Хрватски историчар шокирао хрватску јавност: Усташе су фашисти, а четници нису

Историчар Хрвоје Класић спада у млађе хрватске интелектуалце који нису омиљени “широким масама”. Његове оцене догађаја из недавне прошлости одударају од стереотипа, па га запенушани “домољуби” пресрећу на улици и оптужују да је Србин, издајник, продана душа…

Често добијате претеће поруке, писма, телефонске позиве?

– Да, прозивају ме као Југословена, Србина, иако ме име одаје. Али онда ми напишу Хрвоје Јово Класић. Недавно у центру Загреба у једном кафеу пуном гостију седе три старија господина, лепо обучена. У једном тренутку један од њих виче, окренут према мени, устаје, прилази и готово претећи говори: “Лажеш, лош си историчар, криво говориш…” Нисам се изненадио, али ме шокирало сазнање да се то никад није десило онима којима се суди за милионске крађе, проневере. Они градом шетају као хероји и људи их углавном љубазно поздрављају.

Чиме се то може објаснити?

– Мени то није јасно. Ја који се не либим у свакој прилици рећи да је “За дом спремни” усташки поздрав оних који су хиљаде људи, Срба, Јевреја, Рома, послали у смрт, да су тим поздравом потписивани геноцидни закони, због тога сам проблем у овом друштву, а не они који су га опљачкали. А ови који су опљачкали државу и даље побеђују на изборима.

Шешељ и “За дом спремни”

– Ја свакако мислим да Војислав Шешељ није особа која заслужује да загађује јавни простор. Међутим, волео бих да се хрватска јавност, посебно она политичка, јасније одреди према сталном скандирању “За дом спремни” и сличним поступцима и појавама на свом терену. То показује какви смо. Зло нема предзнака, ни националног, верског, никаквог, оно је само зло.

Од Туђманове смрти је 15 година, ХДЗ подсећа да је реч о највећем Хрвату 20. века?

– У свим анкетама до сада Тито је боље пролазио. Ту је увек реч о емоцијама, ту нема науке. Туђман је комуниста идеалиста, партизан, високи партијски функционер и официр ЈНА. С друге стране, био је и дисидент, хрватски националиста. У Хрватској се о њему говори само од краја шездесетих година. А шта је са партизанским данима, Блајбургом, периодом Голог отока? Ти догађаји оцењени су најцрњим бојама, а нико не пита где је Туђман у свему томе.

Где бисте га ви ставили?

– Проживео је различите системе, у њима се различито понашао. Чујем да у анкетама добро пролази и то је у реду. Па и савезничка победа у Другом светском рату оцењује се позитивно, иако је имала и Дрезден и Хирошиму. Прва асоцијација свима на Туђмана је рат и независност. Сада се ратни период чини бољим, као што се и Титова ера чини бољом. Били сте млађи, здравији, безбеднији, били сте запослени.

Каква је држава коју је створио Туђман?

– Добили смо национално хомогену државу са спољним границама, али са мало садржаја који није онакав какав смо очекивали. Нисмо толерантније и демократичније друштво, нисмо друштво дијалога. А све су то били аргументи када се говорило о нужности стварања самосталне државе. Ни данас немамо друштво у којем без ризика можете мислити и причати другачије, што мене саблажњава. А још више од тога чињеница што се млади људи, рођени после рата, показују екстремнијим од својих очева.

Ратни ветерани протестују већ готово два месеца?

– Највише људи који су учествовали у рату, када је завршио, наставили су своје животе, послове, каријере. Један број у томе није успео. Док су они ратовали Хрватска је опљачкана, њихове фирме су нестале. Режим их је куповао разним повластицама, искључивао због тога да би заташкао пљачку. Жао ми је што се лако може мобилисати јавност у Хрватској против ћирилице, геј бракова, а не може се направити запаженији протест против те пљачке, корупције.

Управник Архива Загребачке надбискупије Стјепан Разум стално “доказује” да у Јасеновцу нису убијани Срби већ само Хрвати и комунисти?

– Историјски ревизионизам настоји банализовати зло које се догодило под вођством усташког покрета и Анте Павелића. Мислим да Католичка црква у Хрватској, позивајући друге на суочавање с прошлошћу, сама није направила пуно да се суочи са властитом улогом у тој прошлости. Када се говори о Католичкој цркви у време НДХ, све се своди на улогу Степинца. Међутим, један одличан млади фрањевац у Сарајеву, фра Петар Јелеч, написао је докторат који обрађује улогу Католичке цркве у НДХ у БиХ. Из тог истраживања, али и бројних других докумената је видљиво да има читав низ свештеника, католичких интелектуалаца који су активно учествовали у усташком покрету.

Аутор серије “Хрватско прољеће”

– Др Хрвоје Класић рођен је 6. децембра 1972. године у Сиску, где је завршио основну и средњу школу. Године 1997. дипломирао је на Одсјеку за повијест Филозофског факултета у Загребу, на којем је одбранио и магистарски рад под насловом “Друштвено-политичке промјене у Сиску 1970-1972.” и дисертацију под насловом “1968. у Југославији. Друштвено-политичке промјене у Југославији у контексту свјетских збивања”.

– Од 1995. године запослен је као професор историје у сисачкој гимназији, а од 2003. године на Филозофском факултету у Загребу. Уз изборне колегијуме везане за историју 20. века држи и семинаре из предмета Европска и свјетска повјест након 1945. године.

– Учесник је бројних конференција и симпозијума у Хрватској и свету. Добитник је Годишње награде Друштва свеучилишних наставника у Загребу за 2006. годину. Коаутор је документарне серије “Хрватско прољеће”, настале у продукцији Хрватске радио-телевизије.

Али врх Католичке цркве никада није осудио те злочине?

– Мислим да ће то једном морати да преломе. Ово што ради Разум потпуно је неразумно. Уосталом, није поента у томе да се ми сви сложимо ока зла у прошлости, али јесте у томе док год постоје Хрвати који ће негирати Јасеновац, Срби који ће негирати Овчару или Сребреницу, нисам сигуран да они нису спремни поновити те злочине. Поента је у том концепту зла. Ако га не осудимо, нема нам помоћи.

Покољ Срба у глинској цркви се негира и банализује?

– То што се догађало 1941. на Банији, па потом на Козари, таква је страхота која би морала бити референтна тачка за разумевање, не само хрватско-српских односа, већ односа добра и зла. Већина људи, поготово младих, о томе не зна ништа. То су толико брутални злочини и они који их негирају не заслужују коментар моје струке већ медицинских и правосудних стручњака. Није ми угодно живети у држави где шетају људи који су другима копали очи, бацали их у реку, везали селотејпом, дали им да пију сону киселину. Суочавање са прошлошћу је наша насушна потреба која је изостала и после Другог светског рата када су прописани наративи – ови су добри, они су лоши, ово је црно, оно је бело.

Можете ли то илустровати?

– Можда је нама најближи пример идентификација четника и усташа. Стално су се радиле некакве равнотеже, Срби, Хрвати, муслимани показали су у НОБ-у да се може бити заједно, али су имали и изроде. И ту би се стало. Али као историчару намеће се питање – јесу ли четници и усташе исти, може ли се ту повући знак једнакости.

Може ли се?

– И једноставним поређењем дођете до сазнања да нису једнаки. Усташки покрет је по свему фашистички, док се за четнички покрет то не може тврдити. Поготово када се гледа почетак Другог светског рата. Друга је ствар јесу ли четници били антифашисти, то је већ упитно. Али социјалистичка историографија то је, ради мира у кући, једноставно изједначила.

Паралени светови у Југославији

Од прве Југославије до њеног краја увек је био присутан хрватско-српски сукоб?

– Тачно. У ту заједницу ушло се са великим очекивањима, па су зато и разочарења била трауматичнија. Југославија је требала помирити велике разлике, анимозитете, другачију културу, традицију. Била је то очито немогућа мисија. Никако ми нису блиске тврдње да нас је неко други посвађао. Мислим да су у Југославији функционисали паралелни светови, а често један за други нису знали или су се попреко гледали. Била је довољна шибица да то запали, чему смо и сведочили деведесетих. Усташе, четници, балије, један наратив, меморија запалила је цели простор.

Шта се на том плану променило?

– Готово ништа. И Хрвати и Срби своје хероје, мање-више, траже и проналазе међу злочинцима. Нико правоверан у Хрватској не сме пропитивати убијање цивила у хрватским градовима или после “Олује”, док је код Срба слично када се говори о Сребреници и Овчари.

На овим нашим просторима политика се више бави прошлости него будућности, па историчарима остаје тек да изуче тај феномен?

– Почетком деведесетих наивно смо веровали да стварамо ново друштво, нови друштвени концепт, па и кад је реч о историјским темама и нашој прошлости. Ми историчари смо веровали да се грешке неће поновити са нултим годинама, црно-белом тематиком, са херојима и злочинцима, али је нажалост пресликан исти образац који су користили и комунисти, само што су замењене стране. Уместо да смо, анализирајући прошли век, покушали објаснити зашто су нам се догодиле деведесете, ми смо кроз деведесете тумачили двадесето столеће. Чињеница да је Хрватска излазила из Југославије, да се то одвијало у ратним околностима и да су на другој страни били војници са петокракама искоришћена је да се оцрни све што је било под том звездом, под именом Југославија.

На пример?

– Има их колико хоћете. Ево, уназад десет, петнаест година топ теме су биле порекло Хрвата или НДХ, као што су у Србији превладавале средњовековне теме, четнички покрет… А и једни и други занемаривали су социјалистички период. Они, међу које и сам спадам, који покушавају указати на неке позитивне ствари, личности из тог времена, постају антихрвати, издајници, југоносталгичари…

Вама се то посебно догађа после књиге „Југославија и свет 1968″?

– Тито 25 година после рата, иако га терминолошки не би могли сврстати у диктатора, ипак има сву моћ у својим рукама. Први је у партији, у држави, војсци. Врло сам критичан према том режиму али не могу пренебрегнути чињеницу да је имао низ добрих ствари.

Југославија је табу тема?

– Да! То је основни проблем. Сама чињеница да изучавате тај период је довољна да будете сумњиви.

Уместо уопштавања, ви преферирате референтне, тзв. нулте године?

– Врло су битне те године. Да споменем само ту 68. годину. Већ су тада почеле несугласице између Загреба и Београда око тога ко живи на туђи рачун. Био је то увод у “хрватско пролеће”. Радећи на томе наишао сам на радове бројних хрватских економиста који су доказивали да је Хрватска експлоатисана. Наводили су период од 58. до 68. где се заиста показало да се више улаже у Србију. Све је то изгледало логично и тачно.

А у чему је била “квака”?

– Баш у тој години. У јеку тих расправа неко се у Београду сетио да пита – зашто нисте узели 48. као полазну годину за успоредбу. Те је године букнуо сукоб са Стаљином, па се улагало само у западни део Југославије, због опасности од совјетске интервенције. Значи тих првих десет година улагало се у западне крајеве, па су сада на ред дошли источни. Хрватски националисти су грмили да Хрватска ствара девизе од туризма а Београд их троши. То никако није фер. Па Далмација је одувек била најсиромашнији део и Аустроугарске монархије и касније Југославије. То је било сиромашно рибарско подручје и онда се почиње развијати туризам. Али како.

Како?

– Нису то били само хрватски новци и кредити. У туризам је улагала цела Југославија и не може до краја бити фер да у једном тренутку захтевате цели колач.

(Вестионлине)