Да ли ће Српска православна црква благосиљати освајачке походе НАТО?

Данас постоји заједничка војска под именом Оружане снаге БиХ (ОС БиХ) која у себи садржи, између осталог и три пука који негују традицију народа који су формирали и чине Оружане снаге: бошњачког (муслиманског), хрватског и српског. Према стандардима који су постављени пред заједничке оружане снаге као гарант њеног уважавања и прихвтања све три компоненте поставио се услов увођења верских службеника у ОС БиХ. Одлука о овоме практично је спроведена у дјело доласком православних и католичких свештеника, као и имама Исламске верске заједнице у јединице ОС. Битно је нагласити да је ово први пут од почетка Другог светског рата, односно од доласка комуниста на власт у бившој Југославији да се уводи верска служба у војску. Доласком православних свештеника у јединице ОС настављена је традиција српске војске и српског војника да има у својој јединици и православног војног свештеника. Служба војног свештеника је велики изазов и за Цркву и за ОС јер и време и услови у којима делују су специфични и захтевају специфичне и јединствене потезе и одлуке.

Један од проблема са којима су се сусрели војни свештеници, односно Српска православна црква у својој мисији и раду у ОС био је, између осталих, и тај, да се од свештеника очекује да иду и да подрже војне мисије под покровитељством NATO-a. Српска Црква до сада није имала оваквих искустава, и није доносила одлуке ове врсте. Да ли дозволити или не присуство свештеника Српске православне цркве у ратним мисијама NATO пакта? О томе се није разговарало, нити је донета одлука о томе. Проблем је још компликованији јер многи не разликују УН мисије под покровитељством Савета безбедности УН од NATO мисија. У овој разлици се крије и одговор на постављено питање.

Наравно да није проблем да српски војник оде у мисију под покровитељством УН, јер се у таквим мисијама преноси искуство, обезбеђује се мир и помаже се угроженом становништву. У таквим мисијама учешће свештеника је оправдано и има свој пуни смисао и значај. Проблем је што зе у задње две или три деценије сусрећемо са NATO ратним мисијама и многи уопште не схватају разлике између ове две крајности. NATO ратне мисије су смишљено пројектоване и вођене у циљу само одређене групе земаља – врло често или искључиво без сагласности Савета безбедности УН (као што је било и бомбардовање Србије 1999. године) односно, оне су врста савременог освајачког похода у који увлачи све своје сателите од којих се очекује да одраде одређени посао. У складу са тим, сателити траже да се у освајачки поход укључе и верске заједнице њихових држава као подршка мисији у којој су и они сами актери. Самим тим се долази у ситуацију да се верска заједница ту поставља као отворено сагласна са оним што ради NATO мисија, а у којој чак нема ни могућност евентуалног креирања такве мисије, у смислу указивања на људска и верска права итд.

У оваквим ситуацијама иде се по „дифолту“, а јединице добијају из Брисела наређења шта и како треба радити. Овде се наилази на проблем, да верска заједница, било која, се ставља у улогу, сагласна је, односно благосиља оно што се ради у тим земљама под окриљем NATO-а. Долази се до дилеме да ли ће се поставити питање генерацијама иза нас: Зашто сте ви као верска заједница благосиљали неке акције и ставове NATO снага који повремено испливају на површину у не тако позитивном светлу.

Како се поставити према томе? Постоји једноставан одговор. УН мисије које су и пре постојале су нешто што није проблем, где би се православни свештеници појавили као подршка српским војницима, док у NATO мисијама верска заједница мора добро да анализира и одлучи о свом учешћу, чак и ако је држава пристала на сарадњу кроз неко „партнерство“ или чланством у NATO-у где се српски војници шаљу на разна ратишта, што је такође веома проблематично. Конкретно у српском народу би се уништио вишевековни начин поимања рата и сукоба, јер Срби никада нису познавали нити познају начин агресорског, нападачког рата где се неко окупира или се доводи у статус колоније – него само познају одбрамбени рат без претензија на било чију територију.

Сама служба војног свештеника у српској војсци је настала кроз историју управо из разлога када непријатељ нападне територију – да свештеници одлазе са својим народом и својом војском да би им били подршка у одбрани отаџбине. Служили би Литургије, обављали обреде, помагали… То су ствари које је српском народу историја наметнула, искључиво као одбрана властитог огњишта.

Запад и NATO намећу причу неопходности да се верска заједница укључи у NATO мисије. Треба рећи да су многи захтеве испоштовали, а то није био проблем чак и неким помесним Православним црквама. Србима то никако не би требало бити од интереса јер би тиме навукли јарам верске заједнице која је подржала нешто што нема никакве везе, ни са оним што верска заједница требе да ради, а поготово не са неким интересним структурама са запада које покушавају да кроз NATO мисије остварују разну „корист“. И Војска Србије и Оружане снаге БиХ ломе копља како и на који начин то уобличити. Време које долази неће постављати питање, да ли се то заиста жели, него ће ићи по наређењу. Због тога је важно да се Српска православна црква на време опредили. За сада српски свештеници у Оружаним снагама БиХ не одлазе на такве мисије, али време које је испред нас ће сигурно актуализовати ово питање.

У Оружаним снагама БиХ је већ тражено да се свештеници ангажују на одређени временски период са српским војницима који бораве у мисијама под командом NATO-а. Свештеници нису ишли јер се Црква није определила нити им је дала мандат за тако нешто. За сада је такво стање, да свештеници раде са војницима у касарнама у матичној земљи и таква им је служба благословена. Све остало што се тражи мимо тога мора бити решено у званичном ставу СПЦ.

За војске Запада ова појава је нормална од самих почетака настанка ових армија па до данас, због потпуно другачијег начина размишљања и сагледавања војне доктрине и схватања рата. За Србе су такве релације потпуно стране.

Захтеви према српским свештеницима су долазили из Министарства одбране БиХ у смислу да свештеници обиђу војску на терену. Сам одлазак и присуство свештеника, без обзира да ли је он тамо учестовао или није у одређеним активностима, представља сагласност верске заједнице за оно што NATO ради на терену. Ко је нападач, ко је жртва, ко је иницијатор, све те ствари су веома конфузне и долазак свештеника на та места је отворено сврставање на једну страну. Војници чак иду у мисију под заставом туђе земље, што још више усложњава ситуацију.

Овакве авантуре су сигурно дискутабилне из простог разлога што су саме мисије NATO проблематичне, неретко агресорске, освајачке и што се већином спроводе без одлука Савета безбедности УН или подршке широке међународне заједнице, а неретко бивају једностране. Самим оваквим акцијама NATO-а Срби би се ставили на једну страну и долазили би у конфликт са другим земљама и народима. То није начин резоновања српског војника.

Питали смо јереја мр Драгана Грујића какав је његов став о евентуалном учешћу српских православних свештеника под окриљем NATO-а мисија широм света.

Тренутно ОС БиХ по уговору „Партнерство за мир“ учествују у одређеним земљама спроводећи „подршку миру“ под командом NATO-а. За сада одлука министарства одбране или било које политичке структуре није ишла у том правцу да се захтева отворено учешће православних свештеника, као ни било које друге верске заједнице у тим мисијама. То питање је остављено за неки наредни период договора државе и верских заједница, односно одлуке да ли би таква активност била продуктивна и добродошла за Републику Српску и БиХ. Питање је отворено, а верске заједнице имају свака посебно свој став и мишљење о томе колико би то било корисно или штетно. За сада свештеници Српске православне цркве нису учествовали ни у једној NATO мисији и нису давали сагласност и благослов своје верске заједнице за одлазак војних свештеника у било коју другу земљу у којој се спроводе мисије овог карактера. Сам проблем залази у начин размишљања једне верске заједнице као што је СПЦ, која историјски није имала нити се сусретала са таквим проблемом до сада. Мислим да СПЦ за сада не размишља у том правцу, да шаље своје свештенике у такве ратне мисије, односно мисије NATO пакта. То је нешто што треба решавати и на политичком нивоу, а ако се ту добије сагласност онда се треба консултовати верска заједница, да да свој став и мишљење да ли ће пратити одлуке државних институција у ангажовању својих свештеника у тим ратним подручјима.

Да ли је СПЦ добијала неке захтеве за учешће свештеника у мисијама NATO-а?

Било је захтјева на локалном нивоу у јединицама где су свештеници постављени. Конкретно у Оружаним снагама БиХ је било иницијативе да се свештеници који су ту постављени у одређеним јединицама ангажују на терену у земљама у којима тренутно NATO има своје операције. Ми нисмо апсолутно ни размишљали о томе, нити смо се ангажовали јер пратимо званичан став наше верске заједнице. Свештеници нису излазили из земље нити су подржавали било коју мисију. За сада је то овде у БиХ постављено мање-више, на добровољној основи, као што је и сам одлазак војника на добровољној основи. Ми немамо, за сада, закон који одређује да се јединица у потпуности са својим капацитетом и људством шаље на одређену територију и то је још препуштено избору војника који се пријављују за одређену мисију. Због тога ни сами свештеници нису довођени у ситуацију да се законски на неки начин морају одазвати одласку у мисију и то је за сада стање на терену. Видећемо у будућности колико ће и како која верска заједница одговарати таквим потребама, односно колико је то у духу онога што она мора и треба да ради. Православље као вера није никада била нити је могла да подржава било какав став свог „верника“ или било кога ко се декларише као православни хришћанин да на неки начин одлази у одређену средину, намећући неке своје ставове, начин мишљења као приоритетне у односу на тај народ који живи у одређеној земљи. Православље не може бити препознато нити се може ставити у улогу вере која заговара или благосиља дејства унутар једне мисије која је освајачког карактера. Православље није вера агресије и тортуре него љубави и праштања. Због тога могу једино прихватити и размишљати о мисијама УН одобреним од стране Савјета безбедности које изворно у својој суштини чувају и граде мир. Присуство српског војника, па и српског свештеника у таквој једној мисији подршке миру била би сасвим оправдана и прихватљива. Могу схватити свештеника који прати своју јединицу која се шаље ради очувања мира на неким зараћеним подручјима и то је нешто што и као човек и као свештеник могу да подржим. Ти војници су отишли да разваде зараћене стране, а не да буду страна која иницира сукоб или одржава сукоб ради свог интереса. Мисије које иду у правцу остваривања циљева и интереса само једне стране и које се спроводе због тога да би се поробио народ или окупирала територија су проблематичне, и поставља се питање колико се верска заједница може ставити у службу једне такве политике где је евидентно на снази „закон јачег“ и „закон џунгле“ где јачи уништава слабијег. Сама вера то не подржава јер не смије бити дискриминације. Вера мора бити та која ће људе повезивати и дати им смисао животу, а не да буде та која ће на неки начин подржати, благосиљати конфликт, подржати ратно стање – подржавати неку врсту тихе агресије. Онда се поставља питање да ли верска заједница смије себи дозволити да буде изманипулисана претварајући се у слушкињу неког система, пакта или војске која користи капацитете верске заједнице искључиво у свом интересу, а да он нема никакве везе са оним што та верска заједница пропагира и чему тежи. Вера не смије бити искориштена у сврху правдања и прикривања рата и агресије, па макар такве операције данас популарно и некритички називали – мисије.

Вања Савићевић – Глас Русије

чланак је објављен у септембру 2014. г