Промоција књиге „Чувари вере предачке“ (ВИДЕО)

ЧУВАРИ ВЕРЕ ПРЕДАЧКЕ

-ПРОМОЦИЈА КЊИГЕ, Ариље, Стевандан, 2014-

 

                Након увода владике Артемија о књизи је говорио Милоје Стевановић из Београда. Цитате из књиге читали Љубица и Благоје Стефановић из Ариља.

 

ВЛАДИКА АРТЕМИЈЕ:

„Браћо и сестре,

Мораћемо вашу пажњу да скренемо на једну другу страну од оне коју сви ви говорите међу собом. Свак има шта да каже своме брату поред њега. Али ми имамо браћо свима да кажемо неколико речи.

Благочестиви обичај је остао од старина, да се у манастиру за време ручка и вечере чита неко поучно штиво. Углавном поуке светих отаца о монашком животу. Пошто смо ми данас овде у манастиру, ми нећемо да читамо неке поуке, али ћемо да вам кажемо да се недавно појавила једна књига Чувари вере предачке.

Та књига је један својеврсни сведок и баш данас користимо прилику да прикажемо и представимо ову књигу на дан светог великомученика архиђакона Стефана, првога сведока Христовог.

И ова књига је сведок једнога времена, која говори о ономе шта се у нашем народу догађа у последње време. А догађа се нешто што се никада раније није догађало, да се вера почиње да квари, да се обичају наши мењају, да богослужење добија нове форме и да се иде на компромисе са некима са којима никада није било и не би смело да буде компромиса а то је са разним јересима папизма и екуменизма.

Ову књигу није писао један човек, али сви који су у њој нешто казали записано је под његовим именом и презименом. Нема ништа тајно, нема ништа оно што се појављује често пута, безимено, да се објави неко писмо, неки текст, али без имена. Такво обраћање народу нема никакву снагу. Тај који је писао тако нешто и није имао храбрости да се потпише, онда његова реч и није веродостојна. У овој књизи Чувари вере предачке, сви који су нешто написали и рекли поводом вере наше православне и светосавске објављено је под његовим именом. Ова књига има уређивачки одбор они су се побринули да саберу разне текстове, са разних страна, од разних сведока онога што се догађа. И управо због тога је ова књига један верни сведок нашега времена који сведочи о ономе шта се догађа. О тој књизи казаће још по неко овде да бисмо је што боље схватили. И да ми добро отворимо уши, али не само ове телесне него уши срца нашега, да би примили нешто од духовне хране како би нам ово славље било на спасење и на радост.

Амин.“

 

 

 

„Поштовани читаоче,

            Ако ти ово сведочанство помогне да сагледаш куда су они што седе у врху наше Свете Цркве наумили да нас (за)воде – придружи се овом малом али непоколебљивом стаду Христовом. Јер је казано да се Богу треба већма покоравати него људима.“

 

           

            „Ако, пак, сматраш да то христољубиво, светосавско стадо чини грех тиме што нарушава “мир и јединство” онима што папу зову “свети отац”, што носе његово прстење, што се моле са јеретицима, што пале свеће по јеврејским синагогама, што руше иконостасе, што уводе јеретика и мирјане у олтаре обесвећујући их, што се проглашавају екуменистима и бискупима, што присуствују мисама и клече по католичким катедралама – и ако сматраш да то Божје стадо, а не они, наноси штету светосавској Цркви – те да је тај верни народ “парасинагога са све израженијом тенденцијом да прерасте у чисти раскол и секту” – онда и ти узми камен и баци на тај народ, едаби га уподобио Светом архиђакону и првомученику Стефану, чијој слави и непоколебљивој вери, ктиторска породица Милојка Стефановића и верни србски народ, подиже и посвети манастир изнад Ариља.“

 

Народ вели:

Не пада снег да покрије брег, него да свака зверка покаже свој траг.

A Јеванђеље учи: (Мт. 7.15-19)

• Да се чувамо лажних пророка, који долазе у одијелу овчијем, а изнутра су вуци грабљиви.
• Те да ћемо их по плодовима њиховим познати, јер, дрво добро плодове добре рађа, а зло дрво плодове зле рађа.

 

Из ове јеванђелске истине породили су се догађаји описани у овој књизи:

• И сељачка буна у Тулежу и
• Чачанска будилица и
• Душковци и
• Чудо у Ариљу и
• Црквено-народни Сабори у Лозници.

Народ је, дакле, препознао вукове у јагњећој кожи, лажне пастире и подигао свој глас, своју тужбу: почело је суђење између народа и вероломних лажних духовних вођа.

Како ће се завршити ово суђење?

Као и увек што је бивало: Ко год се с народом судио парницу је сагубио!

…

Са највишег нивоа из Жичке епархије 2008. дошла је тврдња:

У Ариљу је све у реду.

После 5-6 година безакоња, гордости… у Ариљу је заиста све у реду:

1. Никла је ова медоносна кошница, ова светиња посвећена Христовом првомученику, кога данас слави света Црква;
2. Никао је овај светосавски народ, ови добровољци војске Христове,ови чувари вере предачке ;
3. Никла је и ова књига која за далека нека покољења оставља трагове:

-Трагове који смрде нечовештвом

-Али и трагове који миришу смиљем и босиљем, чојством и витештвом, гостољубљем и благочашћем, добротворством и задужбинарством, вером отачком и светосавском.

 

Из тих трагова и сведочанстава исписаће се једног дана ПРЕСУДА покољења која ће иза нас доћи, и која ће дати свима и свакоме оно што му припада.

И као што деца на родно дрво поред пута бацају камење едаби се сладили добрим плодом – тако зли људи и опсенари због зависти, злобе и сујете на то исто дрво бацају клевете, лажи, измишљотине… еда би сакрили беду свог злог рода.

То горостасно, плодоносно добро дрво које је пустило своје корење до јеванђелских и светоотачких дубина и раширило своје гране до спасоносних висина и милина јесте наш, овде међу нама свети старац, наш пастир добри владика Артемије.

Страшнo братоубилачкo и оцеубилачкo камење, камење клевета и лажи, нанело је болне ране овом плодоносном и крстоносном дрвету.

Она народна пита:

– Ој јуначе боле ли те ране?

И одговара:

– Да не боле, не бис ране звале.

 

Али, догоди се још једно чудо Божје: ране од тих удараца залечи Господ. Оне зарастоше и из њих избише младари.

Цео свет је видео и зна: Владика Артемије је прогнан из његове Богодане епархије помоћу шиптарске и белосветске окупаторске оружане силе и уз логистичку подршку наше полиције, а након суманутих неканонских одлука вероломних лажних пастира.

Али, то се, уверен сам, догодило по Божјем промислу.

Јер, за Владиком је

• кренуло преко стотину његових духовних чада у црним ризама;
• из дана у дан се овом малом стаду које се узда у ону реч Господњу: НЕ БОЈ СЕ МАЛО СТАДО – придружују монаси и свештеници из разних епархија;
• широм земље Србије а и ван њених граница ничу катакомбе;
• само у епархији жичкој у којој је Свети Сава подигао барјак Православља, у којој је тај барјак исправио Свети Николај, кад га вероодступници конкордатом накренуше – у њој је милошћу Божјом никло 15-так богомоља: 11 богослужбених места и 3-4 испоснице, у време ово кад кормилари нашег брода спасења усмерише тај брод у смртоносне ватиканске воде..

 

Зар су то могли учинити људи без Божје помоћи?

Из дана у дан нараста богомољна војска Христова, па наше саграђене светиње постају претесне за број верника који у њих долазе на свете литургије.

Не испуњава ли се то премудрост Соломонова (Приче 14.11) да ће колибе праведничке процветати?

Јеванђеље вели да зло дрво зле плодове рађа и да се на пошљетку сече и у огањ баца.

Какви су то горки, зли и отровни плодови лажних пастира:

Почели су од клевета и лажи, уцена и претњи, примене силе и безакоња… до скидања распећа, разваљивања светих двери и рушења иконостаса и богослужбеног поретка.

И где се сторњаше:

У јерес екуменизма и у издају!!!

Иако г. Атанасије Јевтић проналази неке цедуљице којима покушава да аву Јустина увуче у коло екумениста и тако покаже незнавеност нас „зилота“ (како нас из милоште назива – што је чудо, јер његовом достојанству приличе изрази који су овековечени на стр 71. ове књиге да сведоче да је у историји Православља поред златоустих било и поганоустих).

Е, тај рушитељ поретка у СПЦ који је унео хаос и несрећу у жичку епархију посејавши зло семе, мисли да смо ми (како нас зове: зилоти) неписмени, па треба да верујемо његовим небулозама. Али хвала Богу, ми знамо да читамо.

Тако из књиге: ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА И ЕКУМЕНИЗАМ – коју нам ја Свети Јустин оставио у наслеђе читамо гласно и јасно на стр 123 хиландарског издања из 2009:

„Екуменизам је заједничко име за псевдохришћанства, за псевдо цркве Западне Европе. У њој су сви европски хуманизми са папизмом на челу… Све јерес до јереси. Њима је заједничко име: Свејерес.”

“Из те свејерси, изројиле су се и непрестално се роје друге јереси… Тако је протестантизам најрођеније чедо папизма.” Итд. итд.

Ава Јустин Поповић назива Светски савет цркава јеретичким, хуманистичким и човекопоклоничким сабором, који се састоји од 263 јереси, а свака од њих је духовна смрт’, за њега је ова организација ‘ништа друго до оживљавање безбожног човекопоклоништва – идолатрије.

 

Дакле, браћо и сестре,

Ми имамо од кога да научимо шта је екуменизам и шта је ССЦ – и зато нам услуга г. Атанасија није потребна. Хвала му лепо. И далеко му лепа кућа!

Боље да је адресира на Дечане, тамо где су угостили србомрсца Бајдена насупрот категоричком ставу канонског Епископа Артемија.

Тамо у Дечанима ће можда Сава Јањић примити Атанасијеву науку пре него што изврши духовно самоубиство и одрекне се своје књиге ЕКУМЕНИЗАМ И ВРЕМЕ АПОСТАСИЈЕ. Јер, Савина и Атанасијева књига се слажу ко бели лук и чоколада. Или: ко рогови у врећи.

Но да се вратимо ЧУВАРИМА ВЕРЕ ПРЕДАЧКЕ:

У овој књизи видећете документа владике Артемија из којих се јасно као сунце види његова доследност у борби за поштовање Светих Канона и Светог Предања

Из ове књиге се, такође, види непоколебљиво опредељење народа да неће ићи:

– за Атанасијем Јевтићем који је на тргу Републике рекао: Пустите Артемија, он је своју издају Косова заврш. Ко је Косово чувао, а ко га је издао обелоданиће и књига која ових дана излази из штампе: ГДЕ ЈЕ КОМЕ КОСОВО.

– Народ неће за Амфилохијем, који овог светог човека проглашава ђавоиманим и који признаје да 10 година Синод спрема братоубиство над владиком Артемијем,

– нити за Иринејом Буловићем који је протерао аву Јустина са Богословског факултета и још 1996. дао ђавоимани завет: „Сломићу ја кичму Артемију“

– нити за Патријархом који се самопрогласио екуменистом и пацифистом!!!

А за ким ћемо?

Ова књига одговара на то питање:

 

„Једно је сигурно: ни приређивачи ове књиге, ни наша браћа и сестре у вери, не идемо за владиком Артемијем, како то желе да прикажу црквене погорђене велможе. Тај светосавски народ иде за Господом Христом, за Његовим апостолима међу којима види Светог Саву, Светог Николаја Жичког, Светог Јустина Ћелијског.“

„И, гле, радости: на том тесном путу тај народ Божји угледа владику Артемија и придружи му се. На том путу народ нигде не виде Патријарха, чланове Синода нити портпарола Синода. И зато што их на том светосавском путу не види, него их види по синагогама, по католичким сабрањима, у папином друштву, испод слика Алојзија Степинца (будућег им – њима и њиховом “светом оцу” – „свеца“) и другим збориштима која немају везе са светоотачким Предањем, православљем и светосављем, народ је одлучио да за њима, духом палим а од светосавља отпалим, неће ићи.“

           

„Нипошто.“

            „Сем ако се покају и врате са пута погибли, са пута злога.“

           

„Зашто? – питаће неко.“

 

            „Зато што богонадахнутом народу Господ даде очи да гледа и разум да разуме реч Његову: Оставите их: они су слепе вође слепцима; а слепац слепца ако води, оба ће у јаму пасти”.

 

Уреди Господ те зли људи и опсенари протераше једног пастира доброг за кога чувени професор из Солуна Теодор Зисис вели:

„Случај прогона епископа Артемијa је веома болан, али и пун наде, јер нас поново враћа у време Отаца, показује да живимо у времену Отачком, у времену изазова.

А велики Отац Цркве који је данас прогоњен и понижаван јесте косовски епископ Артемије, за кога сам, чим сам сазнао за најновијa догађања, схватио да следи пут светог Јована Златоустог.”

 

Тако нам Господ учини милост те прогнаше верно чедо Светог Саве и Светог Јустина, а затим почеше прогањати и његове присталице, не надајући се да ће многи схватити ко је прави а ко лажни пастир.

Заборавили су реч, са Горе, Господа нашег Исуса Христа: Блажени прогнани правде ради, јер је њихово Царствo небеско (Мт. 5;10)

То је схватио и народ Ариља. И зато му Бог даде ову Гору Блаженства.

О свему овоме и још које чему говори ова књига коју смо посветили нашем у Господу уснулом брату МИЛИЈИ ТАНОВИЋУ – ТАНУ из Ужица, борцу и чувару вере предачке. Ова књига, као што рече владика Артемије, има много аутора: Владику Артемија, оце: Саву Вазнесењског, Венјамина Преображењског, Симеона Рукумијског, Матеју Матејића, Жарка Гавриловића, Јоила, Ефтимија Косовског, Максима, Димитрија, Варнаву, Наума, затим: Радоша Стевлића, Смиљу Аврамов, деду Милојка, Горицу Тркуљу; Светозара Радишића, Драгана Велића, Милоша Стефановића, брата Славка, бабу Славку и Жика, брат Ђорђа и многе друге међу којима је и моја маленкост…

Наравно, био бих неправедан ако не бих признао да ове књиге не би било да не беше вероломаца попут двају Иринеја, епископа Хризостома, Атанасија и Јована, Тимотеја и Германа, Дмитра Луковића и ариљских попова.

Сви смо међу корицама ове књиге заједно.

Нека би Бог дао да се опет заједно нађемо на светоотачком путу којим неодступно корача владика Артемије, а којим су и они корачали земајле, док их не преварише вуци у јагњећој кожи или док не примише сребренике од моћника света.

За тај састанак је потребно:

-Да пониште неканонске одлуке ;

-Да се врате Предању св отаца;

-Да се одрекну јереси екуменизма;

-Да врате папи кардиналско прстење јер се не може истовремено служити и Богу и мамону;

-Да се покају за учињене саблазни.

Ако нас ова књига не измири, она ће помоћи онима што ће доћи – да увиде ко у овом зловремју беше вера, а ко невера.

Морам да нагласим: главна заслуга за порађање ове књиге припада благочастивим ариљцима којих је ко на гори листа чија имена су исписана на стр 150-173 ове књиге. Ја сам уверен да ће њихова имена бити уписана и у КЊИЗИ ВЕЧНОГ ЖИВОТА.

И зато, драги Ариљци, морам да кажм: ваистину:

Не дадосте веру за вечеру,

Подигосте цркву правоверну.

 

Наравно, у сваком житу има кукоља, па ваљда отуда у овој књизи АРИЉСКА ПРИЧА О ПШЕНИЦИ И КУКОЉУ. Она ће се, уверен сам, преносити с колена на колено, по овим ариљским брдима.

Хвала вам браћо и сестре што сте ми указали част да говорим, будући да на неким огласним таблама, како сведочи и ова књига, стоји акт Е- бр 492. (на стр 147) којим је мени забрањен приступ у храмове које подигоше оци наши, а свештенству и монаштву забрањено да са мном контактирају.

Кад су ариљски попови венчавали старијег сина и снаху мог кума Милоша – тражили су од домаћина да са венчања избаци свог кума, тј. мене.

Кад су се венчавали кумов млађи син и снаха, ариљски попови су могли мирно да спавају. Бог је уредио да више немају проблем са Милошом и његовим кумом.

Иначе, трудом вашег земљака Тимотеја мени је у име народа, народна власт забранила, по други пут, да приђем гробу мог блажено-почившег духовног оца Саве.

Ваљда се плаше тог нашег опасног оружја: молитве и воштанице. И као што ђаво бежи од крста – тако се и они плаше тог нашег оружја. Зашто? Зато што се безбожник и сенке своје плаши, а камо ли молитве, свеће и тамјана.

Али као што стоји на клапни ове књиге:

Ми пут свој знамо, пут Богочовјека,

силни, као планинска ријека,
Сви ћемо поћи преко оштра кама!

Све тако даље, тамо до Голготе,
И кад нам мушке узмете животе,
Гробови наши бориће се с вама!

 

Дакле ми пут свој знамо: Њега је прогазио Свети Сава, њега су утабали наши светитељи и учитељи.

Тај пут су почели коровити и затрњивати вероодступници и екуменисти који НЕПРАВИЛНО управљају речју истине Божје, који су заврљали и кренули другим путем и недођију, вођени папиним прстеноносцем коме –

Са Сабора заваписмо – покај се!

А ако нећеш – торњај се!

Одлази, одлази, сатано

Кано што је казано.

Не погани нам изворе,

Не батаљуј нам оборе,

Не кукољи нам усеве,

Не срамоти нам очеве,

Не ругај се Светоме Предању,

Не подсмевај се народноме знању,

Не помичи нам међе старе,

Не разваљуј нам свете олтаре,

На светиње нам се не плази,

Одлази, одлази, длази!

 

Тај пут поново поче крчити од трња и злих плодова, и поче враћати на своје место помакнуте старе међе које поставише оци наши – наш владика Артемије. На том путу ми га угледасмо и ево придружисмо му се.

Нека би нам Бог помого да се на том путу одржимо. Да не малакшемо. До потоњег воздиханија. Тај пут су нам показали наши духовници. Неке од њих ће поменути Благоје и Љубица:

 

ОТАЦ САВА ВАЗНЕСЕЊСКИ – кад је био у затвору1955/56 разговара са својим апсаџијама:

„А ја њима кажем:

• И Турци су владали петсто година Србијом, па су прошли, били и прошли; све је то пролазно.
• Па – каже – јесмо ли и ми пролазни?
• Е, то ће да видите, и ви, и ја; дочекаће неко.“

 

ОТАЦ ВЕНЈАМИН ПРЕОБРАЖЕЊСКИ- својој духовној деци и народу:

„И на жалост, многи данас, и у мантији служе… не Христу него антихристу…

Али – не дајмо се!

Један једини хришћанин може спасити Цркву.

Један једини епископ може спасити цркву ако остане да исповеда веру поштено – да га секу на комаде. То је богатство Цркве!

            За њим ће кренути и остали, и спасиће Бог оне који су… који треба да се спасавају… и који су свесни да без јеванђелског пута нема другог пута у Царство Небеско. А јеванђелски пут је посут трњем.“

 

ПРОТОЈЕРЕЈ СТАВРОФОР др ЖАРКО ГАВРИЛОВИЋ – пише епископу жичком:

„Ви немате, иако сте епископ, монопол на епархију Светог Саве, нити је то Ваша очевина и прћија; нити такво право има ма који епископ у СПЦ: да се понашате као да је безгрешни римски папа, јер Ви нисте римске папе; а ако хоћете да будете, пређите у Римокатоличку веру, па да знамо да нисте са нама.

Али свакако да је тачно да многи међу Вама, можда и у већини случајева, пате од прелести гордости и високоумља, сматрајући да не подлежете за свој живот и науку ни суду Божијем, ни суду својих верника и свештеника, ни суду Цркве, само за то што сте епископ, већ заводите најцрњи облик диктатуре, окружујући се са лакејима и лицемерима, који ће Вам, чврсто верујем у Бога, и „доћи главе”. Јер наш народ не каже узалуд: С ким си, онаки си!”

 

ОТАЦ СИМЕОН РУКУМИЈСКИ – како се понашати према новотарцима?

„Ево, како је једна руска бабушка бранила своју веру од „обновљенаца” руских. Када је владика „обновљенац – новотарац” делио нафору, бабушка је приступила, целивала крст, пљунула му руку и прошла…

Разумете ли шта то значи?

Ми када се на уводном делу Свете тајне Крштења одричемо сатане, ми онда дувамо и пљујемо на њега.

Тако је и она поступала. Попљувала му је руку, а крст је пољубила.

Веру је пољубила, а његову веру је попљувала.

Љубећи крст, љубила је Распетог Господа Христа, веру своју Православну у Васкрслог и распетог Господа Христа, а пљување у руку је значи пљување лажне вере.

Одрицање од лажне вере.“

 

ОТАЦ ЈОИЛ из Ћириловца – код кога је отишао народ овог краја за савет кад је почињала борбу против новотарија:

“Он је научио високе школе, па неће више свети Јован Златоусти да пише Литургију, но и он оће да пише.

            Ја кажем за овога што је мењао, кажем: светом Јовану Златоустом сишао апостол Павле, и три дана му нешто причао на уво. Три дана и три ноћи, ваљда није оговарао, него учио како ће Литургију написати.

            А мене и тебе вељу, владико, ни комарац није зазујао на уво а не да ми прича апостол Павле. А оћемо Литургију нову”

 

Протојереј Ставрофор др МАТЕЈА МАТЕЈИЋ роду из прекоокеаније:

„У својој мукотрпној историји, Српска Православна Црква је трпела и претрпела разна мучења и разне опасности

Тако је било док су налети долазили споља. Али сада опасност не долази споља него изнутра.

Можемо да се заваравамо да је све у реду и да нема никакве опасности.

Али треба бити слеп, и глув, и малоуман па не видети да није тако.

Имамо једну Цркву, али не и јединство у Цркви.

Имамо исту свету литургију али је не служимо подједнако.

Нису услови за примање светог причешћа свуда исти.

Негде их и нема.

           Није иста унутрашњост наших храмова; негде нема више иконостаса.

Негде су иконостаси остали, али су царске двери уклоњене.

Нема мира и слоге у епарихији која је у колевци српства и православља.“

 

ТО СУ БИЛИ СТРАЖАРИ КОЈИ СУ ОГЛАСИЛИ УЗБУНУ.

ПОСЛЕ ТЕ УЗБУНЕ ПОДИГЛА СЕ Сељачка буна у Тулежу па

ОНДА ЈЕ ДОШЛА Чачанска будилица.

 

УСКОРО ЗАТИМ НАСТАЈЕ НАЈАВА УСТАНКА ПРОТИВ БЕЗАКОЊА у Душковцима.

 

А ИЗ БОРБЕ НАРОДА АРИЉСКОГ КРАЈА догодило се како неки рекоше ЧУДО У АРИЉУ

 

Ми тада нисмо ни знали за битку коју бије владика Артемије.

Нисмо знали за његово писмо Синоду 2000. године,

ни за научни скуп у Солуну (2004.) где је владика Артемије добар рат ратовао да би веру сачувао, нити за његово инсистирање да се иступи из Светског савета цркава, нити за његово залагање за очување вековног богослужбеног поретка, нити за његову побуну против збитија у Равени 2007, нити за његово тражење да се заустави кривоверје коме се уче млади богослови 2007/2008….

То смо сазнали накнадно, идући трагом интервјуа Амфилохија Радовића Куриру (23.11.2010.), када је обзнанио да је Синод братоубиство владике Артемија припремао и `чекао пуних 10 година`.

Тада смо схватили да је Синод загазио у бешчашће, у безакоње, у издају.

Тада смо потпуно разумели глас отаца чије речи цитирасмо.

 

 

22. децембра 2007. године Господње, група од петнаестак представника, испред већег броја верника, је након претходне најаве предала молбу архијерејском намеснику трнавском и старешини чачанске цркве, којом се тражи поштовање вековног богослужбеног поретка.

Тај тихи вапај хришћанских душа не уважише озлобљени и од лаоса Божјег отуђени лажипастири.

                                      

 

Након 6-7 година непотребно просуте енергије, на 3-4 километра од Чачка, према казивању саобраћајне полицијске патроле било је преко 1.000 аутомобила, осим аутобуса и комбибуса, којима је пристигао народ светосавски на МОЛИТВЕНИ ЦРКВЕНОНАРОДНИ САБОР, да би одаслао поруку својим залуталим вођама.

            Још увек је је то тихи шапат, али сада неколико хиљада верника.

Да ли ће однарођене, слепе духовне вође чути тај глас, или ће сачекати олују и тутњаву громова, да ли ће им драже од свог народа бити папино прстење, екуменистичка јеретичка превара… остаје да се види.

 

 

            У манастиру Светог Николе, у Лозници код Чачка, одржани су на почетку јуна 2013. и 2014.             године Молитвени црквенонародни сабори којима је присуствовало мноштво православних душа из свих србских земаља и диаспоре.

            На тим Саборима су једнодушно усвојене Посланице упућене православним хришћанима као и власт имајућима у Србској православној цркви.

 

КО ИМА УШИ ДА ЧУЈЕ НЕК ЧУЈЕ.

 

Ова књига јесте сведочанство о овом чеперку времена у који нас је Господ сместио.

Нека то сведочанство остане у домовима нашијем едаби наши унуци разазнали једног дана ко у овом зловремју беше вера, а ко невера.

 

За сада имамо на располагању свега 1.000 примерака ове књиге – сведочанства..

Али верујемо да ће издавач ускоро штампати и Друго издање.

 

***

Браћо и сестре,

Ми смо овом књигом, нелицемерно, изразили благодарнст нашим духовницима који су нас извели на стазу богопознања. Неки од њих су, на жалост, утихнули. Зашто? Ја немам одговор. Они знају, па ће ваљда и дати одговор. А ако и не дадну нама даће покољењима које ће иза нас доћи.

Нека читање ове књиге која је израсла из ваших срца, из ваших потписа, из ваших дела, и пре свега из ваше вере… помогне свима нама да учврстимо кораке на стази богоносних и светих отаца нашијех.

Рекли смо да је ова књига у ствари збирка сведочанстава..

 

На стр 367. стоји сведочанство преузето из књиге СПЦ И ВИКИЛИКС – ЗАВЕТ ИЛИ ИЗДАЈА Зорана Чворовића и Владимира Димитријевића. Из њега видимо ко је газда нашим назови духовним вођама пред које су постављена 2 домаћа задатка:

Задатак 1: ПОМИРЕЊЕ С ВАТИКАНОМ и

Задатак 2: САНКЦИОНИСАЊЕ ЕПИСКОПА АРТЕМИЈА

Они су тај слугерански задатак извршили. Само месец дана пошто је амерички адмирал Фицџералд најавио да ће епископ Артемије бити замењен кооперативнијим епископом.

 

На стр 368. под насловом ЗАШТО НАС ЈЕ ИЗДАО ВРХ СПЦ – дакле нема више дилеме: да ли је у питању завет или издаја:

Ствар је јасна и гласна: ИЗДАЈА, браћо Срби и сестре Србкиње, ИЗДАЈА!

То доказује ужасно сведочанство Смиље Аврамов (широм кугле познате наше научнице), коју сам недавно посетио у њеном дому.

Шта каже то сведочанство?

Да су папа, САД и Немачка потписали споразум у 11 тачака по коме је скован план о ТОТАЛНОМ УНИШТЕЊУ ПРАВОСЛАВЉА па су отуда – каже професорка Смиља – бачене тешке паре да би се придобили поједини руководиоци Православља и уништила срж православне теологије.

Кад наши епископи приме од архијеретика папе прстење (бачки, црногорски, бечки…), кад папине кардинале уводе у наше светиње, кад са Богословије протерају Догматику Св. Јустина – ЗНАЈТЕ ДА СУ ТО ИЗДАЈНИЦИ који су тајно објавили рат Православљу.

Тиме су објавили рат нашим ђедовима, праху њиховом у гробовима и вери њиховој. Објавили су рат нама – православцима.

Хоћемо ли капитулирати пред завером Ватикана и нашим велеиздајницима, петој колони у Цркви Светог Саве?

Или ћемо се борити иако су они у савезу са много јаким савезницима?

На то питање одговор је дао Свети владика Николај ЖИЧКИ:

Нека Његове речи буду наша порука данас нашој браћи и сестрама са овог светог места:

„Време је да се пробудите, верни!

Прените се из сна и скините лонац са свога жишка; нека засветли.

Не стидите се своје вере; јер безумни се стиде најбољег свог имања.

Скрените с пута безбожничког, скрените одмах, ма попали у трње и теснац…

Јер пут безбожнички је гладак но – кратак, и завршава се магарећом кљусом.

Нека вам се смеју они што ходе по путу глатком и утрвеном – ви ћете се смејати на крају крајева.

Сродници Божји, пробудите се! …

Устаните и збијте се у редове.

Божја војска је на земљи!

Стратилати Христови, устаните.

Мало вас је – утолико сте жељенији.

Бог воли малене војске што побеђују велике.

Такве победе су датуми у историји небеској и земаљској.

Мањина добрих против већине злих.

Заиста, Бог воли малене, а добре војске.“

 

Овде је крај цитата и крај нашег обраћања.

Хвала вам што сте саслушали Благоја и Љубицу. И мене грешног.

 

 

Још ми дозволите да се обратим человођи наше мале богомољне војске Христове, која је устала у одбрану вере отаца нашијех:

 

Ваше преосвештенство, Свети Владико,

Нек Бог да да нас са пута светосавског не одврати нико!

Нек нам свака катакомба што веру нашу чува – цвета

Живео нам на многаја љета!!!

 

(Хори се: Многаја љета)

 

СРБИ НА ОКУП