ЗАШТО „ЦРНИ УТОРАК“: НАШ ПРОБЛЕМ НИЈЕ „ПАД РУБЉЕ“ ВЕЋ НЕДОСТАТАК ПРИВРЕДЕ
Михаил ЛЕОНТИЈЕВ
Ово што се сада дешава на домаћем девизном тржишту, зачудо, доказује да са рубљом у основи није баш све тако лоше. И да нема „црног уторака“, требало би га измислити.
Почнимо од краја. Централна банка је начинила једну за другом цео низ тактичких грешака, које се најпростије могу објаснити неискуством и непрофесионализмом тренутне гарнитуре – барем у погледу таквих ситуација. Није било потребе да се објави прелазак на плутајући курсу, који је конципиран искључиво као излазак ЦБ са тржишта: разлаз, кажу, нек све иде у провалију, наш задатак је да сачувамо девизне резерве. Није било потребно панично у сред ноћи повећавати стопу, најављујући проблеме са инфлацијом и девалвацијом. За приврду је ових 17% убиство, а за једнодневни валутни РЕПО – то је пих. Ово је горе него злочин, како је говорио Наполеон, или Талеран, – ово је грешка.
У ствари, све су то бесмислице. Зато што све ове мере спадају у област палијатива (привремена, привидна решења). Квалитетан палијатив мало је бољи од неквалитетног. Можда је чак и гори, јер само одложе неизбежну одлуку. Или неизбежан крај.
Основни узрок ситуације је политика финансијско-економског блока и у првом реду исте Централне банке која је ту политику водила од почетка „нове Русије“, и због које данас морамо платити данак. Након шока од инфлације Гајдар (а, можда, и баш због ње) оваква монетарна политика водила је и још води до необузданог јачања реалног курса рубље у односу на основне валуте. Једини изузетак је била девалвација 1998. г. произишла мимо воље и знања наших економских квазилиберала. Овај безобзирни и по форми непристојни чин била је једина позитивна макроекономска акција у историји саме „нове Русије“. Након тога се Централна банка вратила својој старој политици.
Од 2000. до 2012. године курс је порастао четири пута, потпуно елиминишоћи могућност постојања конкурентности производње у Русији. Заправо, ропска зависност руске економије од нафте и петродолара формирала је овакву монетарну политику, када се извозна рента скоро потпуно трошила за финансирање потрошачког увоза, уништавајући домаћу производњу. Тако је захваљујући политици финансијско-економског блока у Русији производна делатност за крајњу производњу и извоз остала могућа само у нетржишном сектору (одбрамбена индустрија) и у олигархијским предузећима које имају приступ повлашћеном кредитирању – то јест, субвенцијама.
Оваква политика је одвела економију у рецесију пре било каквих санкција и при максималним ценама нафте. Има се осећај да су привреду посебно припремали за санкције као што се развлачи тесто или маринирају ражњићи. Санкције су, у ствари, означиле потпуни недостатак перспективе за политику укупне економске зависности од глобалних, односно америчких економских регулатора. Ова чињеница је зачуђујуће игнорисана од стране финансијско-економског блока владе.
Имамо ситуацију у којој нас даве меким шалом, при чему онај који нас дави наставља да нас подучава како да дишемо, тако да би њему било лакше да нас угуши. Најинтересантније је што се ови савети веома пажљиво слушају и марљиво извршавају. Главна ствар на коју нас упозоравају наши партнери за дављење – ни у каквом случају не уводити никакве елементе регулације валуте и не трошити резерве и средства за финансирање националне економије. Тако се и ради.
Централна банка у ствари, чак и сада, има довољан број метода за нормализацију девизног тржишта, да не помињемо чињеницу да би се могло прибећи и другим у светској пракси добро познатим методама. На пример, да забране правним лицима да купују девизе без одређеног циља уговора – то јест једноставно за конвертацију. У принципу, примена комплекса спољних баналних мера меког валутног регулисања дало би у свакм случају брзи средњорочни резултат. Није овде реч само о неопходности и неминовности промене економске политике – јер то не вреди ништа садашњем руководству Централне банке и Министарства финансија. И чињеница да се то не ради, изазива веома озбиљна питања.
Што се тиче курса и опште економске ситуације. Конвенционална је идеја да су „обични људи“ највише погођени повећањем цена хране, падом рубље, итд – то је само по себи глупо. „Обичних људи“, као и „необични“, су највише погођени економском рецесијом и недостатком приврдног раст, јер да би могли купити робу и штедети, земља треба да ради. Као минимум.
Са руског превео
Срђан Ђорђевић, дипл. екон.
сарадник Друштва српско-словенске солидарности КиМ
«Григорије Степанович Шчербина»
Корисне Везе
СТОП ШИПТАРСКИМ ИЗБОРИМА!
