Батаковић: Последња опомена ушушканим елитама

Београд – Мрачна епизода са покољем новинара сатиричног листа „Шарли Ебдо“ биће снажна опомена да се много тога у приступу савременим социјалним неједнакостима, верским осетљивостима и експанзионистичкој спољној политици мора озбиљно преформулисати, наравно, без узмицања пред насиљем и терором.

Чини ми се да је ово једна од последњих опомена свима онима који не виде до које мере је садашњи свет у непредвидљивим превирањима – илузија је да се, у одсуству „гвоздених завеса“, могу правити некакве „златне завесе“ којима ће се од простора сукоба и насиља изоловати богате и напредне области попут ЕУ. Све је у вези, говорио је Црњански, а данас, у глобализованом свету, можда и више него што то владајуће елите, ушушкане у властиту перцепију и војно-финансијску супериорност, могу да прихвате.

Овако, у разговору за „Новости“, историчар Душан Т. Батаковић, који је докторирао на Сорбони и био амбасадор у Француској, одговара на питање да ли овонедељни стравични призори у Паризу наговештавају крај једне ере у Француској, како неки њени грађани, у шоку, доживљавају ове тегобне дане.

У атентату на сатиричаре и у сукобима који су потом уследили поједини виде сукоб цивилизација. Има ли трагедија те размере, мада је француски премијер поручио да је реч о „рату са тероризмом, а не против религије и цивилизације“?

Француска је, можда, више од свих других европских држава, заснована на секуларним, републиканским вредностима, а свој идентитет заснива на јасно дефинисаним грађанским правима, која до краја искључују сваки облик религиозног концепта друштвених односа. Отуда и непомирљив сукоб са верским фундаментализмом који угрожава саме темеље француске самосвојности. Средства којима се оспорава постојећи поредак су несумњиво терористичка.

У Француској је ислам друга вероисповест по бројности, и једина која бележи раст, посебно међу младима. Треба ли у чињеници да многи имигранти нису добро асимиловани у друштво тражити поводе за експлозију овог бурета барута?

Ислам је по бројности превазишао протестантизам као другу религију после доминантне католичке. Друштво је, међутим, сасвим лаичко, само седам одсто Француза редовно иде у хришћанске богомоље. До пре коју деценију нико међу младим француским муслиманима није ни помишљао на обнову религиозних вредности, сви су максимално тежили да се до краја интегришу. Генерације њихових родитеља у постколонијалној фази мукотрпно су се бориле да им обезбеде боље животне услова, ћутке подносећи тешке услове и веома слабо плаћене послове. Садашњи нараштај, с француским пасошима и пратећим предностима – јер по добијању држављанства стичете сва права као и сваки други Француз – настојао је да искористи све социјалне погодности „државе благостања“.

А колико се њих заиста интегрисало?

Интегрисао се само мањи број муслимана, док је већина остала на социјалној маргини, без школске спреме и праве перспективе. Њихово уточиште, после Исламске револуције у Ирану, која је означила повратак религиозног концепта друштва у исламски свет, постала је, посебно у две последње деценије, вера, као одговор на друштвену маргинализацију, посебно у условима растуће економске кризе. Видљив знак била је појава бурки међу женском децом, и то оном која су у другој генерацији француски држављани. Реакција лаичке државе била је изузетно оштра и ношење бурки и других обележја ислама у школама је, уз велике отпоре, ипак забрањено.

Годинама сте живели и радили у Паризу, какав сте утисак стекли – да ли је француско друштво заиста тако оштро располућено, живе ли припадници различитих верских заједница „паралелне“ животе?

Муслиманско, посебно арапско становништво, живи претежно по великим градовима, где има услова за трговину и услужне делатности, а избегава области где преовладавају фабрички послови и земљорадња. У великим градовима су често гетоизовани у посебним квартовима, а у Паризу су углавном расељени у нова приградска насеља која прстенасто уоквирују престоницу, велике спаваонице, где нема ни посла ни економске перспективе. Уз насиље, ту настају ћелије у којима се регрутују исламски интегристи разних врста, џихадисти, будући припадници Ал каиде и других антиевропских и антизападних организација. Саркози је својевремено, као министар унутрашњих послова, стекао славу сузбијајући оштрим полицијским мерама растуће насиље у предграђима Париза.

Постаје ли Европа талац верске нетрпељивости и ксенофобије? И покрету Пегида у Немачкој, који демонстрира против исламских азиланата и миграната, расте подршка?

То почиње као реакција на одређене појаве угрожавања друштвеног поретка, а завршава се у ксенофобији која није ни била до краја искорењена. Један екстремизам рађа други и онда улазите у зачарани круг насиља и дискриминације. Решење је можда у редефинисању услова за пријем у одређену државну заједницу.

Европски министри полиције разматрају одговор на напад, док Исламска држава прети да су Велика Британија и САД следеће на удару, да ли је свет „до грла у рату“, као што данашњицу сагледава Умберто Еко?

Рат се са удаљених ратишта на другим континентима одавно пренео на наше улице и прети да удобну европску свакодневицу претвори у простор сталне несигурности и прикривеног страха. Ритам повремених напада с великим бројем жртава постаје редовна појава, а све је мање изузетак. Својевремено су, на пример, спречена два покушаја терористичких напада на Ајфелову кулу, а и данас око ње патролирају стотине војника и полицајаца у унифирми и цивилу. Проходност граница по Шенгенском споразуму отежава идентификацију терористичких група које се слободно крећу по европском простору па су заједничке акције, уз размену поверљивих обавештења, више држава неопходне.

Да ли се спољна политика ЕУ креира у вашингтонској „кухињи“, као што се то мисли у многим чланицама Уније, па се и најновији сукоби урачунавају у цех који Француска због тога плаћа?

Француска је повратком у управне структуре НАТО, спроведеном за мандата Саркозија, мало добила, а њено предводништво у нападу на Либију није донело очекиване економске користи већ само ново непријатељство арапских фундаменталиста. Упоредо с тим тихо се угасила и амбициозна иницијатива о „Унији за Медитеран“ која је требало да под француским вођством, привредно и културно повеже исламске државе на истоку Средоземља са јужном Европом. Преостала је тако само агресивна спољна политика која се у муслиманском свету није, на дужу стазу никоме исплатила, осим засада фирмама из САД, и то само у експлоатацији нафте у Ираку.

Због чега се од идеје мултикултуралности стигло до „мултиубијања“?

До пре неку годину Француска није ни препознавала ни признавала мултикултуралност као концепт организације друштва. Француска сматра своју културу, француски језик и републиканске вредности обједињујућим елементима свога идентитета који је недељив и јединствен. Не признаје се комунитаризам, али признају разлику у оквиру Републике Француске, а она ће се постарати да се разлике поштују, на пример у исхрани, прослави верских празника… Могућност учења других језика и делимично толерисање других културних вредности тек треба да добије статус равноправног и друштвено прихватљивог концепта. Видели смо, међутим, да се, другде, концепт мултикултуралности користи и као погодан заклон за тероризам.

Има ли излаза из овог зачараног круга?

Засада не видим брзо и ефикасно решење: одбрана политичких слобода – укључујући и слободу мисли и изражавања, која је данас нападнута у Француској – наравно да је од суштинске важности. Грађанске слободе ће, међутим, остати у сенци неприкривено империјалних интереса појединих сила, у свету који још није постао мултиполаран и где се још траже модалитети нове равнотеже снага.

У париској трагедији неки препознају бумеранг који се враћа Западу као „извознику“ сопственог кроја демократије и шарених револуција у остатак света, видите ли и ви тако ствари?

Француска је, одбивши да учествује у једностраном нападу на Ирак, за тренутак придобила опште симпатије арапскога света, али се због војних интервенција у Малију и посебно у Либији све то брзо истопило. Кад неселективно бомбардујете градове где погине на хиљаде невиних цивила, огорчене реакције које се потом преливају у серије терористичких напада су у наше време постале скоро неминовна појава.

Може ли мултиетнички прошарана Србија бити потенцијална мета сличних напада?

Реално узев, нико није сигуран нити може да рачуна да ће бити поштеђен, а терор фундаменталистичке инспирације не зна за границе. Са простора Србије већ има добровољаца, махом вехабиста у Сирији, од Санџака до Косова, а близина Босне, где одавно делују разне терористичке групе исламских интегриста буди додатну позорност. Отуда је појачана будност државе више него нужна.

Душица Радека Ђорђевић / Новости