СУВЕРЕНИТЕТ НИЈЕ РАСКОШ, ВЕЋ АПСОЛУТНО НЕОПХОДАН УСЛОВ ЗА ПОСТОЈАЊЕ РУСИЈЕ…

…и зато он мора да се штити! То је оно, о чему је 4.децембра ове године говорио Владимир Путин у годишњем обраћању Федералној скупштини: „Желим да подвучем да или ћемо бити суверени, или ћемо се у свету растворити, изгубити“.

Карактеристично је да је као првостепено средство за заштиту државног суверенитета шеф руске државе означио не средства за оружану борбу, већ  међународно право. Владимир Путин је позвао на његово јачање у читавом свету, али да се његове норме не подводе ни под чије интересе, без обзира каква су им начела и чиме се руководи њихов здрав  разум“.

Теза  да „неће топови, ракете или војни авиони, већ управо правне норме сасвим поуздано штитити свет од конфликата са крвопролићима, уопште не значи ниподаштавање средстава за оружану борбу. „Нико   неће успети да над Русијом постигне војну надмоћ. Наша армија је савремена, способна за борбу!“ – то је Председниково упозорење оним државама и политичарима који су закључили да је наша земља превише самостална, обзиром да су према њој почели да спроводе  политику „обуздавања непријатеља“.

Без обзира на општу високу оцену којом је Врховни командант удостојио  Оружане снаге Русије, њихово стање је за сада далеко од идеалног. Уосталом, да ли је уопште и могло да буде другачије после оне рушилачке „оптимизације“  која је низ воду пустила десетине јединица и јединствених војних високих школа, и која је из кадра Оружаних снага отерала десетине хиљада професионалаца, што је остало као успомена на рад претходног министра одбране. Али најважније је да су се руска армија и флота подигли, да војни персонал опет осећа да постоји перспектива за развој, а не фамозна оптимизација.

Завршено је формирање целовитог система за војно планирање, прецизиран је прилаз управљању војном организацијом, донет је План одбране земље за период 2016 – 2020.године. Од 1.децембра је на борбено  дежурство ступио Национални центар за управљање одбраном Руске Федерације. На стратешким правцима су формирани   међу-видови оружаних трупа и снага, армија се постепено враћа на дивизиону структуру јединица у копненим снагама, прво оних које су дислоциране у далекоисточном стратешком правцу.  Обновљен је рад високих војних школа, поново постоји  и припрема јединствених стручњака за област информационих технологија,  ракетно-космичке одбране и других. Процес потпуне ратне обуке је постао систематичан и интензиван: само у овој, 2014.години,   одржано је преко 3.000   војних вежби различитог нивоа.

У армију и флоту стиже нова  савремена техника. У току 2014.године војне снаге Руске Федерације ће добити приближно триста нових летилица, што је дупло више него у претходној. Међу њима су  серије ратних ловаца-бомбардера Су-34, вишефункционалних ловаца Су-35С, војних хеликоптера Ми-28М и Ка-52, војних транспортних авиона  Ил-76МД-90А и Ил-476. Јединице противваздушне одбране се снабдевају противавионским ракетним системима – С-400 и другим, перспективним.

Војно-поморска флота се допуњује новим универзалним  бродовима даљње пловидбе (фрегате) и блиске пловидбе (корвете) и ракетним подводним крстарицама  стратешке намене.

Приоритет у развоју Оружаних снага   даје се стратешким нуклеарним снагама као главном средству за обезбеђење војне безбедности земље. Управо се врши  њихово осавремењивање ракетним комплексима са стратешком наменом  „Топољ-М“  и  „Јарс“. До краја 2014. ракетне јединице стратешке намене ће у борбеном дежурству држати 16 лансирних рампи комплекса „Јарс“  чије   тактичко-техничке карактеристике  –  међуконтинентални домет, снабдевеност дељивим челним делом са маневрационим блоковима индивидуалног навођења на циљ, изузетно висока способност маневрисања и, захваљујући томе, повећана жилавост – омогућују да се о њему говори као о  поузданој замени међуконтиненталних баллистичких ракета  совјетског покољења, које се стављају у резерву. А већ 2015.године  ће   армији   почети  да се испоручује нови ракетни комплекс чији је шифровани назив „Рубеж“.  Ракете новог комплекса  су лакше од производа система „Јарс“ , а при том имају и боље карактеристике – домет ће бити преко 10000 – 11000 километара, а ракета је снабдевена са неколико бојевих блокова.

У складу са Државним програмом наоружања до 2020.године учешће новог оружја и технике у трупама треба да достигне 70%. У 2013.години Русија је на наоружање потрошила 2,3 билиона рубаља. Мање неће бити потрошено ни у 2014.  А за период 2011.-2020.год. планирано је да се на реализацију Државног програма развоја наоружања   искористе 23 билиона рубаља.

Трошкови Министарства одбране РФ су у 2013.години   износили  68 милијарди $. У овој је планирано да се они повећају за 13% – на 78 милијарди $. А у   трогодишњем плану   буџета  2014. – 2016.г.  који је донела Државна  дума,  трошкови Русије за одбрану ће порасти на  98 милијарди $. И без обзира што наша земља данас за своју одбрану   користи дупло мање од Кине ($139 милијарди), а скоро 10 пута мање од САД-а ($585,4 милијарди)  наше политичко руководство је убеђено: постигнута је граница разумне довољности која омогућује армији да храбро гледа у будућност .

За обезбеђење снаге Русије за одбрану могу да се искористе  и неуобичајена решења. О томе је говорио, обраћајући се Федералној скупштини, Владимир Путин: „Ми немамо намеру да се увлачимо у скупу трку наоружања, али без обзира на то ми ћемо сасвим сигурно и гарантовано обезбедити одбрамбену снагу наше земље у новим условима. У  то уопште не треба сумњати“.

„Неуобичајена решења“ руски председник је поменуо и контексту мера за међународну безбедност,   којој  је нанет удар тиме што су 2002.године САД самовољно  напустиле Уговор  о противракетној одбрани који је, по речима председника Путина „представљао апсолутну међу за међународну безбедност, стратешку равнотежу снага и стабилност“. Вашингтон је ту своју линију наставио постављањем глобалног система противракетне одбране САД, чак и по Европи. Тај систем, не први пут је на то упозорио шеф руске државе, „ представља претњу по безбедност не само Русије, већ и целог света – управо због могућег кршења  већ поменуте стратешке равнотеже снага“. Стварајући за САД опасну илузију неповредивости, он  јача   тежњу  САД-а  за доношењем  једностраних непромишљених одлука.

При том било која мера од стране Русије која има карактер одговора и која се доноси – да подвучемо – строго у оквиру међународног права, код САД и земаља које су увучене у планове реализације глобалног система ПРО, изазивају талас оптужби. Тако се покушава да се Русији не дозволи  да постави „Искандере“  у Калињинградској области, на сопственој територији. И такође – зашто је Пољска, пошто се сложила да се на њеној територији поставе амерички радари  и лансирне противракетне  рампе одлучила да тај корак треба са руске стране да остане непримећен?  Исто тако је безразложно рачунање  Букурешта да треба да остане некажњен мада је изјавио да је спреман да прихвати да се на његовој територији поставе елементи америчке противракетне одбране. Зато Румуни не треба да се чуде када се на Криму појави најпрецизније ракетно оружје.

Москва не може, а да не одреагује на авантуристичке позиве да се Украјина одрекне ванблоковског статуса, који се чују из Кијева, те да се украјинска армија снабде нуклеарним оружјем.

У обраћању Председника Русије говорило се и о стању одбрамбене војне индустрије и реализацији државних наруџбина за 2014.годину. Практично, сви предвиђени планирани задаци су извршени. Формиран је тип наоружања војне и специјалне технике који ће се у следећој декади испоручивати армији и флоти. То  ће омогућити да се  трошкови за одржавање и опслуживање наоружања различитих модификација једне врсте     смање и да се оптимизира процес припреме стручњака који ће их користити.

Државне војне наруџбине и њихова реализација представљају тему посебног уговора, али постоји један аспект који мора да се помене мада је о томе Председник говорио, чинило се, као да се ради о  цивилном сектору: „Такође морамо да заборавимо на нашу зависност од страних технологија и њихове индустријске производње… Подразумева се  да производи наших испоручилаца морају да одговарају  оштрим условима, не само по квалитету, већ и по цени“.

То се у пуној мери односи и на произвођаче оружја. Врти се по глави прича о француским „Мистралима“ који се у условима западних санкција, судећи по свему, никада   неће везивати уз докове руске флоте. Али се  сада испоставља да ми мирно можемо и без тих чудовишта.

И, уколико је неко заборавио, да подсетимо:  идеја о „Мистралима“ је плод комерцијалних идеја Сердјукова и К^о. А постојали су и планови о  опремању руске армије израелским беспилотним летилицама, енглеским стрељачким наоружањем, италијанским оклопним машинама… Страшно је и   помислити шта би чекало Русију да је морала да се са војно-политичким и економским изазовима 2014.године сретне са таквим тимом „ефикасних менаџера“.

Јуриј РУБЦОВ – ФСК