Војска Србије је већ учествовала у заједничкој војној вежби у Немачкој са „снагама Косова“

„ЂАВОЉИ АДВОКАТ” ПОСВЕЋЕН ТЕМИ: ТРЕБА ЛИ СРБИЈА ДА БУДЕ ВОЈНО НЕУТРАЛНА ИЛИ ДА УЂЕ У НАТО

• ПРОРОКОВИЋ: Србија нема проблем са војном неутралношћу, већ што се «неутралност» користи за процес тзв пузајућег приступања НАТО. Уласком у НАТО, Србија би морала да пристане на све услове, пре свега на признање тзв републике Косово и на легализацију безбедносног оквира НАТО за Балкан који је по Србију неповољан јер кошта, а не штити наше интересе
• ЈАЊИЋ: Долази време да се Србија усправи и реши дилему: да ли сама може да финансира своју безбедност или ће се прикључити НАТО. Псебну опасност је нарастање неофашистичке и неонацистичке деснице у Мађарској, Србија је на граници, а Брисел може да исконтролише те трендове
• ШУТАНОВАЦ: Страни инвеститори гледају да ли је Србија у НАТО, па нам је економски интерес да идемо у тај војни савез. И Црна Гора је била бомбардована, па је стала у ред за чланство, свесна својих безбедносних потреба. Нећемо ваљда да посматрамо сарадњу Србије и НАТО кроз ужасну 1999. годину? Где после наше Војске и Војске РС, има највише Срба, ако не у војсци САД?
• СТОЈАНОВИЋ: Србија треба да добије на времену. НАТО је признао „Одбрамбене снаге Косова” и озбиљан је проблем шта ћемо да урадимо ако те снаге буду аплицирале да буду равноправне чланице Партнерства.  Да ли ће Србија тада изаћи из Партнерства, заједно вежбати са „оружаним снагама Косова”, или шта ћемо ако приступамо једном војном савезу који каже да су границе „републике Косово”  на Мердару. Није ли цинично да идемо у брак са неким са ким се нисмо договорили шта је шта и које границе Србије се неће насилно мењати и које ће НАТО савез признати?
• ПРОРОКОВИЋ: САД су са Русијом у сукобу који ће променити међународне односе. Србији штети да улази у тај сукоб на страни САД
• ДАВИНИЋ: Чини ми се да ћемо пре ући у НАТО, или бити у њега гурнути, него у ЕУ, у коју ћемо можда ући, а можда и не – поготово ако Унија не буде превладала унутрашње проблеме

ТРИБИНА „Ђавољи адвокат” посвећена тези да Србија мора бити војно неутрална, одржана је на београдском Факултету за медије и комункације – у организацији НИН-а, РТ Војводина и немачког фонда „Конрад Аденауер”.

У уводном делу, модератор Небојша Спаић је објаснио да се питање неутралности ставља у контекст драматичне међународне ситуације у којој је у току нови хладни рат: да ли је неутралност име за руски војни интерес, препрека за НАТО и да ли Србија треба да уђе у неки војни савез?

Аргументе су укрстили – са једне стране – генерал Момир Стојановић, председник скупштинског Одбора за безбедност и Душан Пророковић, извршни директор Центра за стратешке алтернативе и – на супротној страни – Душан Јањић, оснивач Форума за етничке односе и Драган Шутановац, бивши министар одбране.

После десетоминутних излагања, учесници су одговарали на питања из публике, која је била бројна, а у којој је био и Првослав Давинић, члан Г17+ и бивши министар одбране Србије и Црне Горе, који се присутнима обратио на крају дискусије.

Душан Пророковић

Први излагач био је Душан Пророковић који је указао да Србија нема проблем са војном неутралношћу, већ што се проблем неутралности користи за развој процеса тзв пузајућег приступања НАТО. Од 2010, како је истакао, усклађујемо наш систем са НАТО и данас смо пред његовим вратима, са само једним питањем: како формално-правно уоквирити наш статус, с обзиром на то да је огроман број грађана против учлањења.

Пророковић је прво изнео низ аргумената зашто је приступање НАТО штетно по Србију, а потом и начине како зауставити тај «пузајући процесс»:

„Однос НАТО од распада Југославије је на штету српских интереса, што је кулминирало бомбардовањем босанских Срба 1995. и војном агресијом 1999. године. Ангажман НАТО на овом простору је на развалинама међународног права изградио нови безбедоносни оквир.

НАТО је претња безбедности Србије. То се види и у два стратешка документа, усвојена за мандата Шутановца – Стратегији националне безбедности и Стратегији одбране – где се каже да се највеће безбедоносне претње по Србију тичу простора КиМ. А НАТО је, према овлашћењима из Ахтисаријевог плана, и спонзор и управник тзв републике Косово.

Без сагласности међународног војног присуства – додао је Пророковић – не би јачао ни утицај приштинских структура у Бујановцу и Прешеву, не би било честих притисака на Србе на КиМ и давања легитимизације великоалбанском шовинистичком дискурсу, процесу нарко-бизниса, не би дошло ни до експлозије исламског фундаментализма. У геополитичком и војном смислу, у Србији је овако потпуно отворено јужно војиште”.

Узрок свему треба тражити у актуелизацији албанског питања и не треба сумњати да тим процесом управља НАТО, истакао је Пророковић.

Он је упозорио да САД и њихови европски савезници заоштравају однос према Русији и Кини, па би уласком у НАТО Србија неповратно нарушила своју позицију. У том контексту је поставио питање: који је интерес да улазимо у политичке и оружане сукобе са земљама које се према нама постављају пријатељски, историјски су савезници и од којих (Русије) зависи наша енергетска безбедност?

Пророковић и подсетио на документ НАТО Стратегија 2020, усвојен у Лисабону 2010, у коме се види да САД користе НАТО као инструмент за своје циљеве – престаје прича о проширењу програма „Берлин плус” који је обезбеђивао аутономију европским чланицама НАТО, најављује се Арапско пролеће и друге акције за овладавање медитеранском акваторијом, изолација Русије и поход ка Ирану. После самита у Велсу, стварају и снаге за брзу интервенцију, очигледно ради дејстава у Украјини, а 5. децембра доноси се Резолуција 758 америчког Конгреса. Јасно је да су европске земље потребне Америци за остварење давно дефинисаних геостратешких циљева, а Србији штети да улази у тај сукоб на страни САД.

Конфликт који је у току, преобликоваће структуру светског политичког система и променити међународне однос, а Србија би требало да учини све да је тај земљотрес мимоиђе, оценио је Пророковић.

Он се осврнуо и на оно што чујемо као разлоге да Србија треба да уђе у НАТО. Поводом невојне безбедности смо (а чланица смо Партнерства за мир) видели да се НАТО у одговору на елементарне непогоде и природне катастрофе лоше показао, и код нас 2014. и раније у Грчкој (када је у пожарима више помогла Србија него чланице НАТО); када је реч о борби против тероризма, судећи по Ираку и Авганистану – можемо се питати: да ли је интерес НАТО да сузбија или да подстиче тероризам?

Дешавања у Естонији, додао је, показала су да се НАТО није прославио ни у сајбер-безбедности, а случајеви Викиликс и Сноуден су показали да САД користе електронски простор да шпијунирају чак и своје европске савезнике.

Душан Јањић

Поводом јужног војишта, Пророковић је указао да би Србија, да је у НАТО, морала да пристане на све услове, пре свега на признање тзв републике Косово и на легализацију безбедносног оквира НАТО за Балкан који је по Србију неповољан јер кошта, а не штити наше интересе и није морално прихватљив пошто легитимише неправду и самопонижавање Србије.

Пророковић је на крају закључио да је за сарадњу са НАТО довољно што смо у Партнерству за мир и што сарађујемо са Националном гардом Охаја, али да та сарадња не сме бити као до сада: коришћена за пузајуће приступање НАТО. Да  бисмо то осигурали, предложио је да интензивирамо сарадњу са осталим војним савезима и билатерално са другим државама које нису чланице савеза: да нађемо адекватан начин за сарадњу са ОДКБ, где, као што српски парламентарци учествују у раду Парламентарне скупштине НАТО, тако могу да учествују и у раду ОДКБ. Институционално се можемо повезати са ШОС-ом као Белорусија и тако доћи и до азијских тржишта.

Билатералну војну сарадњу приоритетно треба успоставити са Израелом и Јужноафричком републиком, рекао је Пророковић и истакао да би приближавање ОДКБ и ШОС-у без ризика онемогућило неповољне сценарије на јужном војишту, појачало нашу могућност за реакцију, зауставило пузајуће приступање НАТО и осигурало војно несврставање Србије.

Реч је потом узео Душан Јањић који је оценио да се однос НАТО и Југославије „некако побркао” 1993. године тако да се Југославија нашла на контрастрани „што је резултирало свиме што је навео Пророковић”.

Јањић је у корист НАТО навео да „сем тог пакта није било никога да подржи Југославију, пошто је генерал Ивашов поштено рекао да нас не позива у Евроазију, већ да нам нуди да се квалификујемо преко Белорусије”.

Говорећи о данашњици, Јањић је оценио да постоји само један колективни систем безбоедности „а овај други може да бидне, а не мора да значи”.

За однос Русије и НАТО рекао је да није дошао до конфликта – нити ће, да постоји Комитет за сарадњу, али да Русија не пристаје на оно што се нуди и тражи – паритет.

Поводом Србије, Јањић је истакао безбедносне изазове: етничке тензије и екстремизме (албански, исламски и српски) који су сви регионални и налазе се углавном на територији која спада у НАТО, глобалне претње – као што су климатске непогоде и косовско безбедносно питање за које је истакао да је „КФОР и на Косову хтео да да више, али је српска Влада добро проценила да не треба да се прими више хиљада стамбених контејнера”.

Јањић се сагласио са Пророковићевом тезом о пузајућем уласку у НАТО, које је такво због деликатности политичке одлуке и става јавног мњења. Али, како је рекао, долази време да се Србија усправи и реши дилему: да ли сама може да финансира своју безбедност или ће да се прикључи.

Драган Шутановац

Посебну опасност Јањић види у нарастању неофашистичке и неонацистичке деснице у Мађарској”, док је „Србија на границама и зато део те приче”, а Брисел може да буде позван у помоћ ”јер он може да исконтролише те трендове”.

Јањић је оценио да не можемо да рачунамо да ће се Русија због нас конфронтирати са неким и додао да се „руска карта померила ка великом дилу са Вашингтоном – и због Осетије, Азербејџана, Крима и источне Украјине, односно због стратешког руског циља да стабилизује ЗНД и осигура енергетику”.

У том „дилу”, Србија треба да одреди своје место, рекао је Јањић и указао да је српска војска одувек била део нашег идентитета и да зато треба да буде опремљенија , али да то нема одакле да сама финансира „нарочито ако буде увучена у неки прекогранични регионални сукоб – што ће јој се (како је тек касније прецизирао) догодити ако не буде чланица НАТО”.

Јањић је као аргументе поменуо и Кину која „користи западне технологије”, као и богате Русе који се селе из Црне Горе која није у НАТО у Словенију која јесте у НАТО у којој је мања корупција.

На крају излагања се поново сагласио са Пророковићем да се проблем „Косова” не би решио уласком у НАТО „али би било више опција за његово решење”.

Касније је своју изјаву технички, мада не и у значењу, изменио овако: ” Мислио сам да кажем да би уласком у НАТО Србија смањила ризик да се границе прилагођавају етницитету и прелази се на концепт мирне договорне промене граница”.

Бивши војни министар Драган Шутановац је покушао да оспори да оцену да је Војска Србије мала и да би требало да буде већа. У том циљу, рекао је да ће говорити о чињеницама, а онда се позвао на оно што је сам најавио као „непотпуне податке ВОА”.

Према тим „непотпуним информацијама”, Бугарска има 30.533 припадника војске, а ми планирамо кадар од 36.000 професионалаца, плус 2.000 војника који добровољно служе, Црна Гора има 2.350, БиХ има 9.800 војника, Хрватска 17.300, а Аустрија има само 32.260 војника – што према Шутановцу значи да „Србија има и више војника него што јој треба да одговори изазовима, ризицима и претњама”.

Он је оценио да Србија не може да буде безбедна ако је изолована и рекао да не посматра будућност Србије искључиво у историјском контексту. Даље је устврдио да „ако би Србија била чланица НАТО, не би била изопштена од стране Русије ни више ни мање него нека Бугарска”.

Момир Стојановић

Он је оптужио Додика да је „изјаву да је БиХ, односно РС, посвећена евроатлантским интеграцијама, непромишљено променио због дневнополитичких догађаја”.

Говорећи о аргументима за улазак Србије у НАТО, рекао је: И Црна Гора је била бомбардована, па је стала у ред за чланство, свесна својих безбедносних потреба. Додао је да Србија „оваква каква јесте” може да буде и „бољи савезник НАТО-у од савезника који су му дисфункционални и који не обезбеђују да НАТО има своју функцију у потпуности”.

Он је поносно истакао да Јањић није у праву да је НАТО реформа војске Србије завршена пре његовог министровања, па још навео и друге „заслужне” за сарадњу Србије и НАТО: Зоран Живковић је као премијер 2003. у Вашингтону понудио одређени контигент војске СЦГ, имали смо одлуку Владе Војислава Коштунице крајем 2006. о упућивању 24 припадника Војске у мисију ИСАФ у Авганистан у слопу норвешког контигента, при чему Влада ту одлуку никада није упутила парламенту на коначно усвајање. Шта се десило касније, могу да претпоставим, али је чињеница да је та Влада хтела да буде важна онима су важни у одлучивању о будућности Србије, истакао је Шутановац.

Још је додао: нећемо ваљда да посматрамо сарадњу Србије и НАТО кроз ужасну 1999, кад рецимо – где после наше Војске и Војске РС, има највише Срба, ако не у војсци САД? Одлука о бомбардовању је била ужасна, али је подједнако ужасна била одлука да се то дозволи, да Србија уђе у такав проблем да буде бомбардована од највеће светске силе.

Излагање је завршио оценом да страни инвеститори гледају да ли је Србија у НАТО, па нам је економски интерес да идемо у тај војни савез.

Узевши реч, генерал Момир Стојановић се изјаснио „ни за ни против уласка Србије у НАТО јер – пре тога треба НАТО да се изјасни које границе Србије признаје”.

Од осамдесетих година нема јавне полемике о савезима и савезништву, па се у недостатку те полемике, годинама бавимо дилемом да ли Србија треба да уђе у НАТО – иако имамо прокламовану неутралност, указао је Стојановић и оценио да та дилема „у овом тренутку” није спољно-безбедносно-политички приоритет, пошто је Србија привржена путу ка ЕУ.

-Да ли ће, а већ се назиру „снаге за брзе интервенције”, ЕУ имати потребе за неким колективним системом безбедности, да ли ће за неколико година ЕУ водити за неколико нијанси различиту одбрамбену политику од НАТО? У том случају се залажем да се Србија озбиљно одреди тако пројектованој одбрамбеној политици ЕУ. Ако бисмо се сада изјашњавали, имали бисмо више проблема – јер данас постоји униполарни свет, а тешко да ће биполарни бити конципиран кроз ОДКБ који је сада у нејасном зачетку. Србији се сада нуди само Северноатлантски пакт – изјавио је Стојановић.

Међутим, он је указао да је то ситуација која је „у овом тренутку” и да Србија треба да „добије на времену” исцрпљивањем могућности које нуди Партнерство за мир. Иако смо чланица, НАТО је признао „Одбрамбене снаге Косова” и озбиљан је проблем шта ћемо да урадимо ако те снаге буду аплицирале да буду равноправне чланице Партнерства.

Првослав Давинић

-Да ли ће Србија тада изаћи из Партнерства, заједно вежбати са „оружаним снагама Косова”, или шта ћемо ако приступамо једном војном савезу који каже да су границе „републике Косово”  на Мердару – није ли цинично да идемо у брак са неким са ким се нисмо договорили шта је шта? Које су те границе Србије за које се каже да се неће насилно мењати и које ће НАТО савез признати?

Постављам ово питање, подвукао је генерал Стојановић и истакао да је јавно мњење Србије већински против уласка у НАТО.

Куповином времена би се, према његовм речима, сачекало да видимо да ли ће се појавити концепт безбедности ЕУ, који је – по његовом мишљењу – најприхватљивији.

У дискусији која је уследила, Пророковић се позвао на писање листа «Политика» и упозорио да су „у фебруару ове године српске оружане снаге већ учествовале у заједничкој војној вежби у Немачкој са „снагама Косова” – а наше Министарство одбране није имало никакву реакцију на то”!

Јањић је констатовао да концепт ЕУ безбедности еволуира деценијама, али као део НАТО пакета, али се сагласио са генералом Стојановићем да не треба журити већ вагати.

Шутановац је на крају истакао да Србија нема јасну одлуку о неутралности, већ само констатацију у Скупштинској резолуцији о КиМ да је неутрална, те ако неко тражи референдум о уласку у НАТО треба да се тражи и референдум о неутралности, да би се коначно одредило шта је безбедносни интерес Србије.

Првослав Давинић је био последњи говорник. Објаснио је да је неутралност политичка, а не правна категорија, и додао да ће се питање наше неутралности решити на нивоу односа САД и Русије које су сад у конфликту.

Чини ми се да ћемо пре ући или бити гурнути у НАТО, него у ЕУ, у коју ћемо можда ући, а можда и не – поготово ако Унија не буде превладала унутрашње проблеме, констатовао је Давинић.

         Диана Милошевић – Факти.орг