковић, који је једно време био директор спомен-подручја Јасеновац и музејски саветник Музеја жртава геноцида, у осам поглавља представио је злочине над српским, јеврејским и ромским становништвом 1941–1945. године. Како је навео у својој књизи, око 64 одсто од укупног броја жртава чинили су Срби.
Фотографије које су, како је речено на промоцији, запамтиле и жртве и злочинце, сведоче о злочинима на кућном прагу, у логорима, предочени су и факсимили расних закона, а посебно поглавље посвећено је страдању жена и деце. Сложивши се да се ради о јединственом делу у домаћој историографији посвећеној теми Другог светског рата, учесници јучерашње промоције књиге навели су и да нема довољно државне подршке оваквим истраживањима.
Гледајући фотографије од којих су многе први пут доступне јавности, запажа се да виновници злочина носе различите униформе и цивилна одела, што сведочи да су у злочинима биле ангажоване све војне и полицијске формације усташке државе, али и цивили, навео је историчар др Милан Кољанин, научни сарадник Института за савремену историју.
– У програму уништења српског, јеврејског и ромског живља учествовали су сви државни органи. Не ради се дакле о усташким злочинима, већ о злочинима хрватске, усташке државе – рекао је др Кољанин.
Он је подсетио и на језив податак: у овом периоду убијено је око 75.000 деце до 14 година, рођених на територији коју је обухватала НДХ.
Догађаје из времена Другог светског рата, стручну обраду грађе, треба препустити науци, али се начин на који је то урађено код нас битно разликује од европског модела.
– Код нас научна институција која се бави страдањем у Другом светском рату, Музеј жртава геноцида, основана је тек 1992. године. Такође, Јад Вашем, на пример, једна од најпознатијих светских институција која изучава холокауст, има 800 запослених, а наш Музеј жртава геноцида пет. И Јован Мирковић са својим колегама из музеја већ двадесет година ради са минималним средствима, па ипак, круна његовог рада је једно веома вредно, аутентично, трезвено и темељно научно дело – рекао је епископ славонски Јован (Ћулибрк), координатор Одбора за Јасеновац Светог архијерејског Сабора СПЦ.