Наталија Пичурина – (недовршени) Интервју са Декијем, србским добровољцем у Новорусији

16.1.2015. Наталија Пичурина,
члан редакције СРБског ФБРепортера

Последња измена, у тренутку објављивања интервјуа:
Ко је знао да ће се мој сусрет са србским добровољцем Дејаном Берићем завршити са тако трагичном нотом. Редакција СРБског ФБРепортера упућује изразе најдубљег саучешћа поводом смрти Декијеве мајке…  

***

У време Божићних Празника, увек желимо да се сретнемо са рођацима и блиским људима. Од оних јесењих дана када смо направили наш први интервју са Дејаном Берићем, ми у редакцији ФБРепортера смо са њим постали добри пријатељи. И ево новог сусрета и нових питања.

– Дејане, дивно изгледате. Радује ме кад вас видим насмејаног. Како је Ваше здравље? Moгу ли рећи нашим читаоцима да сте се опоравили после тешког рањавања.

– Од лепе жене кад се добије такав комплимент увек прија, хвала. Са здрављем је све у реду, био сам на лечењу у Тјумену, гост код добрих људи, тако да је, поред лекарске неге, брзом опоравку највише допринело пријатно и искрено дружење. Рана у принципу није била толико страшна али је био проблем што се загнојила, па је потрајало мало дуже. Сада је све ок.

– Данас, када вести из Доњецка говоре о појачаној активности украјинске војске, ја Вам нећу постављати питања о рату. Насупрот томе, желим да говоримо о миру. Без обзира на све објективне тешкоће и свакодневна борбена дејства, Доњецка Народна Република мудро и доследно изграђује институције власти. Влада ДНР се бави питањима социјалне заштите, исплаћује зарађене плате, брине о деци и старима. На тргу Доњецка у време празника постављена је прекрасна јелка! У позориштима се одржавају прзничне манифестације. А на лицима малишана појавили су се осмеси – први пут у последње време. Како Ви, као учесник догађаја у ДНР, оцењујете перспективе развоја републике?

– Циљ сваког одбрамбеног рата је што пре ослободити делове територија и затим у њима успоставити поредак, за затим ослобађати даље. Није само пред Нову Годину било тако, треба да пођете са нама кад улазимо у неко место које смо ослободили од фашиста. Људи не морају ни да причају ништа, изразима својих лица кажу шта осећају. Кад видите старе људе како са сузама у очима дочекују ослободиоце, грле и љубе непознате али драге људе, заборавите одмах на све проблеме и тешкоће које су биле, ни једна рана више не боли, чизме не жуљају, заборави се на глад и исцрпљеност. То је неописив осећај. А посебно када се виде деца која коначно изађу на улицу да се играју, која прилазе и и приносе цветиће или неку играчку да подаре, треба великаааааа самоконтрола да се не пусти суза.

– Што се тиче перспектива развоја ДНР и ЛНР, прво треба да се заврши рат да би се у потпуности посветили опоравку земље. Знајући какав је то економски потенцијал и да је буквално скоро цела Украина живела на рачун Донбаса, онда се добијају јасне смернице. Регион Донбаса је богат угљем, самим тим ту је нафта и природни гас. Ко је пратио рат од почетка, зна да су Украјинци кренули системом спржене земље, до маја је тактика била бомбардовање малих села тако да се уништи до темеља свака кућа да људи немају где да се врате. То није случајно урађено. Богатство лежи у земљи Донбаса о чему говори само један податак, који је паметном довољан. Син бившег председника Америке је други човек Украјина гаса.

– Што се тиче краја рата, то је неизвесно. Како сад ствари стоје, Америка и НАТО ће се борити до последњег Украјинца. Неће они своје редовне трупе да шаљу тамо где су сто посто сигурни да их се много неће вратити, а то је случај овде. По мом мишљењу, рат ће се завршити када се украјински народ отрезни и види да су их ЕУ, НАТО и Америка обманули, свесно лагали као и њихови политичари. Нисам неки пророк, али добро пратим ситуацију. Неће потрајати дуго, и сами војници ће да свргну садашњу власт у Кијеву. Можда грешим, али им дајем максимум три месеца.

– Четврта мобилизација је у току. Кажу, пожељно је и жене да се јаве??? Зар је то озбиљна држава? Они који су имали среће да се врате с фронта ни за живу главу не иду назад. Сад им треба много људи, а не могу више да их лажу. Као што ни један рат није настао просто тако. Међутим, сад је мало другачије, треба да им се захвалимо на техници што су је другарски оставили кад су се разбежали као мишеви у нашем прошлом контраудару и у међувремену, тако да сад добијају одговоре какве заслужују, па су мало смањили интезнитет својих зверстава.

– Дејане, Ви знате да ми је сан да се сретнем са Генералом Младићем… Да, за мене, као и за многе часне Русе, Генерал Ратимир Неђевић Младић (извините, ја ћу звати нашег команданта по-руски, са именом и очевим именом) – то је СРБИН са великим словом. Ослобођење из тамнице трибунала свих невино заточених – то је успостављање историјске правде. Ви сте, бранећи Новорусију, у суштини наставили дело Генерала. Да пођемо мало унапред. Шта бисте рекли Ратимиру Неђевићу при сусрету?

– Наравно да знам, у животу се никад не треба одрећи сна. То што су Вас одбили да га посетите само говори о томе да то није суд, већ институција која је створена како би скинула одговорност за злочине и умешаност НАТО пакта и Америке у дешавањима у рату. Као што рекосте, сна се немојте одрицати али пожурите, они су намерени да га се реше (Генерала, прим. прир.) јер не могу ништа да му докажу. Лако је могуће да прође као Милошевић.

– Ја сам један обичан Србин, који се силом прилика затекао овде да поред одбране месног живља брани и српску част. Међутим, не могу да кажем да продужавам његово дело. Он је велики човек, не могу себе ни у мислима ставити поред њега. Међутим, кад бисмо се срели као два борца, могао бих му само стиснути руку.

Мало сте ме затекли са питањем шта бих му рекао. Вероватно бих остао без речи, јер са таквим људима и стратезима као што је Младић, српска војска је непобедива. Проблем су издаје које су увек биле у војсци и то највише од стране оних који нису ни видели фронт. Вероватно бих му рекао да се стидим што смо, Срби као Срби, дозволили да сви наши најбољи генерали заврше у Хагу. Често су ме оптуживали кад сам рекао да се дивим Хрватима и Муслиманима у Босни јер су своје генерале који су се вратили зи Хага дочекали као националне хероје или су се као држава борили да их што пре извуку оданде. Без обзира какво је моје мишљење о њима као официрима и о стварима које су урадили у рату, држава и народ су показали да ће да се боре за оне који су се борили за њих. Мене би пред тим великим човеком било стид од наше државе Србије која је њега и друге официре испоручила и заборавила их тамо, стид од малодушности људи који су гледали и тако лако препустили да најбољи буду избачени из наше лепе Србије. Само могу да му пожелим да му Бог да здравље да прегура недаће које га тамо чекају.

– Управо док правимо овај интервју, син ми је јавио да ми је мајка умрла. Само да се захвалим овим проданим Србима на власти у Србији што су донели закон због кога не могу доћи мајци на сахрану.

Деки! Примите наше најдубље сучешће… Од редакције ФБРепортера и од свих Ваших пријатеља који Вас воле. 

Царствие Небесное Вашей матушке…
Да прими Господ њену душу у Царство Небеско!

***

Снајпериста Деки. Рањавање и откуп из заробљеништва

Новости – Новостей, 16.01.2015.

Код нас у студију је борац „ополченија“ Донбаса, легендарни снајпериста Дејан. Један од руских бораца умро је на Декијевим рукама (током рата на Косову прим. прир.). На самрти је замолио Дејана да, ако невоља дође на праг Русије, да не заборави да дође у Русију и помогне нашима. И Дејан је испунио дато обећање.

Дејане, реци нам молим те, шта данас за ополченце значи име Игора Ивановича Стрелкова? Они се њега често сећају и о њему говоре.

Наравно, за нас, обичне борце, Стрелков је био и увек ће бити прави херој, прави командант. Ја сам био код Славјанска. Наша група је била између града и украјинаца, тамо смо у шуми дловали. Просто нисмо допуштали да приђу њихове диверзантске групе. Никада нисам видео тог човека. Али могло се видети да мала група бораца не дозвољава веома великој војсци да приђе граду, то је најбоља тактика. Он је веома паметан човек који треба да буде на челу своје војске, своје армије. Таквих људи је мало. То је ратно искуство, то је херој.

Дејане, знамо да си недавно рањен. Испричај нам молим те шта се десило. 

То  је било пре 5 дана, у ноћи 15. децембра. Просто смо изашли у извидницу, а они су такође кренули ка нама. Они су имали ноћни топловизор, али ја нисам видео њих јер су били у (…) унутра и просто су тако лежали. Ја како сам се кретао, буквално сам згазио на њега. Он је подигао аутомат који се закачио за моју јакну и испалио хитац… Али испало је добро, метак је прошао близу јетре, али све је добро…
Затим, када су почели да пуцају, било је јасно да су покушали да нас окруже и живе заробе . Али живе, то је тешко… када је оружје у рукама, тешко…

Да ли сте имали губитака на вашој страни?

Не, само сам ја рањен, хвала Богу, нико више…

А са њихове стране?

А са њихове стране, колико сам видео, било их је пет. И пет смо ликвидирали.

Казнене експедиције заробљавају како борце, тако и цивиле и затим траже новац у откуп. Да ли ти је познато да тако поступају и ополченци?

Ополченци? Не. Ја сам био заробљен. За мене су тражили 19 000 долара. То су моји пријатељи сакупили, откупили су ме и ја сам се вратио натраг у борбу. Али ја нисам дошао овде да тргујем са људима, ја сам дошао чистог срца и тако ћу отићи одавде.

Ако треба помоћи некоме, онда помоћи! Када баци оружје, он више није непријатељ, он је обичан човек.

Никада се ополченци нису спуштали до тога да тргују људима као што раде украјинске казнене експедиције…. Они обично остављају на бојном пољу своје убијене и понекад се враћају по њих када ополченци просто моле – дођите, покупите, сахрните их како доликује људима, предајте родбини.

Дејан је објаснио да ако непријатељи долазе без оружја, они ништа не ризикују, ополченци су спремни да им укажу помоћ, помогну рањенима, нахране. И често се дешавало да су ополченци указивали помоћ и чак тражили родбину оних који су дошли код њих, предали се, и предавали их родбини.

Дејане, ти си рекао да сте 2500 људи заробили. А онда сте их ослободили. Како се то десило?

Не, нисмо их ослободили све. Код нас истовремено… знате кад је била парада у Доњецку, војна парада, колико је заробљених тамо шетало. Али толико их је само било у Доњецку и свуда по мало. Веома много заробљених. Њих треба хранити. Ни за нас нема хране, али не можете човека да не нахраните. И тада су их много пута просто ослобађали.

Недавно је спроведена акција подршке борцима који ратују у Новорусији. Велику захвалност упућујемо онима који су се одазвали и сакупили пола хиљаде долара (Деки: сакупили за три дана). Веома су помогли: Јелена Дорохина из Ростова, Наталија Велисова из Самаре и Србин из Аустралије.

За тај новац нису само купљени медикаменти, већ су за преостали новац обрадовали децу. Деца Новорусије сада пате као нигде на свету. Њима је потребна брига, потребна је пажња, потребна је просто храна.

Дејан је, без обзира на то што је био рањен, са својим пријатељима посетио децу и предао им поклоне. Сада видите на екрану податке за уплату. Сви ви који имате могућност и можете да се одазовете, приложите молим вас новац на овај рачун. Све до последње копејке биће предато ополченцима који се боре за слободу и независност Новорусије. Ваша средства ће бити бити утрошена за оно што је потребно. То је свето дело.

Превод: СРБски ФБРепортер