Немачка реч балканска врата отвара

У години када Србија некако стидљиво и бојажљиво обележава век од почетка Великог рата, као да је не насељавају унуци Живојина Мишића, новине нам објављују статистичке показатеље о пропасти ћирилице. То су вести којима би се, да могу, први обрадовали идеолози и команданти немачко-аустро-угарске солдатеске која је Србију пре сто година онако педантно спаљивала и убијала.

Јер, треба да се зна, прво што је окупатор 1915. године урадио, након повлачења наше војске, била је строга забрана употребе српског писма. Оно што, међутим, није могла аустро-угарска артиљерија да спроведе до краја, успела је сама Србија геополитичким аутизмом и опијеношћу њених лажних елита меком моћи запада. Разуме се, и до сада незабележеним немаром према сопственом наслеђу, па и оном политичком.

Али, овде није суштина у одумирању писма, као првом чину одумирања нације. Са одумирањем ћирилице одумире и витална способност нације да препозна сложене политичке поруке, да спозна очигледно, важно и нарочито опасно.

Данас нас са највиших државних функција опомињу како морамо да верујемо у емемефовске (неолибералне) мере владе, јер се наводно тако исказује патриотизам. Као корективе тог новопатриотизма, премијер Србије навео је амбасадоре САД и Немачке. Јер, они тобоже тренутно Србију воле више, него што је воли опозиција која критикује мере владе.

Постављајући немачког амбасадора на место једног од два светионика патриотизма, постали смо конзументи његове дипломатске дрскости да се индиректно умеће између ставова председника и премијера о условима Европске уније. Постали смо балкански политички урођеници, згодни да се даље „цивилизују“, бомбама или латиничењем, свеједно.

Када немачки амбасадор каже да признање „Косова“ није неопходно за почетак преговора са Европском унијом, половина српске јавности ту изјаву чита у контексту коначног услова Брисела, о којем је говорио недавно Томислав Николић. Нико не обраћа пажњу на круту искреност немачког амбасадора, који нам даље, у интревју једном благо речено пронемачком листу, иако између редова, ипак јасно саопштава шта ће у будућности да се догоди.

Не верујем да игде на свету западни амбасадори имају толику улогу у јавном животу, као што је имају у неким државама Балкана. У Србији и мала деца знају да Бриселски споразум води у такозвану нормализацију односа са албанским сепаратистима на Космету, која опет, по наметнутим правилима запада, не може бити без признања независности наше јужне покрајине.

Верујем, такође, у скупо плаћен завет кнеза Алексе Ненадовића да се Немцима, дакако директно, са српског становишта и у политичком смислу, не може веровати. Па ипак, немачком амбасадору данас итекако треба веровати. Потребно је само пажљиво прочитати његове изјаве и видети да је Томислав Николић више него у праву. На жалост, добро пласирана немачка дипломатска игра речи отвара рајетинска балканска врата боље од било ког топа. На жалост, у Србији све мање људи чита како је написано.

Бранко Жујовић – Глас Русије