САД НЕ МОГУ ПОЧЕТИ ВЕЛИКИ РАТ У УКРАЈИНИ

Пише: Николај СТАРИКОВ

Разумети шта се дешава у Украјини је могуће, дати оцену и прогнозу развоја догађаја је много сложеније. Али у сваком случају неопходно је доследно се држати једног правила: одложити емоције на страну. Крв, смрт и разарање  – то је озбиљан емотивни удар, али ако мислите емоцијама, ни тачне оцене ни тачних предвиђања неће бити.

Стога, како сложено не би било, стављамо их на страну. За оцену геополитичке игре (а управо је она пред нама), потребна нам је само глава. Срцем мислити (и срцем гласати – као за Јељцина 1996. године) предлажу само свесни манипулатори…

Сједињене Државе и свеукупни Запад се суочавају са једном од најјачих криза у својој историји. Снага и дубина проблема су комбиноване са чињеницом да је …Запад победио. Он је захватио скоро целу Европу, потчинио себи у различитом степену цео свет, уз неколико изузетака.

У томе и лежи проблем – цео живот Запад је живео на пљачки. Сада, оних које може пљачкати – је све мање, а оних са којима треба да дели „опљачкано“, то јест животни стандард, који се заснива на неограниченој емисији долара – је све више и више. Отуда огроман јавни дуг. Дуг САД је 18 трилиона долара, али сличне дугове и још горе пропорције БДП-Национални дуг, имају све тзв. развијене земље.

Који излаз виде САД и њени најближи савезници из ове ситуацији, данас је већ евидентно свима. Тај излаз је – рат. Хаос. Али тај хаос и тај рат морају бити „контролисани колапс“.

У тим условима, САД морају елиминисати две претње својој моћи – Кину и Русију. Идеална варијанта – завадити их међусобно. Да бисте то урадили, морате променити власт у једној од ових земаља. Очигледно је да Американци сматрају да је у Русији то простији задатак.

Остаје питање како то постићи? Наранџаста технологија није дала резултат 2011. године, Путин је поново постао председник.

И ево шта чини Запад у ситуацији када губи на било којој територији – а то је је најважније за разумевање догађаја у Украјини.

Када говоримо о губитку Запада, мислимо на неуспех својих планова, и губитак контроле на одређеном подручју, потпуно или делимично.

Како поступају западни стратези у таквој ситуацији?

1949. 1949. Британија „одлази“ из Индије. Одлазећи, енглези формирају Анти-Индију – нову државу Пакистан. Остаје напетост, војни сукоби између држава. Речју, могућности за англосаксонски утицај.

Исто 1949. године. Као резултат грађанског рата у Кини победђује просовјетски Мао Це Тунг  – САД губе контролу над Кином. Шта раде? Формрјау Анти-Кину – Тајван. Евакуишу туда војску Чан Кајишија и камуфлирјау је са својом флотом. Напетост, стална могућност рата између Кине и Анти-Кине.

Скрећем пажњу – дипломатско признање у геополитичкој игри јесте последица актуелних интереса своје земље, и ништа више. Прво, Сједињене Државе су признале за Кину Тајван. За оне који не знају – до 1973. у Уједињеним нацијама као представник Кине заседао је представник управо Тајвана. Али онда Вашингтон мења позицију, признаје Пекинг и престаје да признаје Тајпеј. Истовремено снажно подржава Тајван и спречава повезивање две „Кине“.

Хајде да сада не залазимо далеко у историју. Али правило постојане англосаксонске страгегије Запада гласи: изгубио си контролу над територијом – стварају Антитезу.

У 2011. години Запад губи контролу над Русијом – али не потпуно, његови планови не дозвољавају Путину још један мандата председника. Међутим почињући демонтажу пете колоне, Русија снажно брани своје интересе у свету.

Шта ради Запад? Прави антитезу. То јест – Анти-Русију.

И англосаксонци почињу на томе да раде -припрема се тле у Украјини. Пропаганда иде од 1991. године, па чак и раније, милитанти се обучавају, новац је издвојен, елита купљена.

Према америчким плановима Јануковича је требало уклонити током избора у 2015. Уклонити на такав начин да се покрене антируска хистерија и почне да се створа анти-Русија од Украине. Околности су приморале да се почне раније, али у складу са главним правилом – потребан је одлазак Јануковича са немирима, и преврат у крви, како би се оптужила Русија.

Ово што се данас дешава у Украјини, није ништа друго, него стварање анти-Русије, зар не. Пропаганда, мржња, спремност на уништавање и убијање од стране националиста и дела обманутих обичних грађана.

Ка чему иду САД? Ка рату између Русије и Украјине. На „иницијативу“ Украјине. Када? Када оснаже Украјинску војску, наоружају, формирају, припреме. За то ће требати око пет година. Тада ће САД завадити два дела једног народа, подстичући Украјину на Русију. Повод – Крим.

При чему чак и ако се Крим не сједини са Русијом, он као повод и даље остаје. Лоцирање руске војске на Криму, проруска популација која живи тамо, дале би доста могућности за организацију сукоба и провокација. Стога, без обзира на поступке Путина, план Запада све време остаје исти.

Шта може да заустави развој овог ужасног сценарија који води ка великом рату између браће?

Подршка за оне који се не слажу са оваквим развојем догађаја у самој Украјини.

Запад ствара анти-Русију, Русија треба да помогне и подржи Анти-анти-Русију.

Када су на Југо-Истоку Украјине људи устали, не слажући се са кијевским пучем, већина није имала јасну идеју каквом страшном сценарију они „стају на пут“. Присуство Анти-анти-Русије у виду дела федерализоване Украјина, не желећи ни наоружавање са Запада, нити да место њега извлаче кестење из ватре, представља браник Западним плановима за стварање украјинско-руског рата. Запамтите крај пролећа 2014?

Наставља се инсистирање Москве на територијалном интегритету Украјине, њеној федерализације, и преговарима. Москви треба целовита Украјина, где ће проруски део друштва „свезати“ руке екстремистима и купљеним политичарима и који неће дозволити увлачење целог народа Украјине у рат.

Западу не треба мирна, и просперитетна Украјина. Њему је потребна милитаризована држава са агресивном идеологијом у виду мржње против Русије.

Кијев је почео агресивне акције у односима са Донбасом. Одмах почиње пропаганду о „терористима“ и руској војсци. Војне акције са окрутним односом према цивилима дају Западу две могућности:

– победити војним средствима и онда започети плански колапс економије Украјине као почетак њене припреме за рат са Русијом.

– увести Русију у рат, присиљавајући је да пошаље трупе у Украјину. Пораз украјинских оружаних снага, никакву улогу за Запада не игра. Њему није потребна победа, већ рат.

А што више гину грађани Украјине у братоубилачком рату, то је за Запад боље – непокорни словенски народ сам себе истребљује. И као резултат рата са Украјином, Запад ће покушати да понови 1917. годину и „свргне крвави режим у Кремљу“. Да би се већ узео курс за припрему рата између Русије и Кине.

А ту настаје проблем. Нема ни војног успеха, нити инвазије Русије и њеног учешћа у грађанском сукобу.

Шта је следеће? А следеће је ево шта.

Постојање ДНР и ЛНР као Анти-анти-русије је кључ за немогућност Запада да започне рат између Украјине и Русије.

Тегови на ногама не омогућавају САД да усмере Кијев у прави велики рат са десетинама хиљада, стотинама хиљада жртава.

Управо зато Москва снажно помаже Донбас, управо зато Сергеј Лавров говори о томе, да смо ми за територијални интегритет Украјине.

Управо зато Русија не признаје ДНР и ЛНР као засебне државе. Признајући их, дајући им независност – значи почети одбрјавање до рата са Украјином. План Запада у оваквој варијанти почиње да се остварује: ту је Русија, ту је Анти-Русија, и ту је Новорусија. Анти-анти-Русије више нема. У случају прикључења Донбаса у састав Русије у Вашингтону ће бити овације. Јер рат ће постати практично неизбежан. Непријатељ Русије створен од саме Русије.

У данашњој ситуацији тактика Русије у ситуацији у Украјини, једино је исправна. САД треба да плаћају 40 милиона људи, Русија треба да помогне 3 милиона људи у Донбасу и 1,5 милиона избеглица. Москва стално инсистира на преговорима не дајући Западном агресору да „скине тег“ са ногу, не допуштајући да нанесу ДНР и ЛНР војни пораз.

Колико дуго је Запад је спреман да плаћа распадајућу привреду Украјине без гаранција за почетак рата са Русијом? Ови момци ништа узалуд не раде, новац улудо не троше. Чак ни милитантима у Чеченији током 90-их година они нису дали доларе, већ су им дали шаблоне за штампу долара.

Самофинансирање – то је принцип англосаксонске политике, у крајњем случају повраћај средстава за веома кратко време. Конкретан пример – бољшевици са златом Русије преко шведских банака и касније концесије, данашњи либијски „борци за слободу“ са нејасно где одлазећим приходима од нафте Либије.

Време – то је оно о чему је данас реч. Намера Запада – да организује Мајдан у Русији, ако у Украјини пут до рата буде блокиран храброшђу и одлучношћу добровољаца ДНР и ЛНР. Намера Русије – пропаст Западних интереса у Украјини због високих трошкова без икакве опипљиве користи.

Жеља да се добије „било шта“ од стране Вашингтона доводи до притиска на Европу са парадоксалним жељама Европљана да не дозволе изградњу „Јужног тока“.

Парадокс? Нема парадокса. Вашингтон жели да од нестабилности у Украјини добије барем могућност гасног уцењивања Москве. И Европе.

То је суштина садашњих и прошлих догађаја у Украјини.

И последње, што желим да кажем у том погледу.

Данас у Украјини, мало ко разуме, колико колосалну улогу игра, у данашњој светској политици, храброст становника Донбаса. Они спасавају данас цео Руски свет. И парадоксално – они спасавају животе стотине хиљада грађана Украјине.

Иста деца која се данас „кличу“ у украјинским школама, чији родитељи прикупљају новац за АТО, подржавају кијевску власт, у случају пораза Донбаса кроз веома кратко време по плану САД би требало да се нађу у рововима.

То је оно што треба да запамтите сви, без обзира на наше садашње држављанство.

Са руског превео
Срђан Ђорђевић, дипл. екон.
сарадник Друштва српско-словенске солидарности КиМ
«Григорије Степанович Шчербина»

 http://vz.ru/opinions/2014/12/25/722171.html