Окончати англо-америчку окупацију Србије!

О ЧЕМУ СЕ РАДИ?

Окончати англо-америчку окупацију Србије!

Већ увече, 5. октобра 2000, припадници иностраних тајних служби кренули су у заузимање виталних институција Србије. У Институт за безбедност на Бањици тада нису успели су да уђу, али су ушли у марту 2001. Суверенитет Србије је укинут. Ипак, пошто није извршена војна инвазија од стране НАТО, требало је неколико година да се заокружи окупација и да НАТО официри (углавном британски и амерички) „заузму своја места“ у свим виталним јединицама и установама војске и полиције. Последња је „пала“ ВБА. Никад нам нико није саопштио по ком основу се они тамо налазе, ни колико их тачно има.

На тај начин, пучем, остварена је претња из Рамбујеа и накнадно је остварен циљ НАТО агресије. Истовремено је створен окупационо-политички ТАБУ. О војној окупацији Србије се не сме говорити и у њу се не сме дирати. „Демократским“ владама је остављена слобода да се јуначе одбијањем уласка у НАТО, па чак, веровали или не, могуће је и одустати од главне „шарене лаже“, зване улазак у ЕУ, могуће је и проширивати сарадњу са Русијом, све то само под једним условом – да се не дира у војно-политичку контролу Србије од стране англоамериканаца, или простијим речима – у војну окупацију од стране НАТО. Шта више, о овој, главној окупацији, пожељно је и не говорити.

Говори се, бар у патриотским круговима, често о окупацији, јер је свима јасно да Србија нема самосталности у одлучивању и да на „демократским изборима“ могу да победе и власт да формирају само они који добију сагласност окупатора. Користи се или уопштен термин „окупација“ или се наглашавају поједини њени (иначе важни) аспекти: економска или финансијска окупација, медијска окупација. И код ових аспеката не треба губити из вида да се они не остварују (само) утицајем, већ непосредно – физичким присуством „саветника“ и „пословних партнера“, па и путем власништва. Свему томе треба додати и хипертрофирану агентурну мрежу невладиних организација и тајних друштава.

Ако се погледају поводи за три рата које су западне силе водиле против нас у 20. веку: аустроугарски ултиматум, Тројни пакт и ултиматум из Рамбујеа, може се констатовати да је Србија после пуча 2000. прихватила и потписала још горе ствари него што је овим ултиматумима тражено. Деловање нелегалног Хашког трибунала и његове испоставе, Специјалног суда за ратне злочине у Београду, са све агентима ФБИ у Србији, много су гори од некада траженог деловања аустроугарских истражитеља. А слободно коришћење инфраструктуре и ресурса Србије, уз пуни имунитет, од стране НАТО трупа, предвиђено СОФА споразумом, много су гори од проласка Хитлерових трупа кроз Југославију у запечаћеним вагонима, што је предвиђало њено приступање Тројном пакту.

Али не брините, бар у правном смислу: ово пљување по херојима и жртвама три велика рата није обавила демократска власт слободне и суверене Србије, већ нелегална, окупациона, пучистичка власт и марионетске гарнитуре које су јој дошле на смену. Зато ће Србија, обнављањем своје слободе и суверенитета, моћи да једним потезом денонсира све ове нелегалне и неважеће „споразуме“ и друге противуставне акте окупационих власти.

Морално бреме је далеко теже и опасније. Народ се осећа превареним, пониженим, опљачканим и постиђеним, али још нема довољно покајања и гнева због равнодушности са којом су примљени 5. октобар 2000. и Видовдан 2001. и њихове последице. Испоручивање Хагу председника Милошевића, а затим и читавог државног и војног врха, пензионисање, отпуштање и криминализација хероја и бранилаца отаџбине, амнестирање агресора, растурање војске и структура безбедности, уништење и распродаја индустрије и банака, корупција и морална деградација друштва, геноцидно изумирање народа (у свим оружаним сукобима и злочинима на тлу бивше СФРЈ изгубљено је далеко мање људских живота него у постоктобарској Србији). То су све последице војне окупације Србије.

Пуч и оно што је уследило не би били могући без пете колоне. Титова СФРЈ је ипак била стратешки савезник НАТО. Слободну Србију су подрили, а данашњу окупацију одржавају људи ишчупани из корена, људи промењене свести, људи-продукти западног психолошког рата – они одшколовани у њиховим лабораторијама, или њихови клијенти и конзументи, који не могу да прежале што никад неће постати део холивудског света, несвесни да тај свет поп-културе и ТВ реклама никада није реално постојао. Али све је више Срба који се повезују са својим прецима, који увиђају да немамо више шта да научимо од Запада, да је све што је на Западу било вредно у ствари украдено од нас, од источника хришћанске цивилизације, или изграђено на темељима те крађе. А ни тог што је било вредно више нема. Похлепа за богатством и моћи, хипертрофирано зеленаштво виртуелног новца, уништили су у последње четири деценије, на Западу – и морал, и цивилизацију, и привреду. Седам водећих земаља у развоју, на челу са Русијом, Кином и Индијом, претекле су у привреди, али и у свему другом, чувену Г-7, самозвани алијас „међународне заједнице“ на челу са САД.

И сада имамо – смањивање пензија и плата у ојађеној Србији из које се сваке године од стране Запада исиса 6-8 милијарди Евра. Имамо такође, после 1999: Авганистан, Ирак, Либију, Сирију, а сада и Украјину, „обојене револуције“ и пучеве, ОВК (бриселска „нормализација“ са Бондстилом, наркомафијом и трговцима људских органа), Ал Каиду, ИДИЛ и остале злочине без граница који куљају из полуделих реторти олигархије у агонији. Дакле, до српског покајања и гнева само је корак.

Србија није никада у својој модерној историји била мање зависна од западних сила него 90-их година 20. века. Одолевала је десет година удруженим западним силама, први пут заједно окупљеним некадашњим ривалима, а својим ранијим окупаторима и савезницима; издржала је непоражена и као једина земља у историји света, оружану агресију читавог НАТО пакта. Та тешка битка и морална победа Србије, била је један од фактора који су створили Владимира Путина. И данашња Велика Русија којој је суђено да, као предводник слободног света, учини крај светској олигархијској диктатури, мора помоћи окупираној Србији да се ослободи, јер ће само савез Велике Русије и Велике Србије означити дефинитивну победу и спасење за Европу и свет. А Владимир Путин то добро зна.

Да бисмо окончали англоамеричку војну окупацију, морамо истовремено учинити неколико ствари. Морамо скупити храброст и укинути табу да се о њој говори. Неки се плаше одмазде окупатора, а неки се плаше „застрашивања народа“, јер „народ не воли лоше вести“. Али да се одмах разумемо, битка за ослобођење од окупације није за плашљиве. Народу се мора рећи све о тој окупацији, као и то, да док „владари у сенци“, односно амерички и британски официри на својим „командним положајима“ у Србији и њихове сиве еминенције у ложама, буду овде управљали догађајима, ослободилачке снаге неће моћи да победе на изборима. Дакле, мора се мобилисати народ до нивоа да непријатељ изгуби контролу над догађајима. Морамо повести један општенародни ослободилачки рат, а главна мета мора бити, наравно – окупатор. Срећом, тај рат не мора бити класични, оружани, иако и на такав морамо бити спремни. Прво, да га добијемо у себи. Да разумемо да и у рату за спасење Србије и у рату за спасење света, који је у току, побеђује морал. Тај морал ће онеспособити и зауставити сву застрашујућу ратну технику и све квадрилионе виртуелног новца.

И онда, за општенародни ослободилачки рат, треба нам организација и све што из тог нашег морала произилази – и патриотски блокови и окупљања, протести, и демократи и социјалисти и радикали, и синдикати, и ратни ветерани, и домаћини и пензионери и студенти и омладинске групе, и научници, писци и сликари, и новинари блогери и друштвене мреже, и српска храброст, довитљивост и инат. И још много тога, што ако још немамо, морамо створити. Одмах. А онда ће и Владимир Путин имати коме да помогне.

Ето, о томе се ради. Знам да сви знате. Али истина је као и молитва. Мора да се понавља, сваки дан.

Владимир Кршљанин, председник Покрета за Србију