Битка четника и партизана још од црвеног октобра!

ОКТОБАРСКА револуција 1917. променила је свет и лишила Србију јединог заштитника у Великом рату. Срби који су се затекли на руској територији упали су у врзино коло грађанског рата. О њиховој улози у тим смутним временима много се и често манипулисало.

– Учешће Срба у Грађанском рату и у интервенцији у Русији још увек није до краја истражено. Срби су се борили како на страни интервентних јединица Антанте, тако и на страни Црвене армије – каже руски историчар др Михаил Вашченко.

Мало је позната прича о “црвеним” Србима који су имали пресудну улогу у разбијању добровољачког корпуса спремног за помоћ српској војсци на Солунском фронту. Још је скривенија истина о лутању Срба из Прве српске добровољачке дивизије који су до Солуна стигли преко Сибира, Манџурије и Жутог мора.

Обе приче, и “црвена” и “бела”, почеле су 1916. у Русији, кад је Србија је била окупирана. После албанске голготе од 420.000 мобилисаних српских војника остало је само 35.000 способних за борбу на Солунском фронту.

Истовремено у руској Галицији, данашњој Украјини, налазило се око 57.000 Словена који су заробљени као аустроугарски војници. Руска царска влада у априлу 1916. одлучује да организује Српску добровољачку дивизију у коју су позвани јужнословенски заробљеници: Срби, Хрвати и Словенци. Наиме, од почетка рата до јесени 1915. око 3.500 заробљених Срба самостално се пријавило у добровољце и дошло руским бродовима у Србију. Српска влада, која је прокламовала као ратни циљ ослобађање “јужнословенске браће”, очекивала је још већи број добровољаца кад им је руска војска дала нове униформе, добру храну и плату. Из заробљеничких логора стизале су хиљаде захтева за пријем у Прву српску добровољачку дивизију, укључујући оне које су писали Чеси, Словаци и Пољаци.

ЛАЖНИ ХЕРОЈ АЛЕКСА ДУНДИЋ СВЕДОЧАНСТВА учесника Октобарске револуције откривају да су агитатори, пропагандисти бољшевизма креирали догађаје и људе, укључујући и легенду о Србину црвеноармејцу-коњанику Алекси Дундићу (на слици). Писац Исак Бабељ га је први у приповеци прогласио Србином, а потом је снимљен филм који је милионе људи убедио да је Дундић био официр војске Краљевине Србије који је прешао у Буђонијеву црвену коњицу. Руски историчари су тек седамдесетих година открили његов војни досије са стварним подацима. Дундић је рођен у селу крај Сења, крштено име му је Иван (под којим је био и познат у Русији), а као матерњи језик навео је – хрватски. Лик Алексе Дундића створила је бољшевичка пропагандна машина да би привукла Србе, русофиле али несклоне бољшевизму.

Главни командни кадар дивизије чинило је 69 прекаљених српских официра који су стигли са Крфа, а осталих 440 старешина били су заробљени аустроугарски официри. Да на то нису заборавили, показало се чим је дошло време полагања заклетве – официри Хрвати, који су били у контакту са сународницима у Југословенском одбору, одбили су да положе заклетву краљу Петру и Србији. Тражили да нову заклетву у којој би се видело да су југословенски народи равноправни и да уједињење подразумева заједничку државу Србије и Југославије – јужнословенских територија у Аустроугарској. Предводника побуне капетана Вилка Мариона руске власти су послале у Сибир, али после Oктобарске револуције он је постављен је за команданта бољшевичке дивизије.

– За највећи број тих бивших аустроугарских војника Србија је била само нужно зло. У комунистичкој интерпретацији историје они су проглашавани херојима јер су одбијали да положе заклетву српском краљу и његовој “великосрпској политици“! Исти људи су положили заклетву аустрогарском цару и његовој политици уништења Србије, а многи су се и борили на српском фронту. После Фебруарске и Октобарске револуције, они су се одмах укључили у руски грађански рат на страни бољшевика – каже историчар др Коста Николић.

СПЕЦИЈАЛАЦ Јосип Броз, лево, на положају против српске војске

У црвену гарду су се масовно пријављивали заробљеници хрватске националности, исти они који су одбијали да уђу у добровољачки корпус чак и кад је избацио реч “српски” из имена, на захтев Хрвата и Словенаца.

– Заједно са 70 другова одбио сам да ступим у Добровољачки корпус. Руководство тог корпуса је радило по инструкцији српске владе и тај корпус су третирали као оруђе великосрпске политике, без обзира на то што је међу добровољцима било гро људства с територија које су тада биле под аутроугарском царевином: из Босне, Херцеговине, Лике, из Далмације и других крајева Хрватске, из Словеније – објављено је сведочанство Јосипа Броза Тита у капиталном делу “Југословени у Октобарској револуцији” 1977. године. Он је нагласио и да је као командир извиђача највише волео специјалне мисије на српском и руском фронту.

Хрватским и словеначким “дисидентима” придружили су се и Срби, бољшевички агитатори. Међу српским добровољцима “пречанима” ширили су мржњу према официрима из Србије називајући их “србијанцима”, “геџама” и “жандарима”.

– Ако Срби с оне стране Саве и Дунава могу да трпе тиранију српских официра, ми Срби с ове стране Саве и Дунава борили смо се против аустријске тираније и борићемо се против сваке тираније па кад она долази и од стране српских официра – говорио је Никола Груловић, у званичној биографији редов, по занимању обућар из Бешке.

Совјетски архиви показују да је он био бољшевички функционер и агитатор, један од оснивача Југословенског револуционарног савеза који је Србе врбовао за Црвену гарду. Троцки, оперативни шеф револуције, процењивао је да ће се странци немилосрдније борити против Руса него њихови сународници.

Последице деловања Николе Груловића, Максима Чанка, Владимира Ћопића, Спасоја Стејића, Саве Лазића и других бољшевичких агитатора у добровољачком корпусу биле су катастрофалне. После Фебруарске револуције од 25.000 војника јединицу је напустило њих 12.735, од којих је више од 7.300 Срба. После Октобарске револуције је дезертирало још неколико хиљада добровољаца.

Груловић је од њих 1918. организовао Први комунистички југословенски пук Црвене армије у коме је био политички комесар. Као члан руководства Југословенске комунистичке групе Руске комунистичке партије (бољшевика) већ 1919. је дошао у Краљевину СХС да оснује Социјалистичку радничку партију (комуниста). У Другом светком рату био је члан Брозовог штаба, а после 1945. дипломата и високи функционер.

Сведочанства учесника револуције наводе да су интернационалне бољшевичке јединице, попуњене Литванцима и бившим аустроугарским војницима, биле гарда Лењина и Троцког. Леон Бронштајн, алијас Лав Троцки, планирао је њено проширење на Балкан, па је 1918. организовао курсеве за будуће агитаторе и 200 терориста одабраних међу бившим аустроугарским војницима.

– Сматрали смо да ћемо се, ако револуција захвати Југославију или бар Србију, вратити у отаџбину као готово језгро за стварање велике партије – записао је Емил Чоп, Хрват из Сења у Далмацији, који је у Самари организовао и командовао Интернационалним пуком.

Његова водиља били су закључци скупштина Револуционарног југословенског савеза од 14. јануара 1918. године:

– Принципи самоопредељења свих народа које је донела велика руска револуција решавају и наш национални проблем. Ради ослобођења угњетеног народа допуштају се сва средства, не искључујући ни терор.

СРБИН ВЕЛИКОХРВАТ И БОЉШЕВИК

ЈЕДНА од најзанимљи­вијих личности ме­ђу бољшевици­ма-Југо­сло­венима је Влади­мир Ћо­пић (на слици), рођен 1891. у Сењу, као једно од осморо де­це Србина црквењака у сењској православној цркви Јо­ве Ћопића и Марије Лончарић, католичке вероисповести.

– Ћопић је крштен као Србин православац, а на студијама је постао члан франковачке огранизације Млада Хрватска чији је програм био – мржња према Србима. После заробљавања пријавио се у Српску добровољачку дивизију, али је одбио да положи заклетву и враћен је у заробљеништво. После Октобарске револуције прикључује се бољшевицима – наводи др Коста Николић.

Ћопић је био један од оснивача и члан централног комитета Комунистичке партије (бољшевика) Срба, Хрвата и Словенаца. У првој половини 1919. враћа се у Краљевину СХС снабдевен огромним количинама новца и организује 29 терористичких ћелија за подизање устанка против “великосрпске хегемоније”. Устанак је спречен, али Ћопић остаје у земљи да развија комунистички покрет све до 1925. кад се враћа у Москву. Убијен је пар година касније у Стаљиновим чисткама.

Борис Субашић – Новости