ИНТЕРВЈУ – Др Марко Јакшић: Власт у Србији је иста као она „мајданска“ у Кијеву

Насупрот Уставном суду, доктор Марко Јакшић – као и остали Србији одани грађани са севера Косова и Метохије – нема ту удобну могућност да такозвани Бриселски споразум посматра као строго политичку ствар без икакве правне тежине. С обзиром на то да се сви договори званичног Београда са Приштином тичу њиховог и опстанка српске државе у јужној покрајини, људи из четири непокорне општине су, хтели они то или не, животно надлежни за оцену сваког од тих споразума, а нарочито оног кровног из априла 2013, који је преговоре усмерио у најпогубнијем правцу.

Зато прво питање доктору Јакшићу гласи: да ли, за разлику од Уставног суда и небројених других установа које се „праве Енглези“, прихватате надлежност у вези са Косовом и Метохијом, односно у вези са четири северне општине?

Не бих ја говорио само о северу Косова и Метохије на тај начин – одговара Јакшић. – Мислим да ми Срби морамо да схватимо да смо сви надлежни за целовитост наше државе. Ко ће да је брани, ако не ми?! Видите да је све устројено на марионетској основи: од власти, па до судства. Што се тиче одлуке Уставног суда, очигледно је да он није самосталан и да ради по диктату власти, а још и више по диктату западних ментора. Основна логика којом се окупатори руководе личи на ону народну „да се Власи не досете“, што значи да покушавају да отму Космет из Србије, а да сами Срби то не примете.

Коме онда заиста припада север Космета у овом тренутку, на крају 2014. године?

Како је некада причао Давид Штрбац, у приповеци „Јазавац пред судом“: није ни Давидово, ни царско, ни спахијско. Тако и север Косова, не припада ни држави Србији, још није припао ни самопроглашеној држави Косово, а на неки начин није ни у рукама народа који живи у те четири општине. Држави Србији не припада из разлога што га је она продала, одрекла га се такозваним Бриселским споразумом, и то после сто година српске државности на Косову и Метохији. Истовремено, север није у потпуности ни шиптарски, јер тамошњи Срби чине једну хомогену целину која спречава Приштину да тамо успостави пуну власт у духовном и државном смислу. Тако да је врло нејасно ко у овом тренутку заиста влада севером Космета.

Како изгледа свакодневица у таквим околностима?

Највећи број људи је збуњен, а онда и апатичан. Гледају како ће и где да оду, да се одселе. Број ђака је у паду, у односу на неке раније године сада је број ученика који уписују први разред мањи за неких десет одсто, упркос томе што је наталитет код Срба на северу Космета изразито висок. То говори да је исељавање већ почело. Практично, нико не жели да буде последњи, нико не жели да дочека шиптарску власт. Петнаест година су се Срби са севера борили да задрже државу Србију на том подручју, а на крају их је та држава, преко садашње власти, оставила на цедилу и изневерила их. У ствари, не само да их је оставила, него је употребила сву могућу силу, од жандармерије, преко САЈ-еваца, па до „Кобри“, и то у сарадњи са шиптарским специјалцима РОСУ, како би их натерала да изађу на Јахјагине изборе. Зато се ми сви молимо Богу да ова власт траје што краће, како бисмо успели да одржимо макар неке изгледе да сачувамо север Космета у Србији. Има једна стара пословица, која каже: нико крупно као Турчин не лаже. Нажалост, 500 година робовања под Турцима оставило је доста утицаја, тај вирус се проширио на један део нашег народа, а нарочито на нашу власт. Лично, ја нисам видео власт да више лаже него ова данашња.

Не би се рекло да сте једини с тим утиском. Рачунајући и питање шиптарских путних исправа, које Србија од недавно уважава иако су њени званичници најпре тврдили супротно, чини се да садашња власт није нити једном одржала реч у вези са Косовом и Метохијом…

Па, сетимо се само чувене заклетве Томислава Николића, који је рекао: „Тако ми господа Бога, нећу се смирити док Косово не вратим у оквир Србије“. А онда је, кад је дошао на власт, поставио границу између Косова и остатка Србије. О Александру Вучићу више не знам ни шта бих рекао. Њих је на власт довео Запад, који је, кад је схватио да Борис Тадић неће да издаје оном брзином која њима одговара, брже-боље нашао замену у Српској напредној странци, чији су прваци обећали да ће по питању Косова бити потпуно кооперативни. И они су данас спремни све да издају, што и раде. Све што им се каже, они одраде. Зато и имамо то да се Косово прима у Међународни олимпијски комитет и друге међународне организације: то је све непосредна последица Бриселског споразума, односно тачке 9, у којој пише да Србија неће отежавати пријем Косова у разне светске установе. Наш народ каже: ко лаже, тај и краде, а ко краде, тај издаје. Све ово нам показује да неке наводно родољубиве перјанице из деведесетих, које су биле уз власт и Милошевићев режим, мислим дакле на Ивицу Дачића и Томислава Николића и Александра Вучића, нису били тамо због идеје и због српства, него због каријера. Не можете неко преко ноћи да напусти националну идеју. У питању је само борба за голу власт, од које очекују да им донесе моћ, новац и све остало што иде уз њу.

Ви нисте Оља Бећковић, па над вашом судбином нико не лије сузе, али чињеница је да су Срби са севера Космета потпуно одстрањени из овдашњег јавног простора. Како појашњавате то што се за ваше право да се огласите, поготово кад вам је глава у торби, изгледа не бори нико, ни у Србији ни ван ње?

У неким елементима, наша данашња власт подсећа на „мајданску власт“ у Кијеву. Рецимо, медијска сцена је потпуно контролисана и тамо и овде, па ви уопште не можете да чујете никога ко се противи режиму. Исто тако, избори се добијају некаквим максималним резултатима, па, примера ради, на изборима у Украјини ниједна проруска странка није ушла у парламент, као што код нас на последњим изборима ниједна просрпска странка није ушла у нашу скупштину. Такође, можемо да видимо да Александар Вучић овде врло често користи локалне мафијаше да би приграбио власт на локалном нивоу, а све то веома личи на оно што се дешава у Украјини после Мајдана. Што значи да они који раде за америчку ствар, њима је све дозвољено. Кључно у свему томе је то што је медијски простор малтене избрисан. У Украјини ви нигде не можете ни да чујете руску реч. А код нас је потпуно пригушено све што се противи Бриселском споразуму. Преговори у Бриселу и даље трају, али се одвијају далеко од очију јавности. То је зато што је Американцима у интересу да издаја протиче у тишини. Једину истину о току преговора можете да сазнате од медија у Приштини. Ми не знамо ни која је платформа за преговоре. Данас сазнајемо да се издаје језеро Газиводе, којег се Србија одриче и оно прелази у руке такозваног Косова. За градњу тог система на Газиводама, Србија је од Светске банке узела кредит од 150 милиона долара и уредно га вратила, а сада га једноставно препушта. И о томе се ништа не јавља. Глас Срба са Космета се нигде не чује, зато што је на делу предавање српске територије, која припада Србији још од 1913. године и Лондонског мира, који је до подручје препознао као српско. Сада се та територија предаје противнику, а да јавност о томе зна јако мало или нимало. Издаја се најбоље одвија у мраку и тишини.

Шта се дешава са патриотским блоком?

На нашој политичкој сцени постоје два блока, а овај западни се урушава. Нажалост, наша власт се срљањем у Европску унију понаша као неко ко 1945. иде у четнике, и зато мислим да је за Србију једини спас да се што више окрене Русији, чему мора да тежи патриотски блок. Све зависи од тога како ће да се заврши криза у Украјини. Ако Русија успе да тамо оствари своје циљеве, онда је она империја. Ако је Русија империја, онда ће она доћи на Балкан и нама ће бити неупоредиво лакше да бранимо и остварујемо своје националне интересе. Уколико Русија изгуби у Украјини, не само да нећемо моћи да вратимо Косово, него ћемо остати и без других делова земље, а то су југ Србије, затим Рашка област, богами и Војводина, имајући у виду да су нам на власти они који су душу продали ђаволу.

Миодраг Зарковић – ФСК