Размишљање једног савременог српског вола

Quod licet Jovi, non licet bovi

Домановићев српски во био је племенита животиња, мислећа. Имао је савест. Питао се, с којим правом се многи његови људски савременици у Србији диче туђим херојским делима, односно делима својих предака, с којим они сами немају ништа. И не само да немају ништа, него се понашају управо супротно. Траће слободу коју су им преци извојевали, крше верска начела којим се диче, краду, понизни су пред властима, итд. Насупрот томе, српски во с почетка 20. века ради свој тешки и часни посао као што су га радили и његови воловски преци, и не буса се у прса због тога. Смерно прихвата свој јарам. Напокон, није он, Сивоња, тражио да буде рођен као во, и не сматра то неком својом заслугом.

Стотинак година касније, мера напретка Србије се може измерити (и) по томе што је један (условно речено) српски историчар проценио да је једина права опција, и за њега и за нацију, да се саживи не са делима јуначких предака, него са – волом. Терет јуначких дела је превелики, и на превише обавезује. Што је најгоре – прети да човека одведе сигурним путем у Царство небеско, што је већ недопустиво.

Стога је, према менталном преживању професора Радоша Љушића, обављеном на страницама „Вечерњих новости“, једини исправан пут изабрати судбину и размишљање једног вола. Добровољно прихватити јарам. И прихватити, као нпр. у случају признања „јединственог случаја“ Косова*, да је оно што је дозвољено Јупитеру није дозвољено рогатој марви. Јупитер – то су сви они који су „јачи“ од нас, на првом месту Немци. А рогата марва – па то смо, или би требало да прихватимо да јесмо – ми Срби. И Србија.

Вреди испитати како ту нашу воловску будућност види ова перјаница „нововоловске“ мисли у Срба. Оправданост тог напора произилази и из чињенице да је Љушић такође и директор „Службеног гласника“ који, како истиче, „није државна издавачка кућа већ сервис Владе и највиших државних органа“.

На првом месту, потребно је, ово већ знате напамет – суочити се с прошлошћу. Други стално бивају охрабривани од стране белосветских „јупитера“ да гледају напред и да се већ једном ослободе бремена прошлости, али за савременог српског вола важе, наравно, друга правила. Српски во има, баш зато што је во и што свесно, па и радосно прихвата тај јарам, да се још више оптерети прошлошћу. Она треба да му постане тег, односно јарам око врата. А, ако се баш не може наћи неки конкретан историјски тег, онда га треба некако измислити.

И управо у таквом једном успешном измишљању историјског терета којим треба оптеретити српска плећа лежи Љушићева „величина“. Он, на основу „доказа“ које нигде у интервјуу не нуди, ипак утврђује да је Србија „одговорна“ за Сарајевски атентат. Зашто? Зато „што није предузела све мере да тај чин спречи“.

Они који у овом девијантном резоновању препознају нову хашку школу јуриспруденције – потпуно су у праву. То је резоновање којим је Међународни суд правде у пресуди поводом тужбе БиХ против СРЈ за „генодиц“, у недостатку опипљивих ствари за које би могла да се окриви Србија, ипак Србији успео да импутира дозу „објективне кривице“. Тиме је Србија, жртва два истинска геноцида у 20. веку, волшебно постала прва земља за коју је МСП утврдио да је прекршила Конвенцију о геноциду, јер „није учинила све што је било у њеној моћи да спречи геноцид“.

Постојао је Међународни суд у Хагу и 1914. И, у свомодговоруна аустро-угарски ултиматум, краљевска српска влада била је управо вољна „примити мирно споразумевање на тај начин што би се то питање изнело на решење пред међународни суд у Хагу или пред велике силе које су узеле учешћа у доношењу декларације краљевске српске владе од 18./31. марта 1909. године“. Знамо који је био одговор Беча.Serbienmusssterbien!И речју и сликом.

Зашто Беч није пристао да цела ствар оде пред лице међународне правде, па и пред веће великих сила, међу које се и она убрајала? Зато што је желео рат. По сваку цену. И најмање су му били потребни докази који би га у том науму спречили. Да су у Бечу толико били сигурни у „кривицу“ Краљевине Србије – а и да су били толико „цивилизовани“ колико им се данас импутира – сами би пристали на прилику да изнесу „доказе“ пред читавом тадашњом „међународном заједницом“, којим би могли да оправдају, па чак и легализују своје агресивне намере наспрам Србије. Али нису.

Но, сад им у помоћ прискаче услужна српска нововоловска мисао, да добровољно прихвати јарам „кривице“. У име свих претходних, садашњих и будућих генерација. Српском волу не треба суд, не требају му докази. Он ће их сам наћи, ако ће то чинити посао Јупитеру. Или их измислити.

А измишљање је управо оно чиме се бави Љушић, који нигде у интервјуу не нуди доказ за своју тврдњу да је Србија на било који начин могла да спречи атентат. Нигде. Истина, каже да је „пре атентатора преко Дрине у Босну прешао са извесном количином оружја Раде Малобабић, један од најбољих обавештајаца Краљевине Србије“. Међутим, додаје и ово: „Остаће тајна да ли је у Сарајеву боравио да заустави атентаторе или да их подржи, пошто се међу њима осетило колебање, после одлуке владе Србије да се не изврши убиство престолонаследника“.

Дакле, не зна тачно Љушић шта је Малобабић радио у БиХ. Шта ако је ипак ишао да „заустави атентаторе“ па, из ко зна којих разлога, није успео? А то што је српска Влада одлучила „да се не изврши убиство престолонаследника“? Шта с тим?

Не мари. Љушић, без понуђених доказа, још два пута у интервјуу ипак устврђује „одговорност“ Србије за атентат: „Херојски чин Принципа Гаврила био је катастрофалан по српски народ, те стога одговорност за видовдански атентат и за његове последице не сноси само Влада Србије већ у истој, ако не и у већој мери, младобосански атентатори“, и „неспорно је да је Србија одговорна што није спречила убиство Франца Фердинанда“. А и настоји да ипак некако непосредно повеже Србију са атентатом: „Главни организатор видовданског атентата био је Драгутин Димитријевић Апис, начелник Обавештајног одељења Главног генералштаба“, те је „неспорна чињеница да је србијанска обавештајна служба учествовала у организовању атентата“. Ово упркос сопственом признању да је „идеја о атентату, несумњиво, потицала од младобосанаца и посредством њихових пријатеља у Београду допрла до Танкосића и Аписа, који су потајно и без обавештења било ког званичног војног или цивилног органа припремили атентат“.

Незахвално је стављати икоме речи у уста, још мање воловима, али није далеко од памети претпоставити да се Домановићев савесни Сивоња, на основу горе-понуђених Љушићевих „доказа“, не би одважио на јачи закључак од следећег – да су можда појединци из српске обавештајне службе на своју руку учествовали у организовању Сарајевског атентата, али да нема основа да се то повеже са српском државом, а камоли да се тврди да је одговорност српске државе „неспорна“.

Али, да се за тренутак удаљимо од волова, ево шта је на ту тему летос имао да каже историчар Душан Батаковић:

„Није доказано да је Апис организовао атентат. Према неким наводима, он чак никада није срео Гаврила Принципа, Трифка Грабежа и Чабриновића… Драгутин Димитријевић Апис, који је руководио обавештајном службом Врховне команде, није желео атентат. Његова намера је била да се заплаши аустроугарски престолонаследник Франц Фердинанд. Према неким наводима, Апис је чак послао своје људе да спрече убиство“.

И далеко је од јединог који тако говори – јер једноставно нема доказа за „кривицу“ која се константно жели импутирати Србији од стране вечитих антисрпских ревизиониста и фалсификатора историје.

А шта ако је Љушић, између осталих разлога, проценивши да је оличење данашњег Јупитера Немачка, што у свом интервјуу и констатује, осетио да први, пре свих других треба да одговори на летошњи „вапај“ немачког ревизионисте и историјског спинера Холма Зундхаузена: „Где је српски Фриц Фишер?“ Шта ако је пожурио да убије две птице једним каменом: и да се додвори Зундхаузену, и да покуша да бар некако оправда стављање свог и Фишеровог имена у исту реченицу? Да се некако очеше о славу немачког историчара за ког многи сматрају да је највећи немачки историчар 20. века, човека који је, на основу исцрпног изучавања империјалних немачких архива, дошао до закључка да је Немачка свесно започела Први светски рат да би постала светска сила. Процените: имамо ли право да донесемо такав закључак, користећи методологију којом је Љушић „утврдио“ „неспорну“ одговорност Србије за Сарајевски атентат?

Можда је још боље питање – имамо ли право да Љушића уопште више сматрамо историчарем? Јер, по његовим речима, „учестали ултиматуми ЕУ су префињени и перфидни, а болни као и онај пре једног столећа“. Како се може писати историја ако се не разумеју основни историјски појмови? Пре једног столећа, Србији је претило војно уништење и окупација од стране бар једне велике силе ако не прихвати све услове понижавајућег ултиматума. И то је, по Љушићу, „једнако болно“ као садашњи захтеви ЕУ? А шта ће се то десити ако Србија којим случајем не прихвати захтеве, односно услове ЕУ? Замислите – зауставиће се процес ЕУ-интеграција!

Не треба нам бољи доказ да ми овде стварно имамо посла са једним посве новим језиком и размишљањем. Казна за Србију која је висила у ваздуху 1914. била је – масовна погибија. Која је то „казна“ која виси у ваздуху 2014. ако Србија не прихвати даља ЕУ условљавања. Слобода? Обнова суверенитета? Шанса да се не распродају сва национална богатства?

С друге стране, ако боље размислимо – слобода је ствар која стварно може да буде једнако болна за српску нововоловску свест као и погибија. Шта би во који добровољно прихвата свој јарам радио са слободом, осим што би брже-боље потражио неки други јарам? А, ако га не би нашао – па вероватно би умро. Јер, није у природи вола да буде слободан. То онда више није во.

Можда тек у овом кључу, ако се уживимо у мисаони процес једног вола, може да постане разумљивије прављење идејне паралеле између болности „смрти“ коју је Србији великодушно нудила Аустро-Угарска 1914. и „болности“ остајања изван ЕУ које би Србију 2014. задесило да се којим случајем захвали ЕУ на понуди и крене неким својим путем.

Да ли је ико чуо од ЕУ да би напала Србију у случају да одустане од евроинтеграција? Да би је бомбардовала? Напротив, ЕУ званичници стално инсистирају на томе да је Србија сама, добровољно прихватила правила (јарам?) „учлањења у клуб“, и да, ако жели да у њега уђе, мора да их поштује. Из овога се може извући логичан закључак да – нико не тера Србију мотком да тражи чланство у ЕУ. Зашто се онда Љушић, и не само он, понаша као да је управо мотка, односно „штап“ (насупрот „шаргарепе“) у питању? Постоје само ове опције: 1) постоји нека тајна претња за коју српска јавност не зна, 2) постоји нека „тајна конвенција“ са ЕУ, попут оне коју је у име Србије са Аустро-Угарском 1881. потписао краљ Милан Обреновић и ставио Србију у вазални положај наспрам царевине, 3) постоји нека уцена над самим Љушићем и свима у „еврофанатичном“ политичком естаблишменту Србије, 4) има их који не могу да виде смисао у животу изван ЕУ, за које би изопштеност из ЕУ била равна изопштености из живота као таквог.

Ако је посреди опција 1, онда је власт дужна да обавести грађане Србије да су они изложени претњи војне агресије од стране западних сила, у ком случају би било ништавно све што би се под таквом врстом принуде потписало или прихватило. Ако је посреди опција 2, онда је реч о незаконитом и нелегитимном чину који правно не обавезује никога у Србији. Опција 3 би значила да је Љушић ставио своје личне интересе изнад општих, и да он свесно целу нацију држи као таоца својих личних проблема, амбиција или слабости. Опција 4 је већ ствар за психијатрију, и у сваком случају не обавезује никога осим несрећника који пате од те психозе.

Било како било, јасно је да нема никаквих видљивих основа за оправданост Љушићевог поређења ултиматума из 1914. и „ултиматума“ из 2014. Не само то, већ да нема никаквих основа да се сматра да се услови за чланство у ЕУ уопште могу сматрати „ултиматумима“. Напротив, основано је сумњати да, када политичка класа којој припада и сам Љушић закука о неком новом „ултиматуму“, они заправо кукају због претње упућене њима самима, односно због привилегија које би им биле ускраћене. Или то, или да драматизују целу ствар како би себи подигли рејтинг, ојачали свој „мученички ореол“, или лакше оправдали неки нови чин националне велеиздаје и гажења по Уставу.

У име свега овога, Љушић нам поручује да „није срамота клекнути пред јачим“ јер, ако не клекнемо – одосмо „у Царство небеско“! Ово последње          Љушића очигледно истински плаши. Као ђавола крст. Најзад, како и сам признаје: „Одувек сам заговарао идеју о Царству земаљском, а не о Царству небеском“. Јер: „Оно прво је решење за несрећни српски народ, ово друго је за његову цркву“. А: „Морамо то једном схватити и томе се прилагодити, мењајући неке своје тврдокорне идентитетске навике“.

Etvoilà! Чувена „промена свести“ о којој врховни протестант из Немањине 23 стално говори. Јер, кад се та тврдоглава српска свест напокон промени, онда смо на добром путу да схватимо и то да је српска средњевековна држава „одговорна“ за Обилићево убиство Мурата – јер није учинила све што је у њеној моћи да то спречи. А онда нам „јупитер“ звани Турска може чак тражити и одштету за, ако ништа друго, претрпљени душевни бол, који траје до дан-данас. Да не говоримо о томе да југословенска влада није учинила ништа, ама баш ништа – или свакако није учинила довољно, да спречи 27-мартовски пуч, што је резултирало у непотребној погибији већег броја припадника СС-а и Вермахта, а можда чак утицало и на коначни негативни исход рата за тадашњег „јупитера“, Хитлерову Немачку, пред којом би српска нововоловска мисао такође налагала „клечање“. Схватамо ли сада какве нам све широке дијапазоне отвара нововоловски начин размишљања?

Ипак, не треба сметнути са ума још једну „погодност“ коју нам жељена промена свести доноси – додатни материјал за учвршћивање злочиначке тезе о „српској кривици“. Љушићев интервју, поред свега другог, делује и као још један у низу „домаћих задатака“, односно „тешких“ и „болних“ „обавеза“ на које Вучић константно кука. Знајући методологију рада западних „слободних“ медија, а поготово медија садашњег подмукло маскираног Четвртог рајха-у-покушају, узеће се они пожељни изводи из Љушићевог интервјуа – баш они где се специфично помиње „неспорна одговорност“ Србије, и пласирати када и где буде потребно, да би се тамошње јавно мњење још додатно нахранило неоснованом мржњом на „легло бандита“ звано Србија, и додатно учврстило у уверењу да, баш као и 1914, „Србија мора умрети“.

Некада су волови, ако ништа друго, бар били бенигни.

Александар Павић – ФСК