Мирослав Лазански: НАТО коначно противник

Председник Русије Владимир Путин потписао је нову руску војну доктрину у којој има неколико новитета: спомиње се термин „ненуклеарно обуздавање“, нaведен је и Арктик као подручје од виталне важности за Русију, таксативно су набројане све верзије опасности које данас прете Русији, од сајбер ратовања до питања насилног рушења унутрашњег политичког поретка у земљи.

Ипак, главна новост нове, усавршене верзије војне доктрине Русије свакако јесте по први пут одређивање НАТО-а као противника и претње данашњој Русији, навођење да је проширивање НАТО-а новим чланицама и истурање НАТО инфраструктуре ка границама Русије директна војна претња Москви, која не може да остане без адекватног војног одговора. Заправо, у Москви је коначно и јасно речено ко је главни непријатељ Русије. НАТО.

Потврђена је и ранија ставка у досадашњој руској војној доктрини по којој Русија задржава право да на конвенционални напад на њене интересе и територију прва употреби нуклеарно оружје, чак и против неке земље која сама не располаже атомским оружјем.

Новом верзијом војне доктрине Русија је сада по први пут и званично назвала НАТО противником, што државе чланице тог савеза у Европи доводи у посебну позицију. Јер, сада морају да буду свесне да ће у било којем тренутку неког конвенционалног сукоба са Русијом можда постати прва мета нуклеарног удара. За оне који то још нису, ето прилике да се мало освесте и размисле. Има још времена. Ако има памети…

Јер, САД у својој нуклеарној војној доктрини одувек праве границу између примене атомског оружја у ограниченом рату изван америчке и руске територије и тоталног нуклеарног рата. Американци и њихови европски савезници у НАТО-у рачунају на то да суочена са чињеницом такве примене атомског оружја Русија ипак неће извршити нуклеарни удар по територији САД како не би била подвргнута узвратном америчком нуклеарном удару.

Ова рачуница је нереална већ и због тога што су линије потенцијалног сукоба данас сасвим близу, или на самим руским границама, а удаљене од америчких. Самим тим, ограничени нуклеарни рат би највероватније почео уништавањем циљева на руској територији са свим последицама избијања глобалног и тоталног атомског сукоба. Прве мете руских нуклеарних удара биле би базе НАТО-а у Европи.

Нова руска војна доктрина, односно њена најновија верзија, даје одговоре на питања која нису само војна, већ пре политичка, па и филозофска. Она даје увид у концептуално осмишљене политичке темеље одбрамбеног система Русије, она не следи аутоматски старе ставове према којима је утолико више безбедности уколико је више оружја, или глупог поистовећивања моћи економије са снагом војске.

Нова руска војна доктрина у принципу је дефанзивна, али је историја показала и доказала како нема ничег офанзивнијег од дефанзивне позиције Руса.

Москва је сада била најдиректнија, ако не дође до договора о новом америчком антиракетном штиту у Европи, ако не буде америчких и НАТО гаранција да није уперен против Русије, Русија ће бити присиљена да одговори војним контрамерама.

Из САД Русији још нису дате те гаранције, а нема ни става о некој заједничкој америчко-руској сарадњи око тог антиракетног штита. О заједничкој контроли тог будућег борбеног система има још мање наговештаја. Сви досадашњи предлози Москве у том правцу су одбијени.

Наиме, нови амерички антиракетни штит Русија доживљава као претњу сопственој безбедности из неколико разлога. Као прво, локације тог новог америчког антиракетног система изазивају сумњу у Москви да Американци желе да деградирају руски офанзивни интерконтинентални ракетни потенцијал смештен на копну у функцији руског узвратног нуклеарног удара.

У теорији нуклеарног рата она страна која има могућност да осујети противников узвратни атомски удар може да се нада да у нуклеарном рату може и да победи, чиме је директно провоцирана у некој кризној ситуацији да прва и прибегне употреби атомског оружја.

Ако имате ракете близу руских граница са којима можете да обарате руске интерконтиненталне пројектиле, онда сте у ситуацији да имате огромну предност у евентуалном атомском сукобу, имате „вишак“ времена не само за први удар већ и за други.

И не само то, контејнери у којима би требало да буду те америчке ракете пресретачи других ракета могу врло брзо да се напуне другим пројектилима, односно балистичким офанзивним ракетама.

Дакле, Украјина је само завршетак дугогодишње политике опкољавања Русије базама НАТО-а. Ова игра сада је постала врло опасна по европски и светски мир. Улазимо у 2015. годину с новом руском војном доктрином, која се непрестано ажурира.

(Политика)