„Човек не сме да живи без вере“ – Игор Стрелков прича о својим верским уверењима (видео)

категорија Вести из Новорусије / дана 31/12/2014 у 6:19 часова /

Извор „Русская весна“ (Руско пролеће)

„Руско пролеће“ објављује разговор Игора Стрелкова с Александром Кравченком о вери, моралном идеалу и верским светињама руског народа, наменски снимљен за наш интернет-ресурс.

Александар Кравченко је саборац Игора Стрелкова који је раме уз раме са њим ратовао у Босни 1992-1993. године, и јуна 2014. године допремио у опседнути Доњецк икону са честицом моштију св. Георгија Победоносца и предао је команданту војске ДНР.

Игоре Ивановићу, настала је потреба да поразговарамо о вашем односу према Правослвљу, према вери. Какав значај за вас има вера?

Сматрам да човек не сме да живи без вере. Као мислећи човек који стално стреми ка Богу, тражим у природи сведочанства Божје промисли и налазим их. Читавог свог свесног живота, још откад сам први пут почео да размишљам о постојању Свевишњег, стално сам наилазио на те потврде. Не могу да кажем како сам јако религиозан човек у погледу строгог поштовања обреда или потпуне оцрковљености. Из лењости, наравно, и из мноштва других разлога не причешћујем се тако често нити посећујем богослужење као што би требало. Али у целини Хришћанство заузима озбиљно место у мом животу. Без њега је читаво постојање човечанства лишено смисла, укључујући и моје постојање. Сматрам да ме управо Православље подржава у ономе чиме се бавим. Ратовати просто ради рата – рат ради рата – за мене би то било неприхватљиво.

Уочи сваког свог борбеног дејства, уочи учешћа у свим оружаним сукобима, тражио сам благослов од духовника. За мене је било важно схватање да се борим за исправну ствар, између осталог за Православље.

Како схватате идеју свете Руске, и шта је за вас света Руска?

(Руска – стари назив Русије)
Не могу да то означим јасним углачаним фразама, рећи ћу просто. Када сам био дете, видео сам како су живели моји бака и дека, како су се односили једно према другом, колико много је било складности у њиховом општењу са најближима, пријатељима, суседима… То се ослањало на живу веру. У савременом друштву тога више нема. Таквих односа у свакодневном животу, тим пре у условима владајућег атеизма и апостасије, више нема. Искрених односа међу људима, грађених без злобе, лажи, мржње. Рекао сам помало збркано, али не могу другачије да се изразим. Ако почнем да говорим у готовим фразама, то неће одражавати оно што заиста мислим.

Многи ваши ратни другови, са којима сте ратовали још у Босни, сведоче да сте у тим руским добровољачким одредима били малтене једини човек који се моли ујутру и увече и посећује црквене службе. Да ли сте запажали некакво несхватање ваше религиозности од стране сабораца?

Не бих то назвао несхватањем. Било је незаинтересованости, некакве равнодушности – ево, човек верује, значи да му то треба. Није било одбацивања, или макар ја то нисам осећао. Ако се сећаш, када смо полазили у озбиљне операције нико се није противио када бих очитао колективну молитву за све. Неко би се прекрстио, неко не, али слушали су сви.

Да, то је био мој први изразит утисак од другог руског добровољачког одреда: млади борац који клекне за вечерњу молитву. Вероватно је за мене Игор Ивановић био први човек кога сам онако стварно видео током молитве. То је на мене двадесетогодишњака оставило јако озбиљан утисак и задало тон читавој служби у одреду, навело да осетим како је у њему посебна атмосфера. Премда сам до молитве и вере дошао знатно касније. С тим у вези питање ваше наредбе од 27. јула ове године (о забрани псовања) која је имала велики одјек. У руској војној историји то је јединствени преседан. Како је настала та наредба? И какве последице је изазвала?

Као прво, од самог почетка наше „Словенске епопеје“, како у Славјанску тако и у Доњецку, стално смо осећали подршку од стране клирика Руске православне цркве, од стране монаха. У првом реду од Светогорске лавре. Они су, без обзира на могуће репресије, отворено долазили и благосиљали војску народне одбране. Чак су и пролазили кроз украјинске контролне пунктове и отворено исповедали свој став. Ретко ко зна да је Светогорска лавра затворила вратнице пред председником Порошенком који је долетео сутрадан пошто је изабран, усхтевши да добије благослов од јереја лавре. Лавра га просто није пустила на своју територију и Порошенко је био принуђен да даје интервју стојећи пред затвореним вратницама манастира. Сви свештеници са којима сам био у прилици да се сретнем подржавали су нашу борбу. Притом то нису чинили са националног већ са верског становишта: они су схватали ШТА је и ко дошао на власт у Кијеву. Дошле су снаге које се могу назвати сатанским, јер се свака њихова радња од самог почетка заснива на лажи, разулареној и концентрисаној. Сатана је лажов и отац лажи! Ништа што је засновано на лажи не може бити од Бога.

Код нас у славјанској војсци народне одбране од почетка је постојало прилично збијено језгро, чврсто и многобројно, које чине православци. Рецимо, читаво моје обезбеђење чинили су људи који дубоко верују и чак су више оцрковљени од мене. То је било значајна подршка и мојим духовним снагама, како ме не би одвлачио световњачки живот. Наравно, то ме је на штошта обавезивало. Тако да иницијативе за стварање православног лика војске народне одбране нису полазиле само од мене. Не, никако.

Људи око мене износили су те иницијативе, а ја сам их примао на знање. А што се тиче те конкретне наредбе, испрва је у мени самом изазвала недоумицу. Зато што су ми дошла двојица блиских сабораца, Игор Друз и Игор Иванов, спустили на сто текст наредбе са речима: добро би било, Игоре Ивановићу, да се ево ово потпише. Прочитавши текст, упитао сам – а како ви то замишљате? Упитао сам их – неће ли то бити лицемерје? Па схватате да су у војсци сви псовали, псују и псоваће независно од наредбе!

Али на крају су ме убедили. За мене лично није било много тешко да извршавам наредбу, премда све досад, грешан сам, кад паднем у ватру употребљавам непристојне речи. Али независно од било каквих наредби, трудим се да се уздржим од псовки.

Наредба је довела до тога да је наш штаб престао да псује. Макар у мом присуству. Али понекад на саветовањима, када расправљају, поједини команданти би у ватри почињали псовку, па се изненада у пола речи тргну и не доврше.

Сматрам да псовање представља грех, необузданост, повођење за одређеним животињским нагонима које смо стекли својим тварним пореклом.

И било је позитивног учинка од наредбе. Јер идеал је недостижан, али треба му тежити. Из тога се у целини и састоји читав наш живот, живот оних који уопште стреме нечему осим материјалне користи. И та тежња је можда важнија од резултата. У најмању руку, резултат у виду изградње уистину хришћанског друштва тешко да ћемо постићи на земљи.

Један мој пријатељ је приметио: када изговарамо име Свете Руске, заборављамо да је већи део те Руске већ тамо – на небу. У поређењу са бројем Руса који су већ отишли на онај свет, нас нема тако много. Полазећи од логике да је наш живот само овде и сада, не покушавајући да на њега погледамо са духовне висине (било је људи пре нас, биће поколења после), не можемо да осетимо ни задатке наше цивилизације, ни смисао нашег постојања и постојања Русије.

Кад смо већ дотакли житеље Свете Руске, реците који су вам православни свеци најближи?

Слаб сам ја молитвеник. У Босни сам се молио двапут дневно. У Славјанску сам се трудио да то чиним тако да нико не види. Молитва захтева усредсређеност и осамљеност, поготово лична молитва која се не врши у храму. Први свеци чијим иконама у Цркви прилазим да их целивам – то су Георгије Победоносац, Господар император Николај Александровић и чланови његове породице: велике кнегињице, царевић Алексеј, императорка. Њима сам се од детињства молио, још пре него што је Руска православна црква прославила Господара. Поштовао сам га као свеца пошто га је таквим Загранична црква већ признала. Обраћао сам се у молитви Сергију Радоњешком и верујем да је помагао, прибегавао сам заступништву Јована Кронштатског, Александра Невског, а такође светог Димитрија Солунског, пошто његово име носи храм где сам се оцрковио и који отад посећујем колико сам у могућности.

Споменули сте у свом списку име светог Георгија Победоносца. Почетком јула запала ме је мисија до које јако држим – да донесем икону светог Георгија са моштима коју је за вас припремио један познати московски свештеник. Било је изузетно тешко домоћи се Доњецка. Још теже је било одатле се вратити. Али током читавог пута осећао сам помоћ Божју и заступништво светог Георгија Победоносца, и на том путу сам наилазио на значајне подударности. На пример, негде у Луганској области, седајући за сто тамошњег козака, видео сам у почасном углу икону светог Георгија. Или, путујући кроз град Доњецк Луганске области, сетио сам се историјске занимљивости – град је пре револуције био станица (козачко село) Гундеровска, где је био смештен чувени Георгијевски пук који се прославио великим победама. С тим у вези хтео бих да питам: да ли је било Божје помоћи у Донбасу – сведочанстава Божјег благослова војсци народне одбране?

Не могу да кажем како сам видео нека очита знамења. Нисам ја јак молитвеник, можда су молитвеници видели. Људи су причали да је било знамења. Притом је читава опсада Славјанска била пуна чудесних појединости. Свака борба, сваки окршај били су мало чудо које се у једном конкретном случају може рационално објаснити подударношћу околности и објективних разлога. Али све скупа, у комплексу, није се могло појмити другачије него као подршка одозго…

Први дани боравка у Славјанску. Послали смо извидницу у Черевковку, у черевковску шуму. Та извидница на путу налеће на кијевску „Алфу“ која се упутила у чишћење терена, сатире је, не изгубивши ниједног човека, чак ни рањеног, а потом се здрава и читава враћа кући. Потом су остатке „Алфе“ евакуисали из околине Славјанска. После тога противник почиње да нас сматра нечим сасвим непобедивим, иако је међу онима који су се сударили с „Алфом“ само шесторица имала иоле борбеног искуства. Још неколицина су просто служила војску, али ништа више.

Сећам се као чуда и изласка из Славјанска. Стављајући себе на место противника, сматрао сам да се без пô муке може до ногу потући групација која излази. Предвиђао сам до четрдесет одсто могућих губитака. Био сам уверен да ћемо се пробити, али ћемо претрпети велике губитке. И било их је, али очито не толико великих.

Између та два догађаја свакодневно је било борбе, окршаја. Стално смо били на ивици катастрофе. Однос снага, ма шта наш противник говорио, увек је био знатном већином у његову корист. Поготово током првог месеца, када нас је било сасвим мало, када смо имали крајње мало оружја, готово да нисмо имали противтенковско оружје. Али малтене у сваком боју, уз ретке изузетке, ми смо побеђивали. Чак и кад би непријатељ надјачао, схватали смо да су наши губици знатно мањи него што су могли да буду.

Сама одбрана Славјанска оним снагама које смо имали, поредећи наше губитке са губицима противника, неподложна је земаљској логици.

Неке ствари су необјашњиве: на пример, једном нисмо могли да оборимо хеликоптер који је, како се потом испоставило, превозио рањенике. А сутрадан иста скуина у кудикамо тежим условима, случајно излазећи на положај, обара хеликоптер са генералом Куљчицким, који је нешто пре тога позивао на терористичке акције у Русији! То исто има своју Промисао. Она можда није толико очита: анђели са неба нису се спуштали, али је Промисао несумњиво била.

Сама историја Новорусије представља чудесну појаву. Већина православаца моли се за вас и за успех те чудесне ствари која се ове године збила.

По мом мишљењу, сада је неопходно да се Руси моле за нашег Председника Владимира Владимировића Путина. Од њега тренутно зависи не само судбина Новорусије и њеног народа него и судбина Русије и читавог великог руског света, управо сад. Против нас окупиле су се огромне снаге које имају врло моћне позиције овде, унутар Русије, па и у нашој такозваној елити. Хајде да се молимо да му Господ помогне и поучи га!