Како је поп Владо Зечевић заменио крст петокраком и постао одани Титов министар (ФОТО+ВИДЕО)

Један православни свештеник прво је положио заклетву краљу и отаџбини, ратова с Дражом, затим је прешао код Тита, постао његов министар полиције, ово је прича о овом храбром човеку који је сахрањен у Алеји великана

Развојни пут Владимира Влада Зечевића православног свештеника који је прошао у Другом светском рату, представља праву мистерију, с питањем како је један поп постао Дражин војник, заклео се краљу и отаџбини, а затим се преобратио и као учесник НОБ-а сео у фотељу Титовог министра полиције! Телеграф.рс вам доноси причу о овом за многе мистериозног човека, који је, ипак, због свих својих заслуга сахрањен у Алеји великана на Новом гробљу у Београду!

Владимир Влада Зечевић рођен је у Лозници , 21. марта 1903. године пре избијања Другог светског рата био је православни свештеник, који је завршио богословију у Сремским Карловцима, а Теолошки факултет у Београду. Од 1927. до 1941. године службовао је као свештеник у Крупњу, где је, као опозиционар, активно учествовао у политичком животу.

Када су Немци напали Србију и бомбардовали Београд, априла 1941. године, Зечевић се добровољно јавља у Војску Краљевине Југославије и као што тада правила налажу полаже заклетву краљу и отаџбини!

По капитулацији Југославије, вратио се кући, након чега су га Немци ухапсили и држали у затвору до краја јуна исте године. Августа 1941. године, заједно са четницима Драгољуба Драже Михаиловића учествовао је у подизању народног устанка и био је активан у ослобађању Лознице.

Након коначног разлаза четника и партизана поп Зечевић, како су га звали Дражини четници прелази у партизане код Тита и са собом води још 500 четника и четничких војвода који су кокарде заменили петокракама на капи.

Зечевић члан Комунистичке партије Југославије постаје 1942. године. У рату је био заменик политичког комесара Ваљевског партизанског одреда, члан Врховног штаба НОВ и ПОЈ, члан Извршног одбора АВНОЈ-а и повереник Верског одсека Првог засједања АВНОЈ, члан Националног комитета ослобођења Југославије (НКОЈ) и повереник за унутрашње послове.

Након ослобођења Југославије 1945. године улази у Титову Владу ФНРЈ-а у којој је обављао функцију министра унутрашњих послова – претходник Леке Ранковића, а затим је био и министар грађевина и саобраћаја у Влади НР Србије (1952 — 1953), председник Савезног већа Савезне народне скупштине (1954 — 1960), председник Одбора за организацију власти и управу Савезне скупштине. Члан Савезног извршног већа био је од јануара 1953. године.

Такође је био и посланик републичке Уставотворне и Савезне народне скупштине, члан Савезног одбора ССРЊ, Председништва Савезног одбора СУБНОР и друго. Имао је чин резервног пуковника ЈНА.
Умро је у Београду 26. октобра 1970. године. Сахрањен је у Алеји заслужних грађна на Новом гробљу, а остаће упамћен да је ратовао са православним крстом на капи, као и мистерија да ли је он икада рашчињен из СПЦ.

(Д. З. – ТЕЛЕГРАФ.РС)