И кад каже мир – Вашингтон мисли на рат

Да не би постале „тигар од папира“ или „брод без морнара“ како се сликовито изразио Леон Панета док је обављао функцију министра одбране, Сједињене државе морају да јачају своје оружане снаге – најскупљу армију на свету. Без надмоћне војске Бела кућа не може да „демократизује“ свет. Због тога Вашингтон комбинацијом сложених војно-економских стратегија настоји да изолује, ослаби и на крају елиминише своје највеће геополитичке претње Русију и Кини. Међутим на другом крају света Американци су повукли потез који је мало ко очекивао. После више од 50 године сурове економске блокаде, прикривене и отворене агресије САД су одлучиле да обнове дипломатске односе са Кубом. Барак Обама и Раул Кастро су у својим говорима саопштили да су разменили затворенике које су америчка и кубанска страна држале годинама, и да ће отворити пут за јачање економских и других веза између две земље.Обама је најавио крупне економске, социјалне и политичке промене у америчко-кубанским односима, укључујући и поновно отварање амбасаде у Хавани са којом је Вашингтон прекинуо дипломатске односе далеког јануара 1961. године. Двојица лидера су разговарали телефоном више од 45 минута што је први значајнији контакт САД и Кубе после вишедеценијског непријатељства.[i] Средства јавног информисања су забележила „кључну улогу“ коју су имале Канада и Ватикан у једногодишњим тајним преговорима  између две сукобљене стране. Цео свет је поздравио пут ка ослобађању Кубе економских менгела којима је Бела кућа деценијама мучи непоколебљиве Кубанце. Неки коментатори су у овом потезу видели намеру Демократске странке да освоји нове гласове и симпатизере. На први поглед Сједињене државе које гомилају оружје и војне базе у близини Русије и Кине, показују сасвим друго лице на Куби. Међутим ако обратимо пажњу, видећемо да обнављање дипломатских односа са Хаваном за Вашингтон није никакав хуманитарни потез већ корак у давно зацртаној војној агенди чији је циљ очувања америчке хегемоније.

Рогозинов хитан пут на Кубу

Само три дана од објављивања нових односа Сједињених држава и Кубе, у Хавану је допутовао Дмитриј Рогозин шеф руског војно-индустријског комплекса и блиски сарадник Владимира Путина. Куба се неће одрећи својих принципа у замену за обећања Вашингтона, изјавио је потпредседник руске владе после сусрета са Раулом Кастром. Рогозин је том приликом истакао да није кубанска страна иницирала укидање санкција већ америчка. Он је учествовао и на 12. пленарном заседању руско-кубанске међувладине комисије за трговинску, економску и научнотехничку сарадњу. Током сусрета са кубанским колегама постигнути су договори о организацији сарадње са циљем реализације заједничких и за обе стране повољних пројеката. „Ми са великим оптимизмом гледамо у будућност“, истакао је Рогозин и закључио: „Нова сарадња између Русије и Кубе ће бити прагматична, веома корисна и, наравно, треба да учврсти оне изузетне резултате који су постигнути током недавне посете Владимира Путина Куби.“[ii]Рогозинов одлазак у Хавану није био случајан. Он је тамо отишао са жељом да провери позадину америчко – кубанског договора, као и сигурност руских инвестиција у ову карипску земљу, у новим околностима.

Путин на Куби – економија или нешто више?

Руски председник је боравио у Хавани у јулу и тада су две пријатељске државе потписале важне споразуме. Енергетски гиганти Росњефт и Зарубежњефт су усагласили стратешку сарадњу са кубанском нафтном компанија „UnionCubaPetroleo“ у оквиру пројекта експлоатације 37. блока подводне приобалне области Кубе.[iii]На овом карипском острву је заживео и Глонасс – руски сателитски систем за навигацију. Путинову посету Куби су пратиле и касније негиране вести да су се две земље договориле да Русија поново покрене стратешки важну базу са радарским центаром у Лурдесу, који је у време бившег СССР-а омогућавао пресретање радио и телефонске комуникације на великом делу САД. Центар се налази у предграђу Хаване само 250 км удаљен од границе са Сједињеним државама.  Изграђен је 1967. године и његова намена је била праћење лансирања америчких ракета и обавештајни рад. Раул Кастро је 1997. године као министар одбране тврдио да Русија захваљујући Лурдесу добија 75 процената свих података о САД-у заснованих на електронском извиђању. У време највеће активности у бази је боравило 3 хиљаде људи. СССР је ову војну инсталацију користио бесплатно. Међутим почев од 1992. године Москва је морала да плаћа Хавини цену од 200 милиона долара годишње. Један од најважнијих захтева Вашингтона који је 2000. године добио снагу закона (о сарадњи са Русијом) био је затварање руске базе у Лурдесу. Москва је то и учинила 2001. године.[iv]

Румунија и Пољска – шупљи зуби НАТО отровнице

Русија је затворила извиђачки центар у Лурдесу у време док су јој из Сједињених држава обећавали сарадњу, економско партнерство и подршку. У ствари Вашингтон је тада неутралисао руску базу близу своје границе док је у исто време наставио да опкољава Русију системом својих војних инсталација. Као кулминацију ове стратегије Барак Обама је 2009. године најавио постављање антиракетног штита у Пољској и Румунији чији је прави циљ неутралисање руске стратегије нуклеарног одвраћања. Овај пројекат су стручњаци Пентагона претходно развијали годинама у најстрожој тајности. Иако је он правдан наводном заштитом Запада од ракетног напада из Ирана или Северне Кореје, Бела кућа је глатко одбио сваку понуду Кремља за сарадњу. На крају су Американци одбили да издају писане гаранције Москви да антиракетни штит није уперен против ње. Када је америчка обавештајна служба изазвала крвопролиће у Украјини, а Обама увео економске санкције Русији, дилеме више није било. Сједињене држава су започеле агресију на Русију. У НАТО пакту су чак јавно почели да се хвале како гомилају трупе и звецкају оружјем пред руским границама. У складу са тим антиракетни штит САД у Румунији би требао да постане оперативан 2015. године. На некадашњу ваздухопловну базу у Деваселу коју су Румуни пре шест деценије изградили уз помоћ СССР-а, Американци намеравају да потроше 134 милиона долара, како би је оспособили да прими 24 ракете за пресретање балистичких циљева СМ-3 и пратеће радарске системе. Радови су отворени 2013. године а том приликом је Александар Вершбоу, заменик генералног секретара НАТО-а, истакао да је то „историјска прилика”, додајући да ће „постројење у Девеселу бити кључна компонента у изградњи целокупног балистичко-ракетног одбрамбеног система НАТО-а”.[v] Румунија је тако постала кључна земља друге фазе америчког антиракетног штита у Европи. Трећа фаза је планирана за 2018. годину и она подразумева постављање ратне технике у Пољској. Очекује се да ће ракете пресретачи у трећој фази бити ефикасније од оних у Румунији и да ће се кретати већом брзином. У првој фази војска Сједињених држава је започела са постављањем система Ејџис у Средоземном мору. Задатак свих ових пресретача је да пониште стратегију нуклеарног одвраћања Русије. Базе у Румунији и Пољској омогућавају Сједињеним државама да руске ракете обарају у првој фази лета, када су оне најрањивије. Такође ове инсталације омогућавају и офанзивно деловање војске САД. Уступајући своју територију Вашингтону за његов поход на Русију, Варшава и Букурешт постају легитимне војне мете.

Као одговор на потезе Беле куће, Москва је распоредила савремене ракетне системе Искандер-М у Калињинградској области, Белорусији и Краснодарском региону. Искандер-М је наоружан са две ракете које су у стању да униште циљеве на удаљеностима до 500 км. Уз коришћење крстарећих ракета, домет се повећава на 2 хиљаде километара.[vi]Овај систем је веома прецизан и омогућава поготке са прецизношћу до 30 цм. Поред тога у директним сусретима попут оног у Црном мору, чак су и старији руски авиони попут Су-24 успели да „искључе“ електронику и сам систем Ејџис на америчком ратном броду „Доналд Кук“.[vii]Ејџис је један од најважнијих делова америчког антиракетног штита.

У својој прљавој игри без правила Сједињене државе су спремне да нападају Русију до последњег Европљанина. Москва зато има пуно право да одговори Вашингтону. Не само да би за свет било добро да Куба поново угости руске радаре, већ би било још боље када би Хавана пристала и на постављање других елемената руског противракетног штита. Тада би Бела кућа морала добро да размисли пре директне агресије на Русију. Кубански народ храбро издржава америчке санкције више од пет деценија. Тешко је позивати их на нова одрицања, али Кубанци одлично знају да Сједињене државе не држе своју реч. Превара је основна карактеристика њихове политике. Поред тога моћ Вашингтона убрзано слаби и сви народи жељни слободе су позвани да учествују у стварању новог вишеполарног света.

Борис Алексић – ФСК