ЕВРОПА МОЛИ ТУРСКУ ДА ОДУСТАНЕ ОД САРАДЊЕ СА РУСИЈОМ

Пише: Александар Сотниченко, политиколог

Још увек се није слегла прашина од полетања авиона са руском делегацијом са аеродрома Есенбога у турској престоници, а у Анкару су неочекивано стигли европски посетиоци.

У понедељак 8. децембра стигла је импресивна екипа састављена од шефа европских иностраних послова Федерике Могерини, комесара ЕУ за европску политику и сарадњу Јоханеса Хана и европског комесара за хуманитарну помоћ и управљање кризним ситуацијама Христоса Стилианидиса, а сутрадан пут Турске се упутио и британски премијер Дејвид Камерон.

Веза између ове три посете је очигледна: европљани су дошли да одврате Турке од сарадње са „Путиновим ауторитарним режимом“.

Преговори су одржани иза затворених врата, а извештаји турских новинара не иду даље од кратиких поднесака конференцијама за штампу. Из званичних извора, знамо само да су представници ЕУ убеђивали Турску да се придружи санкцијама против Русије, или барем да не повећава извоз хране, као и да одустане од реализације пројекта „Плави ток-2“, који је потписан у Анкари 1. децембра.

У замену нудећи брз трансфер 70 милиона евра за потребе сиријских избеглица и враћања у формат директних преговора о пуној интеграцији Турске у ЕУ који су замрзнутих 2005. године. Британски премијер је такође, како наводи прес служба председника турске владе А. Давутоглуа, дошао да разговара о учешћу Анкаре у међународној коалицији усмереној против Исламске државе.

Међутим, уочи посете, он је јавно позвао на скори пријем Турске у Европску унију као пуноправног члана. Да ли ће турско руководство пасти на обећања Европске уније или ће, напротив, наставити да развија партнерске односе са Москвом?

У програму владајуће партије Правде и развоја стоји да су односи са европским земљама приоритет за турску спољну политику. У оквиру кабинета постоји чак министар за европске интеграције – Волкан Бозкир.

Нова политичка елита је успела да дође на власт 2002. захваљујући паролама убрзаног процеса приступања Турске у ЕУ. Међутим, мека исламизација турског друштва и независна спољна политика новог руководства није била по вољи европских званичника.

Раније, Турску нису примили у ЕУ због објективно ниских економскјих и социјалних показатеља. А сада, када је земља видно престигла своје суседе – Бугарску и Румунију – у смислу БДП-а по глави становника, изједначавајући се са угледним земаља Источне Европе, дошло је време да се нађе изговор за цивилизацијски карактер, на који више од свега воле да се фокусирају Немаци из ХДС/ХСС и Французи из центристичких и десничарских партија.

Треба напоменути да ни турско руководство није полагало велике наде у интеграцију у Европску унију. Садашњи председник (2004. г. премијер) Р.Т. Ердоган је вероватно само вешто искористио проевропски дискурс за борбу против унутрашњих непријатеља.

Прво, током парламентарних избора 2002. и 2007. године служећи се овом реториком успео је да одузме гласова од либералних прозападних странака. Затим је, под маском потребе за променама у законодавству ради његове реформе по европском моделу, елиминисао члан Устава, који је војску стављао изнад политичког процеса, као и да уништи велики број секуларних забрана, као што је ношење женске верске одеће на јавним местима.

Као резултат тога, под паролама европске интеграције, нова политичка елита је успела да победи секуларну опозицију која се ослањала на војску, бацајући у други план некада моћне прозападне либерале и спроведе масивну приватизацију, која је резултирала тиме да је државно власништво пребачено из руку традиционалних секуларних званичника у руке динамично развијајућих муслиманских кланова.

По нашем мишљењу, садашње руководство Турске реално процењује своје шансе за улазак у Европску унију. Један Кипар – пуноправни члан ЕУ, чије је 37% територије окупирано од стране турака 1974. г. – чини сваки напор Анкаре у том правцу бесмисленим.

Зато, Ердоган мало верује обећањима европљана о наставку преговора о уласку његове земље у ЕУ у јануару: расправа, можда и буде отворена, онда одложена, и свакако се неће завршити пријемом Турске одлуком Брисела. Понуђени новац за сиријаце (70 милиона евра) представља исувише малу суму – то је само око 50 евра за сваку званично признату избеглицу, којих се тренутно у Турској налази више од једног и по милиона.

Истовремено, само прво Путиново обећање, попуст од 6% на руски гас обећава корист од 700 милиона долара годишње, а у случају остваривања транзита – приход од 1 милијарде долара. Раст извоза намирница у Русију – не представља само девизну зараду, већ и потенцијално решење за проблем незапослености, која је у Турској у 2014. години достигала 10%. Тешко да ће се Анкара одрећи таквих атрактивних изгледа у замену за пролазна обећања уображених суседа.

Међутим, у рукама Запада остају озбиљне полуге притиска на Анкару. Стратегија САД на Блиском Истоку и даље је да очува равнотежу снага водећих играча и одржавање ниског интензитета сукоба – то гарантује немогућност појављивања на Блиском истоку једног центра моћи, које би било одобрено од друге политичке линије.

Док је Турска „острво стабилности“ у региону, на другој страни, курдски проблем, више од два милиона избеглица и очекивано (по прогнози ЕУ) успоравање раста економије у 2015. години су сасвим способни да уздрмају политичку стабилност. Турско руководство је у последње време оштро критиковано због корупције, објављивањем нових чињеница које могу негативно утицати на имиџ власти.

Вашингтон је последњих година до савршенства савладао технологије масовних антисистемских народних покрета, а приближавање Анкаре Москви може бити разлог за трансформацију Турске од партнера у Северноатлантском савезу у мету за организовања нереда.

http://rusvesna.su/recent_opinions/1418689517

Са руског превео
Срђан Ђорђевић, дипл. ецц
сарадник Друштва српско-словенске солидарности КиМ
«Григорије Степанович Шчербина»