Кирби, усисаш нам тепих!

Догодине ћемо се свађати за место испод оне шљиве, коју ће на крају да приме у Европску унију са свим шаркама и (биљним?) вашима

Најновија вест је да су оборили Деда Мраза. Учинило им се по мраку да је чича добровољац из Донбаса. Збунила их брада на радару. Ирваси, авион, пакетићи или деца, њима је, видели смо сви, потпуно свеједно. У нешто мора да се пуца. Запад тако чува стандарде. Не мора се живети, бомбардовати се мора.

Глобална идеја о Деда Мразу сабијена је у процеп између ратова и шопинга, између разарања и профита. Између Пентагона и било ког шопинг-мола. Она неодољива естетика америчког Божића, коју сви знамо и волимо, пука је холивудска опна на растеру глобалне илузије. Колико бомби, толико новца, колико новца толико Божића.

Како, дакле, дочекати 2015, ту крајње непредвидиву годину лаког жанра и објективно све неизвесније судбине? Догодине ћемо се, ствари тако стоје, свађати за место испод оне шљиве, коју ће на крају да приме у Европску унију са свим шаркама и (биљним?) вашима које на њој запатимо.

У САНУ, ако се ико још ван контекста њеног меморандума сећа те некада поштоване институције, размотриће, у недостатку бољих тема, увођење звања војводе наука. Тај и тај, командант горског штаба хуманистичких наука, тај и тај – командант групе јуришних симпозијума.

Они који уче на туђим грешкама у подсетнике ће, после „жутих људи“ на Великој Морави, записати да нипошто не помињу банане или брање памука пред Обамом. Ма колики мајмун овај испадао када умишља да је Земља хуманолошки врт, у чијим би кавезима да нас храни слободом.

Први који је био први и када је био први – други провериће, колико о Божићу, када пристане да оде макар на велики одмор, шта је и да ли је уопште Макс Вебер писао о примени закона физике у политици и друштвеној теорији. Програму његовог кабинета неопходна је хитна доза примењене квантне механике, тачније кохерентне суперпозиције. Без ње је програм владе збир гадних противречности.

Поменута теорија, недавно доказана у пракси, каже да је могуће да честица прође кроз два отвора истовремено. Ето савршене уставне формуле за Србију. Београд би могао да не буде у Европској унији и да истовремено буде у њој. Космет би био и у Србији и ван ње.

Стање кохерентне суперпозиције могуће је, међутим, једино у свету квантних честица, у сразмерама Планкове дужине. То је најсложеније питање логичности српске политике у новој години. Али, без бриге! Управо тој димензији тежи општа српска ентропија. Све остало, попут истовременог обитавања булевара Ратка Младића на булевару Зорана Ђинђића, објашњава класичан модел просторвремена, потпомогнут колективном амензијом и општом константом људске глупости.

Први који је био први и када је био први – други, могао би зато догодине да за министра науке и економије именује Шелдона Купера. Какав Лазар Крстић! На миру бисмо, пред камерама, како доликује, честитали Супермену рођендане. Проверавали бисмо увози ли опозиција криптонит. Информер и Курир би били заокупљени писањем да се спрема мајдан јадарита.

Клицаће таблоиди да туђе нећемо чак ни када је наше, а да смо своје одавно уклопили у Бриселски споразум. Са страница ће позивати пролетере свих земаља да се унапреде! Све ће то Европска унија приватизовати!

Што се мене тиче, за своју подобност уопште не бринем. Међу играчкама из детињства поседујем необорив доказ да сам за Вучка био још знамените 1984. године. Да сам члан, био бих плава крв СНС. На томе би могли да ми позавиде сви, а нарочито новији, мултифункционални чланови СНС, општег политичког усмерења и ороченог рока чланског трајања.

Чак и овакву годину испратио бих мирно, да Мајкл Кирби не рече да нам је за наше, опште добро слао војску и осиромашени уранијум, како бисмо данас били управо овакви какви јесмо (никакви). Није смео то да каже. Ако нема ко други да му одговори, а све нас је мање, ја ћу: Кирби, усисаш ми тепих догодине, каубојчино!

Срећна нам 2015, још једна година у којој ћемо реформисати бројне претходне реформе, отварајући простор за бескрајне низове накнадних реформи ових реформи и њихве реформе, хапсити тајкуне, обећавати фабрике, заборављати, понижавати се на све стране и уопште желети од Деда Мраза више, много више него што је то уобичајено и нормално.

(Бранко Жујовић – Глас Русије)