Чему и коме служи СПЦ данас и како је патријарх Иринеј са бираним сарадницима стао у службу издајничких послова

Мада је Српска православна црква (СПЦ), једна од темељних духовних стожера свих Срба, време у коме живимо, изложило је и ту „непрегледну душу народа“ најгорем моралном пропадању. У СПЦ владају завере, издаје, сплетке, корупција, примитивизам и најгори мрак. Смрћу патријарха Павла и доласком патријарха Иринеја, отворени су сви путеви ка урушавању овог, последњег простора наде, у који сиромашна Србија још верује. А, да ли је за веровати свештенству СПЦ које је пристало на сакаћење државе и предају земље због које су генерације предака гинуле?

Владике Српске православне цркве (СПЦ), и други црквени велокодостојници, већ дуго не слушају своје вернике, не знају за њихово мучеништво у ојађеној Србији, нити имају више икакве везе са хришћанским милосрђем које проповедају. Већина њих је пребогата и бави се својим бизнисом који не зна ни за границе ни за меру.

На редовним годишњим Саборима Светог Синоида, појављују се као богови, излазе из прескупих возила високе кубикаже, из блиндираних џипова и активно учествују само у беспризорним обрачунима око власти и новца.

Већини српских влаика су и “контроверзни бизнисмени“, који са духовним и црквебним животом немају везе! Ови среброљубци управљају својим епархијама као “територијом за згртање новца“.

Митрополита загребачко-љубљанског Јована је, након његове смрти, ове године заменио епископ Порфирије (Перић), који је годинама, уместо у епархији, седео у Републичкој радио дифузној агенцији. Свој глас је дебело наплаћивао, у стотинама хиљада евра, а тај новац је, уместо гладним вернициа, стављао на свој рачун. Срамота коју је ова фукара нанела СПЦ је толика, да је ни Дунав не може опрати. Али, патријарх је ову протуву поставио да управља верницима у Хрватској и Словенији, и да располаже црквеном имовином. Половину новца Портфирије ће потрошити на задовољење свога чмара, јер је и он хомосексуалац,

И док Срби у Хрватској муку муче да сачувају национални и верски идентитет, патријарх Иринеј им је послао свог човека, од поверења, да им зачепи уста.

Већина српских свештеника, који су у Србију дошли из Босне, делују као припадници специјалне антитеросристиче јединице МУП-а Србије. Боље служе српској власти и од специјалне полиције. Агресивни су, примитивни, бахатао се понашају, и након опела, са сеоских гробаља одлазе својим скупоценим џиповима, претходно у девизама наплативши своје услуге од сиромашне родбине. Наравно, има и изузетака, али су они у Цркви на стубу срама, и на зубу својих епископа.

Посебна прича и несрећа за српску нацију и вернике су епископ Теодосије и његов сабрат Сава Јањић, који сисају више сиса. Паре убирају из Београда, од невладиних организација, од српске дијаспоре, и Тачијеве владе. На новац нису гадљиви, а чува их Тачијева полиција, док су монаси и монахиње на Косову и Метохији изложени тешким прогонима и застрашивању.

У дијаспори верници имају, скоро у сваком крају света, проблема са свештенством и владикама, који су из Београда послати у Канаду, Аустралију, у САД-е, или Немачку, у бизнис-мисију. Обично шаљу свештенике најнижих моралних својстава, грабежљиве, спремне завађању и потказивању, а све са циљем да се обогате и зараде и за “газде“ у Београду. На многобројне притужбе и вапаје из дијаспоре, Патријаршија се не оглашава. Све јој је познато.

Акција “сабља“ добро би дошла и Српској православној цркви. Верници би требало да се организју, окупрају Патријаршију и у складу са Уставом СПЦ ,већи број владика прогласи недостојним, рашчини их и истера из Цркве, предходно им одузевши сву имовину коју су стекли, јер пурипада Цркиви.

Већ четири године, на челу СПЦ се налази један од најбогатијих српских владика, Иринеј (Гавриловић), човек који је својим примером ослободио и друге, пребогате епископе, да више не крију ни своје богатство ни свој неморал.

Да је то тако, потврђује и чињеница да су њему најблискији људи, већином свештеници из Босне и Херцеговине, дословно завладали врхом СПЦ. Међу њима је свакако најистакнутији Захумско-херцеговачки, Григорије, који је и нека врста Иринејовог „пословног саветника“ који се бави мултимилионским пословима, како у Босни и Херцеговини, тако и у Србији.

Осим великих инвестиција у многе пројекте широм региона некадашње Југославије, Григорије, уз прећутни благослов патријарха Иринеја, гради и пословно-стамбене зграде у Београду, заједно са бизнисменом из Требиња, Матом Уљаревићем. Не могавши себе да пронађе у овим великим пословима, Григорију је запретио и Александар Вучић, и то истрагом. То је његов дневни билтен „Информер“ и најављивао прошле године, али је све волшебно стало. Дошло је до нагодбе.

Најближи патријархов сарадник, Дејан Накић (а упућени тврде да је реч о патријарховом сину), држи монопол на сву црквену трговину. Није тешко погодити да патријарх заједно са својим сином, одређује „пословна правила“, поделу плена и слично.

Стање у Српској православној цркви није нимало случајно овакво какво је…Пљачка и комадање државе, то је посао којим се „свети оци“ здушно данас баве.

Орден Светог Саве, шпијунима и издајницима

Дана 25. новембра 2013. године, у манастиру Дечани, патријарх српски Иринеј је Орденом Светог Саве првог реда, одликовао бившег амбасадора Норвешке у Приштини, Јохана Квалеа, и то „за допринос у залагању да Краљевина Норвешка подржи изградњу призренског конака у манастиру“. Извори Таблоида у Приштини тврде да је Јохан Квале дугогодишњи плаћени лобиста странке Алијансе за будућност Косова, односно Рамуша Харадинаја. Мада се Квале појављивао у својству приватног лица пре три године, када је позвао Хашки трибунал да пусти на слободу Рамуша Харадинаја против кога је била подигнута оптужница за злочине над притвореницима у логору ОВК у селу Јабланица код Дечана, од марта до септембра 1998. године, упућенима је било јасно да је то плаћеничка акција иза које стоје и две америчке обавештајне службе. Квале је само „службовао“ за велике паре.

Истог дана, у Дечанима, орден је примио и тадашњи министар без портфеља и директор Канцеларије за Косово и Метохију Александар Вулин, човек који се деведесетих бахато и осионо односио према Цркви, још горе него послератни бољшевици из динарских крајева. Али, Црква воли преобраћенике…Вулин је одликован на предлог владике Теодосија, зато што је, као представник Владе Србије, „помагао обнову призренског конака у Високим Дечанима, пружио подршку извесним повратницима (извесним?) и обнову објеката СПЦ на Косову“.

Преобраћени Вулин је рекао да ће материјална помоћ и даље бити упућивана, као и да СПЦ и Влада имају исти циљ: очито не да Косово буде у саставу Србије и под њеним Уставом, него да „Срби у покрајини живе боље, да их буде више, да живот овде буде цивилизованији и вреднији“. Није се патријарх ту зауставио, па је орденом Светог Саве одликовао и шефа Канцеларије ЕУ у Приштини Самуела Жбогара.

Био је то крај једне издајничке акције која је имала за циљ да Косово и Метохију одвоји од Србије. Али, та тужна, завршна сцена, у којој поглавар СПЦ, поданички дели одличја Светога Саве, људима који су на служби англо -америчке политике комадања Србије, говори да је рука сатанистичке власти из Вашингтона, ухватила Србију за гушу и да је дави тамо где је њен дух, наслеђе, култура и државност.

Кад Иринеј није на Косову, ту су свештеници Сава Јањић и Теодосије Шибалић. Како надахнуто рече један калуђер из Пећи, оцеубица и братоубица: „…Убише свог оца Артемија и прогнаше из земље свог брата Симеона на најпрљавији начин. Е, мој Саво, оца и брата си убио, а са Агимом Чекуом, убицом Срба, сечеш врпцу…“.

Док је то „орденовање трајало“, група монаха је написала писмо јавности у коме је између осталог рекла и ово: „..Ћуте сви епископи, наравно и очекивано Синод СПЦ. На овај исти празник је пре три године, узурпатор Теодосије примио Тадића и његове министре. Било је исто пар стотина верника са директорима и деканима на челу својих запослених. Теодосије је тада пред ‘високим и драгим гостима’, потписао отказе за четири вероучитеља који уче двадесет и једно дете, и пожурио да призна и спроведе нову албанску државу у срцу Србије. Сад се хватате за сламку, тј. митрополита који је држао опело влади а одмах потом се грлио и љубио са Дачићем. Схватите, синод СПЦ није српски а епископи нека кажу зашто ћуте тј. чиме су уцењени да ћуте док нас, православне Србе, бришу са лица земље…“.

Шта је, заправо, претходило овом догађају из 2013. године, и каква је улога државе, Цркве и патријарха Ириња у предаји Косова и Метохије на руке албанским сепаратистима?

Пословни тријумвират

Од како је, након смрти блаженопочившег патријарха Павла, на Српске православне цркве (СПЦ) стао дотадашњи Епископ нишки Иринеј Гавриловић (21. јануара 2010. године), ова највећа духовна институција свих православних Срба, постала је, као никада до тада, отворени сарадник владајућих режима. Најпре оног Тадићевог, а данас и Вучићевог. Мада је и у Уставу Србије записано да су послови цркве и државе одвојени, показало се, посебно од како је на челу СПЦ патријарх Иринеј, да црква верно испуњава оно што јој држава (режим) каже.

„Непријатно смо изненађени Вашом изјавом (коју су пренели медији у Београду) којом сте у име читаве СПЦ данас упутили позив Србима на КиМ да изађу на албанске изборе, расписане на основу Устава и закона тзв. независног Косова.“ – наводи се у писму групе монаха.

Нема више СПЦ као „духовног коректора“, као институције која ће да стане на страну опљачканог и превареног народа који је и даље жртва лажних пророка, самозваних Месија и Прометеја некаквих „нових доба“.

Дана 31. маја 2013. године, први пут у историји Српске православне цркве, на редовни годишњи Сабор СПЦ, упао је један политичар, тадашњи први потпредседник Владе Србије, Александар Вучић. Али, не само што је сам себе позвао да дође на Сабор СПЦ, него је о тој својој самовољи, кратко и без много објашњења, обавестио и патријарха Иринеја, са чиме се он, без поговора сложио. На том Сабору је скоро запретио свештенству да се не шале главом да му противрече, поводом намере да потпише Бриселски споразум и да Србе на Косову преда у надлежност самопроглашене албанске државе.

Један од ретких који се усудио да му каже да је у питању чиста издаја, био је владика Амфилохије. Али, Вучић је и њему оштро одговорио па се касније хвалио пред новинарима: „…Директно сам одговорио владики Амфилохију и говорио сам о томе да никада нећу да прихватим са сам издајник или да су људи у влади издајници“.

Да би, ваљда, некако ублажио скандал који је Вучић направио на Сабору СПЦ, и патријарх се обратио новинарима, па је дословно рекао: „…Црква и влада Србије слажу се по суштинским питањима, а то је да нема признања независности Косова и да треба учинити све да српски народ остане да живи у тој покрајини…“.

Ова његова изјава је касније прештампана и у неким америчким и западноевропским медијима, јер је Вучић од СПЦ затражио да се не противи потписивању Бриселског споразума, односно, признавању албанске државе на Косову. Али, уз тај цитат, све западне агенције додале су и ону изјаву која патријарха Иринеја најбоље описује: „Црква има своје, а држава своје методе, али не постоје суштинске разлике“. Укратко, Вучићева влада ће да призна постојање албанске државе а СПЦ ће то да уради „својим методама“. На жалост, тако се убрзо после тога и десило.

Али, осим што је „први међу једнакима“ у СПЦ, Иринеј (световно име Мирослав) је и врло талентован политичар и манипулант. Најбољи доказ за то је и један занимљив детаљ из његове биографије.

Наиме, док је био Епископ нишки, 2003. године, предводио је једну тајну комисију Синода СПЦ, која је била одређена да испита све случајеве педофилије (и педерастије) међу неким високо позиционираним свештеницима. Дошао је том приликом до скандалозних података, али је све чињенице сакрио и чува их до данашњих дана.

Извор Таблоида из врха СПЦ каже, да је са тим уцењивачким „капиталом“ и изабран за патријарха 2010. године, јер се још неколико владика нашло у незгодној ситуацији, зато што је Иринеј био у поседу њихових непочинстава. Много касније, сазнало се да су у тој Иринејовој комисији били још и Епископ захумско-херцеговачки и приморски, Григорије и Милутин Тимотијевић, ректор Призренске богословије на Косову. Са њима је Иринеј направио „тријумвират“ који је довео до нових момената у СПЦ. У прилог томе иде и чињеница да се Епископ захумско-херцеговачки, Григорије, финансијски и медијски размахао тек када је Иринеј изабран за патријарха. Али, не само Григорије, него и многи други.

Још крајем лета 2010. године, поводом резултата „Иринејеве комисије“, једна група истраживача је од информативне службе СПЦ писмено затражили разговор са патријархом Иринејем, али до њега никада није дошло. Иринеј је увек водио рачуна о „прљавом вешу“ своје браће у Христу, што му је ојачало позиције и довело га до места на коме се данас налази.

Водећи рачуна о томе да се не замери режиму, патријарх Иринеј све чини да неко име случајно не помене и да не изусти нешто што би садашњег Вођу увредило. Ни то није случајно… Три године након избора Иринеја за патријарха СПЦ, избила је афера око умешаности Бориса Тадића у саму процедуру избора. Снимак (аудио и видео) разговора тројице некада најближих и најмоћнијих свештеника до патријарха Павла, нашао се у рукама Иринејевих противника. На том снимку се види и чује како се прота Славко Божић, поверава свом саговорнику, коме каже: „…Качавенда није више кандидат, а нашли су начина да га спрече, склоне… Председник то зна!“ Један од високих свештеника из СПЦ, овим поводом је рекао: „…Знам да изгледа немогуће, али ово је истина! Јер, ако по вери православној и строгим и јасним канонима, избор патријарха врши сами Дух Свети, одмах се намеће неизбежно питање: како то неко унапред зна кога неће, а кога хоће Дух Божји изабрати“.

Таблоидов извор тврди да је више од две недеље пре избора Иринеја за патријарха, ондашњи председник Тадић и цео његов кабинет, био упућен у то ко ће бити нови патријарх. Тадић ово никада није демантовао. Али, његов тадашњи шеф кабинета Миодраг Ракић, увелико је располагао компромитујућим снимцима Владике Качавенде, Владике Пахомија, Владике Филарета и још неколико чланова Светог Синода СПЦ.

И Александар Вучић, коме је то омиљена забава, располагао је и снимцима о предаји повеликих новчаних износа на руке појединих старешина Саборне цркве и Храма Светог Саве, непосредно уочи мајског Сабора СПЦ прошле године. Новац су доносили и чланови владајућих коалиција и криминалци. Истина је да СПЦ (али и неке друге верске заједнице у Србији), већ годинама, користи као идеалан полигон за прање пара. Али, то није био једини Вучићев „уцењивачки капитал“. Таблоидов извор тврди да је и нека непочинства патријарха Иринеја имао у џепу, ако „крене по злу“. На жалост, Синод није имао ни образа ни снаге да се супротстави његовој издајничкој политици, него се придружио. Неки ојађено и ћутке, неки из нужде, а неки одушевљено.

Прошлост која говори

Таблоид је у броју 225 од 2. фебруара 2012. године, објавио и писмо које је било пре више од једне деценије упућено тадашњем протомајстору храма светог Саве Богдану Пешићу, а у коме се некадашњи епископ а садашњи патријарх Иринеј, описује као „контроверзни бизнисмен“ и женскарош. Између осталог, аутор у том писму пише да је Иринеј имао и ванбрачну жену по имену Иванка, иначе рођену сестру калуђерице Недеље из манастира Јовање код Чачка, те да је са њом изродио сина и кћер о којима се бринуо тако што је трошио и своје паре, и паре „из црног фонда епархијског“. Аутор каже да је у томе имао доста помагача.

Али, овај свој тајни живот патријарх Иринеј је крио на сваки могући начин, између осталог и тако што је замолио монаха Саву у манастиру Суково, да овај призна његовог сина за свога, што је Сава морао да учини! Да све буде црње, каже аутор писма, када је тај његов ванбрачни син завршио богословију, Иринеј је одмах отерао монаха Саву из Сукова, те је даље преузео „родитељску улогу“.

Аутор писма подсећа и на казивање протојереја и ставрофора покојног Петра Гагулића „у чију веродостојност казивања нико не сумња“, владика Иринеј је одржавао интимне везе са игуманијом Јустином у манастиру Сићево, настављајући тако традицију још из родног краја. Десило се случајно да је Петар Гагулић у својству архијерејског заменика, при једној изненадној посети сићевачком манастиру затекао владику Иринеја и монахињу Јустину на „гомили“ у кревету. Изненађен призором и крајње узнемирен оним што је видео, протојереј је од узбуђења пао на железничкој станици у Сићеву и при пењању у воз поломио ногу.

У мају месецу 1991. године, враћајући се са Архијерејског сабора у Пећи, на уласку у Прокупље, владика Иринеј је „покосио“ групу пешака на путу, а у Ниш долази сав избезумљен. О томе такође сведочи свештеник из Ниша који каже да је Иринеј отишао у Прокупље са девизама и успео да „ствар“ среди. У СУП-у нису покретали поступак јер је владика све повређене девизама богато обештетио. Један од „покошених“ који је најтеже повређен јер је контузован, дуго се лечио у прокупачкој болници. Владика му је, да се не би сазнало, поред издашне помоћи у новцу, чак купио нова кола. Јавност о томе ништа није сазнала сем неких „злих језика“ који тврде да је владика тог дана возио две своје пријатељице, Словенку и њену колегиницу, па је до несреће дошло тако што је владика уместо мењача ухватио „нешто“ друго.

Писац овог, ванредно занимљивог писма, каже између осталог и то да је Владика Иринеј био „тобож монах“, али му то није сметало да има више штедних књижица, динарских и девизних, у земљи и иностранству. Он објашњава и одакле му толики новац, па каже: „Када су мошти св. Лазара биле у Нишу а народ одајући им достојну пажњу и пошту, 12 дана и толико ноћи, даривао их новцем, владика Иринеј је увек одмах по сакупљању новца преко ‘својих’ људи мењао динаре у девизе, али без икакве евиденције и полагања рачуна било коме. Нико од заинтересованих до данас није смео да постави питање где су те девизе и колико је пара сакупљено, а било је и превише у оно доба…Кад је владика Иринеј боравио у Америци замењујући преминулог америчког епископа, према казивању очевидаца – тамошњих свештеника и наших исељеника, владика Иринеј је очерупао доларе из тамошње епархије и самог покојног епископа. Чак је узео и много златних предмета дариваних од стране Срба бизнисмена…“.

Часне оце треба подсетити на Његошеве речи – „Сваки пастир што но каже ином, и сам својим потврђује чином“. Очигледно је да верници треба да устану, и за име Бога, часне оце “призову памети“, а тек онад да им опросте грехе.

ГЛОСА

„Црква је велики бизнис, а не пљачка, дрога и проституција.“

(Дон Вито Корлеоне, у филму „Кум“)

Василије Томић, Таблоид