Референдумом на Лазареву клетву

Сећам се док сам пре три године, уочи очекиване смене владајућих фигура, али не и политике, писао текст „Косово између Лазареве клетве и Томине заклетве“[1], да сам се непрестано молио да не будем у праву. Да радикално погрешим. На моју велику жалост, испало је баш онако како није требало, односно онако како сам и предвидео. Погрешио сам једино што сам мислио да ће СНС правити владу са тадашњом ДС, а не са тадашњом и садашњом СПС. Али ко зна? Реконструкције се најављују, па свашта може да се деси („топката је до Заре, уште ништо не се знае“). Уосталом, ДС или СПС суштински не мења на ствари. Принцип је исти, све су остало нијансе.

Предосећало се и тада да ће двојац (чији је кормилар тада био у хашком казамату) катализовати државогубну политику, и да ће за такво што проналазити разне изговоре: „Могу да кажу да су погубном владавином „жутих“ доведени пред свршен чин. Па шта сад ми ту хоћемо? Нису они чаробњаци, па да враћају време уназад. Па кад су „жути“ већ изгубили Косово, зашто сваљивати кривицу на њих двојицу!? Боље се окренути светлој европској будућности! И тако даље, и томе слично. Изговора има на претек“.[2] Добар изговор пара вреди, али  изговор и успех никада не иду руку под руку, додали бисмо оно што смо пре три године заборавили.

И данас, више него икада раније очигледно је да се оволики притисци и непристојне понуде према Србији чине само из једног разлога – да се Србија одрекне сопственог суверенитета, а што је оличено у одрицању од Косова и Метохије. Уосталом не треба бити претерано мудар, проницљив, прозорљив нити видовит да би се јасно видело да Европи до нас није стало колико до лањског снега. Да јесте, зар би толерисала медијску блокаду која је у Србији до сад незабележена, и далеко од декларисаних европских стандарда? Да јесте, зар би толерисала утицај политике на правосуђе, баш по Титовом принципу, да се не треба држати Устава и закона као пијан плота? Не би, али док се год ради на урушавању суверенитета Србије, све је у европском реду.

Зашто се уопште око свега овога расправљамо кад нам на пример наш „машиновођа“ Мајкл Кирби ни пет ни шест него саспе истину у лице рекавши: „Можда људи у то не верују пошто смо морали да пошаљемо војску овде, у регион, деведесетих година, које су биле прилично контроверзне, али заиста смо желели да створимо ситуацију какву данас све више и више видимо“… А како се зове то када неко пошаље војску овде, да би створио ситуацију каква му одговара? Одувек се то звало окупацијом, а тако је и данас, ма колико окупацију увијали у обланде евроатлантских еуфемизама.

Или, има ли веће потврде да се читав овај циркус са нама прави само због Косова, него када наш „идеолог“ промене свести, немачки амбасадор Хајнц Вилхелм изјави да: „Отварање првог поглавља зависи од напретка Србије у погледу поглавља 35 које се односи на имплементацију Бриселског споразума“… У преводу, било какви разговори са западом условљени су спремношћу Србије да се одрекне свог суверенитета, на шта су је њени изабрани представници изгледа обавезали у Бриселу.

Изгледа, јер ми никада нисмо видели тзв. Бриселски споразум. Видели смо неке парафе Ивице Дачића (фамозно I.D.), али никада нисмо видели ко је заиста потписао тај документ. Нисмо видели између којих страна је тај споразум потписан. Да ли се на том документу Хашим Тачи потписао као H.Th, или као премијер републике Косова, а што се чини врло вероватним.

Вилхелм је чак и индиректно оптужио председника Николића да не говори истину, само зато што је овај пренео речи европског комесара Јоханеса Хана, да је признавање независности Косова  услов за пријем Србије у ЕУ. Он је чак показао да уме да буде и мангуп оцењујући нас ретардиранима изјавом да: „У овом тренутку (sic!) признање независности Косова није услов за улазак у ЕУ, али нико не зна шта ће бити за 10 година”.  

Ханову изјаву председник Николић је покушао да искористи како би се извукао из својеврсног колонијалног положаја у односу на премијера. Међутим, европски званичници су на то скочили као опарени и запретили чак усвајањем резолуције СЕ којом би се осудила Николићева дрскост да саопшти оно што они сами већ увелико говоре. Ове претње су биле довољне да председник Николић ретерира, и предано се посвети функцији помоћног хуманитарног радника. Вучић се једном извукао испод његовог капута, и више му не пада на памет да се тамо враћа.

Каснији Николићеви иступи у јавности нису били ни налик патриотски тонирној реакцији поводом Хановог става, чак су били и двосмислени, као да му их је писао Вулин лично. На пример Николић изјављује: „Грађани Србије ће пре живети у сиромаштву, него да прихвате да неко уместо њих призна независно Косово“. Дакле, ако грађани Србије сами то ураде – нема проблема.

Истовремено председник изјављује да „народ на референдуму треба да се изјасни о Косову и Метохији“. Зашто би се народ изјашњавао о нечему што је дефинисано Уставом, на који се председник заклео? Јасно је као дан. Треба променити Устав, из њега избрисати Косово, а то се без референдума не може. Штавише, председник Србије изјављује да: „Ако бисмо признали Косово, прогониле би нас клетве напуштених гробова, цркава и плач деце“; и да „Народ на референдуму да одлучи о Косову“. Дакле да не би тај плач прогањао само њих двојицу-тројицу, треба да прогања читав народ.

Е па дођосмо до кључне речи – референдум. Година 2015. биће припремна за тај нови Косовски бој. У ту сврху, у погон ће бити стављени сви: Вилхелми, Девенпорти, Кирибији, Вучићи, Дачићи, Јоксимовићке, сви Пинкови, РТС-ови, Курири, Информери и „трансформери“ овога света. Биће нам понуђен нови Устав, вероватно већ написан, ако не у Немачкој, онда сигурно по њеном диктату.

У парламенту Србије не да постоји двотрећинска, већ постоји тротрећинска већина за његово усвајање, и брисање Косова и Метохије из Устава, само да Газда намигне. Остаје још да се све то верификује нашим рукама и оловкама. Потпуно сам сигуран да ће резултати евентуалног референдума бити такви да омогуће оно што Немачка и власт у Србији хоће. Апсолутно сам сигуран и спреман да са било киме полемишем у вези са тим. Ко год мисли другачије, не жели да се реално суочи са овдашњом технологијом владања, медијском манипулацијом, а зашто не рећи ни са помирљивим ставом доброг дела Срба према ерозији суверености и државности Србије (о ставу грађана Србије који нису Срби да и не говоримо).

Просечан, на пример Краљевчанин, није свестан да ће му одрицањем од српског Косова, неко „Косово“ оличено у којекаквим муфтијама, за трен ока прићи на пушкомет. Исто то се може рећи и за просечног Врањанца, Сомборца или Зрењанинца. Не треба се ни заносити надом да ће им у наредним месецима медијске и политичке манипулације то постати јасно, ако до сада није.

Председник Николић је најавио и некакву платформу о Косову, али поучен искуством од пре две године када је од његове платформе Вучић направио авиончић од папира, одлучио је да је представи, а коме другом до премијеру лично. Србе са Косова и Метохије наравно нико и не помиње, као да се то „крчкање жабе“ нити платформе њих уопште не дотичу. У њихово име наступају Марко Ђурић и Александар Вулин, тако да су они изгледа већ „избрисани из бројног стања“.

Ипак, ко год размишљао о било каквој турбо-фолк платформи о Косову, треба да буде свестан да је платформа о Косову давно написана, и то од стране Србина који високо надилази све нас, и гласи: „Ко је Србин и српскога рода, и од српске крви и колена,а не дошо на бој на Косово, не имао од срца порода, ни мушкога ни девојачкога! Од руке му ништа не родило,ни у пољу пшеница белица, ни у брду винова лозица! Рђом капо док му је колена!“

На ову платформу је председник Николић управо и мислио упозоравајући на клетве из гробова, цркава, плач мајки… И добро је то што је и поред свих притисака осетио страх „с више“, чиме је показао да још увек у њему постоји доза националног. Тим својим страховањем нам је указао на Косовски бој који нас ускоро очекује, и који ће се звати рефрендум. Имаће он и своје Бранковиће и своје Обилиће, као сваки косовски бој.

Оно што није добро је што би ми у том боју, својом руком требало да издамо Косово, и навалимо кнежеву клетву на себе и своје потомке.  Ја толико храбар нисам. А ни луд. А ви?

Александар Ђикић – НСПМ