Новоросија ће бити, али је Путин одлучио да целу Украјину врати Руском свету

ПОРОШЕНКО И ЈАЦЕЊУК ЗАПОЧЕЛИ ПОСЛЕДЊУ ГОДИНУ СВОЈЕ ВЛАДАВИНЕ

• Нацисти из Галиције су прошле године – након оружаног преврата у фебруару – скакали и славили „пэрэмогу” (на украјинском – победу – прим. прев.), а данас ти исти Порошенка у очи називају издајником (као пре неки дан у Лавову). А треба признати – потпуно с разлогом
• Доњецка и Луганска Република имају 30-40 хиљада бајонета, а за кретање у широки напад – за отварање свеукрајинског фронта – потребна је бар три пута већа армија
• Таква армија мора имати јединствену команду, а не некакав „савет” командира, а мора имати и најмање (а реално и већи) резервни и позадински састав од 100 хиљада људи, да се обезбеди логистика која ће омогућити да се офанзивним јединицама обезбеде муниција, храна, попуна људима и техником и да се управља ослобођеном територијом
• Владимир Путин је фактички тек сад изашао на терен противника са намером да у тој игри први пут победи. То је игра чија се правила могу изучавати тек након почетка игре. Треба признати да је до сада све прошло без непоправљивих грешака и да је спашено неколико фигура — Крим и тек зачета Новоросија

          Пише: Михаил ОНУФРИЕНКО,  украјински блогер

          НОВОГОДИШЊИ празници су показали прве (а смем и да верујем) последње резултате календарске године постојања украјинске Хунте.

          Нацисти из Галиције су прошле године – након оружаног преврата у фебруару – скакали и славили „пэрэмогу” (на украјинском – победу – прим. прев.), а данас ти исти Порошенка у очи називају издајником (као пре неки дан у Лавову). А треба признати – потпуно с разлогом.

          Очигледно је да је са аспекта сваког бандеровца дошло до краха „великоукрајинског” пројекта. Ако се Порошенко не може окривити за губитак Крима, онда за пораз код Луганска и Доњецка он носи потпуну одговорност као шеф државе и врховни командант.

          Потпуно је легитимно да га оптужују зато што није продао свој бизнис, обзиром да се у мају заклео да ће то учинити и зато што његова кондиторска фабрика у Русији (Липецк) зарађује као да уопште са њом не ратује. Он је одговоран и за крах привреде, раст цена, пад гривне, хладноћу и таму по кућама. Али, на душу му се највише ставља кривица за примирје.

          У децембру смо видели потпуни економски крах Хунте, а ја сам недуго пре тога упозоравао да се у мају догодила фарса под називом „избори председника у првом кругу”.

          На самом почетку бунта становника југоистока, било је очигледно да регион који даје више од 20 одсто девиза, исто као што је и Крим доносио милијарде долара, Кијеву више неће да даје ни једну једину пару. Исто тако је очигледно да Хунта зависи од трговине са Русијом више него од ЕУ и да никакав „Споразум о асоцијацији” неће набоље променити ситуацију (пре ће бити да ће нагоре). Исто важи и за гас иза електричну енергиј… Уосталом, читава привреда коју контролише Кијев зависи од Русије.

          Ситуацију је заоштравала и зависност од кредита ММФ-а који се одобравају једино ако дође до смањења социјалних расхода и повећања тарифа за комуналне услуге. Отуда неизбежни даљи пад вредности гривне и бес становништва које ће за јануар добити астрономске рачуне за грејања, а све се то могло предвидети још у пролеће.

          Међутим, управо ова очигледност оправдава Порошенка – он је само марионета и брбљивац, пенкало којем на потпис подмећу неопходне папире. Само, узимајући у обзир његову функцију и милијарде, то није обично пенкало већ златни „Паркер” у чоколади.

          Јесте, за примирје је он крив. Иако се овде радило о класичном руском „принуђивању на мир”. Хунта није имала посебан излаз након катастрофалног уништења украјинске армије код Иловајска и фактичког бекства бандероваца из Мариупоља. Могли су да пристану на хитно примирје, или губитак Мариупоља, при чему би дошло до замене батаљона националне гарде бајонетама јединицама Дравог сектора, или да кроз зубе пристану на мир.

          У суштини, Порошенку је мир био једина шанса да остане у председничкој фотељи.

          Може да изгледа интересантно и то што се апсолутно исте оптужбе чују и на рачун Путина и то из редова „руских патриота” међу којима су се очекивано нашли и дојучерашњи носиоци белих трака који су читавих пет месеци на сав глас говорили да је „Путин (Донбас) пустио низ воду”. Они су чак после примирја шетали по Москви у маршу мира заједно са гејевима и украјиниским кловновима.

          Уосталом, исто као што шефа остатка Украјине, „нападају” команданти бандеровских пукова и батаљона, тако и Путину замерају команданти добровољаца који су током примирја неочекивано постајали готово праве `војсковође`.

          Њихове замерке су разумљиве и очигледне. Током пролећа и лета ти људи су навикли на реке помоћи из Русије, навикли су да буду главни не само у својим одредима, већ и на територијама које одреди контролишу, навикли су да буду највиша власт коју нико не контролише. Опио их је укус победа и офанзива, они су желели да одмах своје одреде поведу на запад да ослободе Дњепропетровск, Кијев и Лавов. И, само су из поштовања према Путину били спремни да се зауставе на граници са Пољском. Њих није интересовало и није требало да их интересује могућност остварења тог сна — то није био њихов проблем.

          Међутим, нико од људи који су постали познати команданти нема искуство у командовању јединицама већим од батаљона, никада нису планирали операције чак ни на нивоу пука, а за собом никада нису имали не само Генералштабну академију већ ни армијске функције. Они су навикли да буду командири којима логистичка питања решава „тамо неко други”.

          Они су сасвим искрено, чак и у октобру, веровали да је за командовањем офанзивом довољно одржати „савет герилских команданата”.

          Некако се нико од њих није упитао ни да ли је 30-40 хиљада бајонета које имају Доњецка и Луганска Република довољно и за контролу ослобођених територија. А за кретање у широки напад – за свеукрајински фронт – потребна је три пута већа армија.

          Овде треба имати у виду да та армија мора да има и јединствену команду, а не некакав „савет”, као и да се офанзивна групација мора попунити најмање (а реално и већим) резервним и позадинским саставом од 100 хиљада људи, да се обезбеди логистика која ће омогућити да се офанзивним јединицама доставља муниција, храна, попуна људима и техником и да се на крају ослобођена територија обезбеди и да се њоме управља.

          Ни један герилски командант на ово није био спреман нити је на то мислио, јер се са тим никада није суочавао и никада то није учио.

          Зато они сасвим исправно сматрају да им је отета победа која је већ била на дохват руке,па примирје доживљавају на исти начин као и њихови непријатељи са друге стране фронта.

          Они због тога нису гори, а њихови подвизи мањи — то је једноставно закон грађанског рата и првих месеци његовог вођења. То се догађа увек када су авантуризам и бахатост важнији од знања и искуства у командовању великим војним формацијама.

          Да би се боље разумела ситуација, треба знати да је до зиме 2015. године армија Хунте бројала 232 хиљаде људи. Још је готово 33 хиљаде људи служило у јединицама националне гарде. Плус граничне јединице, милиција, СБУ, државна служба за обезбеђење (сви учествују у борбеним дејствима) и друге структуре. Треба знати и да у свим зонама тзв. антитерористичке операције никада није било могуће у истом тренутку сконцентрисати више од 60 хиљада војника. Чак не успевају да изврше замену људи — само се попуњавају губици (за шта су три мобилизације обезбедиле топовско месо).

          О оваквој бројности – армија Новоросије не може ни сања. На овом се сличност процеса, са обе стране фронта, завршава.

          Почињу разлике и то кардиналне.

          Хунта је све време свесно уништавала своју обичну војску коју је доживљавала као стоку која је добровољно пошла на клање. Њен главни `војсковођа` Донбаса – Семенченко – постао је народни посланик само зато што је у потпуности уништио два састава свог батаљона, а уништење је почело још у Карловки, а завршило се код Иловајска.

          Данас су такви друмски разбојници Хунте постали политичари и активно учествују у обрачунима унутар хунте. Управо ово власт у Кијеву чини веома нестабилном.

          Тај исти „савет герилских команданата”, који се чак није ни одржао у зачетој Новоросији,на остацима Украјине улио се у власт и створио још један блок безбедносних органа као допуну већ постојећим. За сваку хунту, у свим временима и земљама, најопасније и најсмртоноснијесу управо унутрашње размирице. Вероватно, да на то и на много шта друго игра Кремљ.

          Пођимо редом.

          Москва је јесенас благо пресекла покушај герилских команданата младе Новоросије да постану реална власт. Грешио сам када сам мислио да ће крајем августа политичари и герилски команданти првог таласа – неурачуњиви и преамбициозни – почети херојски да гину на барикадама и да голоруки јуришају на бункере.

          Све се одрадило „меком силом”, док је за последњих неколико месеци „приликом хапшења” био убијен једино Бетмен. Уз грубо оправдање, које нема ништа заједничко са законом, чак и датум који је изабран за Нову годину, говори да је паралелно са убиством познатог герилског команданта подметнута бомба и председнику ЛНР Игору Плотницком кога сада могу да склоне под било којим изговором.

          Али, то су детаљи. Суштина је да герилске команданте нису увели у власт и да им нису предали власт. Најурачуњивији и разумнији су команданти бригада које је формирала јединствена армија (а формално их је само две).

          При крају је формирање снаге на коју ће сви морати да рачунају и то у свим политичким преговорима. Треба имати у виду да, без обзира на наметање става „Путин је пустио низ воду”, нова армија по оклопним возилима и тешком оружју не заостаје за армијом хунте. Она је чак по броју самоходних артиљеријских оруђа превазилази.

          Политика „Путин је пустио низ воду” – није се одразила на линији између ДНР и ЛНР — она је изузетно добро опремљена реактивном и стрељачком артиљеријом, укључујући и вишецевне бацаче ракета домета до 120 километара. А ту су и формације Оружаних снага Русије које се редовно обучавају у Ростовској области и околини, па се налазе само „корак” од ватрених позиција које омогућују да се гађају циљеви по оперативној дубини армије хунте.

          С обзиром на све ово, очигледно је да Кремљ од пролећа форсира реализацију управо таквог пројекта. Управо је Русија та која ће доследно инсистирати на јединственој континенталној Украјини. И то по сваку цену.

          Новоросија треба да постоји! Али, у саставу јединствене Украјине, а не у скраћеним границама унутар којих данас постоје ДНР и ЛНР. Русија ће доследно и сурово гушити све оне који из глупости, незнања или злобних намера желе да на руинама Украјине створе две државе — Новоросију са нејасним границама (како је рекао један герилски командант — докле можемо доћи) и ону која из дана душе мрзи све што је руско и која ће бити вечни антируски бедем у меком трбуху Русије — делић Украјине која ће бити пренатрпана америчким базама и под влашћу бандеровских нациста.

          Не могу да кажем да ме покушај политичког решења „украјинског питања” радује. Ја сам по карактеру и начину деловања присталица војног и коначног решења бандероваског питања у Украјини.

          Бандеровци морају физички да нестану са територије Украјине. Ово незначи да обавезно треба да буду убијени или обешени по одлуци суда. Према њима треба да буду примењене све мере које руски човек има на располагању. Укључујући лустрацију, ограничење права, лишавање држављанства, забрану бављења државним пословима, забрану да држе наставу и да васпитавају децу. Све док нацизам, који је у мојој Отаџбини попримио форму украјинског (у суштини – галичког) национализма, не буде ликвидиран. Све док буде овако како је сада, никакве Украјине, као дела руског света, неће бити.

          Зато сумњам да ће искључиво мирним путем, политичким преговорима и играма, Кремљ успети да оствари постављени циљ.

          Ствар је у томе да је Русији досад успевало да употреби сила и оружје у „принуђивању на мир” и да је у тој области акумулирала велико искуство. Узете су у обзир и грешке направљене у Грузији, Грозном и у многим другим регионалним конфликтима.

          А методологију политичког прелаза – од потпуно непријатељског државног апарата, који је потпуно оријентисан на Запад и у који су министри иностраних послова довели стране грађане које контролишу, до стварања пријатељске савезне државе – не само да нема садашње руководство Русије, већ га цела Русија нема. Бар од краја XIX века.

          Међутим, САД и Велика Британије у овој области имају огромно искуство. Довољно је да се присетимо како и дан данас функционише Британски Комонвелт, при круни од које сија не само Канада, већ и цео континент укључујући „провинције” попут Новог Зеланда.

          Русија фактички нема искуство да са оваквим монструмима на њиховом терену игра покварене игре испод жита. И управо то изазива бојазан да се у скорије време неће остварити коначан резултат.

          О да, хунта у свом данашњем облику нестаје. Али, уместо герилских команданата и отворених бандероваца већ се „тренирају” резервни играчи и партије.

          Ако су за два месеца успели да за изборе припреме и увуку у власт Самопомоћ, коју предводи лавовски градоначелник Андреј Садовој, онда ће заа локалне изборе у овој години припремити партију Заједничка ствар Монтјана. Ако затреба — Запад ће за свега неколико месеци преко украјинских медија, које у потпуности контролише, „прогурати” било који број партија које немају никакве везе са злочинима хунте и које наводно неће бити антируске, већ ће такве бити у суштини.

          „Косачов се на оваквом терену” није кретао.

          Чак се и дан данас информативним ратом на интернету углавном баве грађани Украјине који су успели да измакну са територије коју данас контролише хунта и који успевају да преживе (од рекламе до новца из познанства са бизнисменима), а никако професионалци који уживају одређени ниво подршке.

          У свему је катастрофално то што ниједан ентузијазам није у стању да се дугорочно бори против Система.

          Можемо се колико хоћемо смејати „министарству истине” које је формирала Хунта, али она само карикатурално потврђује искуство својих западних спонзора, где информативне ратове воде тимови добро плаћених професионалаца.

          У скорије време ће доћи до сусрета Путина, Порошенка, Меркелове и Оланда у такозваном „нормандијском овиру” у Астани. Потуно је јасно да Путин успева да у овој фази гура своју линију. Али, и то је јако важно, у процес нису директно укључене САД, што не може да одговара „светском хегемону”.

          Обновљеним борбама код Доњецка помало се испољава ово незадовољство. Обратите пажњу: почеле су чим се сазнало за припремни састанак у Берлину 6. јануара. Биће настављени покушаји да се обесмисли сусрет председника обнављањем интензивних операција на фронту, као што ће бити настављени и покушаји да се омету сви планови Кремља.

          Председник Русије је фактички тек сад изашао на терен противника са намером да у тој игри први пут победи. То је игра чија се правила могу изучавати тек након почетка игре. Треба признати да је до сада све прошло без непоправљивих грешака и да је спашено неколико фигура — Крим и тек зачета Новоросија.

          Да ли ће доћи до победе – показаће ова година. Због тога, за аутора ових редова и за Русију, парола „Победа или смрт”, као никад до сад, има буквални смисао.

          Превео: Горан ШИМПРАГА

Факти.орг