ЕВРОПА ЈЕ У ДУБОКОЈ КОНФУЗИЈИ

Резултати године:
ЕВРОПА ЈЕ У ДУБОКОЈ КОНФУЗИЈИ
Пише: Марине ВОСКАЊАН
Као и у целој геополитици, и у руско-европским односима 2014-а је била година „великог прелома“. Не само у смислу „преокрета“ већвише у смислу „преламања“ – преломљено је практично све што је створено у пост-совјетским годинама. При чему се, бар што се руске стране тиче, ово десило са дубоким жаљењем.
Сучељавање „Русија – Запад,“ које, наравно, није почело у 2014., ми смо увек доживљавали као конфронтацију између Русије и агресивног америчког трансатлантизма, а не Русије и Европе.
За Сједињене америчке државе, поред стварања од Украјине агресивне русофобске државе, као кључни задатак јавља се обезбеђивање максималног раздвајање ЕУ и Русије у сваком смислу. „Руска претња“ (а данас се у европским медијима апсолутно озбиљно говори о могућности руске окупације не само дела Украјине, већ и држава Балтика – па чак и Балкана!) треба да убеди европљане да одустану од сарадње са нама из идеолошких разлога, да напусте нове заједничке енергетске пројекте, док стари путеви транзита преко Украјине постају проблематични.
Санкције против Русијe већ сада погоршавају економске показатеље ЕУ, а атмосфера конфронтације смањује могућности улагања у руски и европски бизнис (што такође решава још један важан проблем за САД – направити сигурну зону за инвестирање само у регионима света који су под њиховом контролом).
И, ако се о циљевима Путина у вези са Украјином могу градити различите претпоставке, у погледу односа са Европом све је моного јасније – сачувати партнерске односе ако не са ЕУ, онда са великим бројем појединачних европских земаља, посебно са Немачком, несумњиво, јавља се као један од приоритета данашње руске спољне политике.
Када Путин у својим изјавама говори о „западним партнерима“, након Крима у овим речима увек се осећа прекор и чак огорчење. Уосталом, ми нисмо хтели нови хладни рат. И не претендујемо на туђе. Као што нисмо кренули да освајамо свет нашим новим конзерватизмом – зар није не тако давно Владимир Владимирович цитирао руске филозофе, док је говорио на немачком језику у Бундестагу, а у Русији је јасно изјављивао, да је Русија – европска земља, и вредности које имамо у потпуности су заједничке са европским.
Био је спреман да на руско тле пренесе све испорбано на Западу у области економског либерализма (који, генерално, у великом броју европских земаља не изгледа као дивљи финансијски казино – док смо ми са нашом равном пореском скалом и офшорним бизнисом много даље загазили у капитализам), социјалних и административних технологија. И кључ индустријског развоја је видео не у супституцији увоза, већ у заједничким пројектима са западним компанијама.
Практично сама ситуација ове године (ипак, антируска реторика у европској политици и медијима расте још од 2008. године) присилила је необично европски оријентисаног руског лидера да крене другим путем, да се окрене Истоку, да мисли о протекционизму и коначно прогласи пуну геополитичку независности Русије.
Међусобно разочарење Русије и Европе ове године показало се тако драматично, па се хтели-не хтели питамо – ако је нагомиланих контрадикција и илузија било тако много, како се онда свих претходних година могло говорити о партнерству и добросуседству.
Европа није очекивала да види контранапад Русије на Криму, који је јасно показао да Русија више неће никог другог питати шта јој је чинити. Након Крима постале су апсурдне све оне области рада, којим су се европски фондови и невладине организације бавиле дуги низ година – учећи Русију демократији, и како треба да живи. Русију да учи више неће нико.
Али Руси су се ове године још и више разочарали у Европу. Политички аналитичар Виталиј Третјаков, написао је недавно: „Ако узмете пуну суму одлука и решења украјинске владе и њених присталица у последњих неколико месеци, укључујући недавне одлуке – лустрацију, прекрајање административних граница, рушење споменика, психички и физички терор над политичким неистомишљеницима, прикривање ратних злочина, изграђивање ровова и зидова, испоставља се да је у садашњој Украјини установљен најрепресивнији политички режим у целој Европи. Ипак, Европа га је поред свега прогласила:
1) демократским;
2) оним који води Украјину у породицу ‘европске цивилизације'“.
Управо то шокира Русе.

Међутим, ако говоримо о економији и европском бизнису, он је био, и остаје опредељен за сарадњу са Русијом – другог тако великог тржишта за европске компаније непосредно поред Европе није било и неће га бити. У протеклих годину дана, пословна удружења из Немачке, Француске, Италије искрено су се успротивила санкцијама и позвали европске политичаре да нађу друге начине решавања противречности са Русијом.
Чак и у таквим државама које изузетно мало политички симпатишу Русију, као што је Пољска, домаћи произвођачи су веома негативно прихватили идеју санкција. Могуће да ће управо то мишљење бизниса, који губи профит, можда следеће године постати фактор способан да ублажи антируску реторику ЕУ.
За разлику од бизниса, европски политички естаблишмент своје циљеве, како се чини, разуме лоше. Фраза приписана Ангели Меркел о томе, да је Путин изгубио додир са реалношћу, ствара жељу да се одговори, да су додир са реалношћу изгубили управо ови европске чиновници и европских политичари, који су уверени у модел света према Фукујами, где ће бити само „мир, пријатељство, жвакаће гуме“ и глобализација са добровољно-принудном демократизацијом.
У 2014. су се десили догађаји који захтевају доношење историјских и самосталних решења – а за то се европска политика показала потпуно неспремном. Све ово разбацивање француза с „Мистралима“, необјашњива свакодневна промена реторике према Русији од немачке канцеларке, унутрашњих спорови ЕУ о санкцијама и „Јужном току“ – само потврђују, да је Европа на крају 2014. године у дубокој конфузији.
Цена сукоба са Русијом је превисока, сукоб апсолутно не жели европски бизнис који послује са Русијом, а поред тога, управо ЕУ је приморана од стране САД да плати за банкрот Украјине. Истовремено, геополитичка субјективност како ЕУ тако и њених појединачних земаља данас је тако слаба, тако да очекивати од њих неку акцију која је у раскораку са плановима САД тешко да је могуће.
У наредној 2015. години Европу очекује још један догађај, који може значајно утицати на ситуацију. То је стварање ТТИП – споразума о Трансатлантском трговинско-инвестиционом партнерству између САД и ЕУ (Transatlantic Trade and Investment Partnership – TTIP). Тако ће, САД бити у стању да формирају „економски НАТО“ као противтежу растућим новим конкурентима – Кини и другим земљама БРИКС-а.
Критичари ТТИП верују да ће договор сахранити економски суверенитет Европе, уклањање трговинских и царинских баријера између САД и ЕУ неће дозволити државама ЕУ да заштите своје тржиште и стратешки важне индустрије од нелојалне конкуренције и дампинга, и да Европа неће моћи да одржи стандарде социјалне заштите својих грађана, еколошке и здравствене норме.
Европа ће постати економски привезак САД, према речима бившег директора ММФ-а, Доминика Строс-Кана, „САД од Европе праве своје оружје против Кине“. Мире ли се са овим европске корпорације и све земље ЕУ? Одговор није очигледан, поготово у контексту растућих, за европску привреду негативних, ефеката политике антируских санкција.
Ми видимо и занимљиву активност Русије у интеракцији са евроскептицима. Кремљ фактички отворено изражава подршку Марин Ле Пен, недавно су се појавиле новости о томе, да је немачка „Алтернатива за Немачку“ одржала консултације са руском амбасадом у Берлину.
Ако и сами евроскептици свих боја у разним земљама ЕУ чак и не подржавају Русију, онда барем као минимум иступају против конфронтације са њом и за већу независност од САД и њене агресивне експанзионистичке политике.
Мало је вероватно да ће се у 2015. години нешто озбиљно изменити на политичкој сцени Европе, али брзо мењајућа ситуација у свету ствара много могућности за нове гласове чак и у развијеним политичким системима европских земаља.

Стога се у украјинском сукобу данас не решава само и не толико судбина Украјине, колико судбина Европе и то, коју ће улогу за себе изабрати Европа у новом мултиполарном свету. До ове године, ЕУ је успела да „седи на две столице“ – то јест, да има благотворно економско партнерство са Русијом и истовремено да мање или више држи „трансатлантску“ линију по питању спољне и војне политике и покушаја извоза у Русију либералних вредности.
Међутим, након украјинских догађаја то ће бити мало могуће – и избор је једноставан. Или ће се ЕУ прикључити, упркос својим прагматичним интересима, у неки антируски „војно-економски НАТО“, политици коју ће одређивати САД, или ће задржати своју геополитичку субјективност, проналажећи начин за очување партнерства са Русијом, а потом и евроазијском унијом.
Реторика Русије у односу на ЕУ се вероватно неће променити – ми и даље нудимо Европи да размотри прагматични „унију две уније“, ЕУ и ЕАЕУ, без обзира на то колико илузорно у тренутној атмосфери конфронтације може изгледати такав пројекат. Русија се и даље нада да, ако не данас, онда сутра види у Европи независне и стратешки оријентисане политичаре-реалисте.
Фаза садашњег „захлађења-2014“ у руско-европским односима подсећају на фазе породичног сукоба – када након читавог низа уступака и затварање очију на непријатељске гестове са изненађењем и тугом једна особа мора да призна, да је друга, она која је до недавно стварала поверење и наду за заједничку будућност, сада постала непријатељ, од кога се мора бранити, узваратити ударац и показати да није једно са њом могућа срећа. Истовремено се и даље потајно надајући, да се сломљена чаша још увек може једног дана залепити.

Са руског превео
Срђан Ђорђевић, дипл. екон.
сарадник Друштва српско-словенске солидарности КиМ
«Григорије Степанович Шчербина»

http://www.vz.ru/opinions/2014/12/30/722983.html