Шкељзен Малићи: Србија Бриселским споразумом пристала да независност Косова призна на парче, а пуном признању се противи због компензације

Београд — Србија је Бриселским споразумом пристала да независност Косова призна на парче, а пуном признању се противи због компензације, рекао је Шкељзен Малићи.

„Не слажем се са оценом да су европске интеграције региона заправо поновно оживљавање југословенства, јер југословенство без Југославије нема смисла. Оно није било заживело ни у самој бившој Југославији јер су се мање од десет одсто грађана изјашњавали као припадници те наднационалне“ категорије, као Југословени. А за грађана бивше федерације који нису били Словени овај идентитет није ни имао неког смисла, сем у ретким случајевима за децу рођену у тзв. мешовитим браковима. Европске интеграције не обнављају Југославију, већ њен простор мире и „уједињују“ на другим основама“, каже за Данас Шкељзен Малићи, политички аналитичар и саветник премијера Албаније.

Упитан да ли европске интеграције, као некаква „сила“ споља која тера народе бивше СФРЈ на помирење, чине то на исправан начин и да ли је то једини могући начин, каже:

„Постоји та перцепција да спољна „сила“ намеће интеграцију, али она није тачна. Ради се о томе да постоји јака унутрашња потреба и интерес региона да се успоставе добросуседски односи. ЕУ нам заправо нуди модел „заједничке куће“, који није уопште присилан. Регион је заправо део Европе и по добром и злом моделу. Југославија се распала зато што је следила закаснели модел старе, завађене, ратоборне Европе, што је и довело до два светска рата. Европа се након тих катастрофа опаметила, а Југославији се десило да се „распаметила“. Данас је важно то да се цео регион треба окренути моделу европских интеграција, који је концептуално добро замишљен, али има и мане отвореног процеса и проблеме са неуравнотеженим развојем држава чланица и одређених региона…“

На питање шта недостаје том концепту, каже да су то спорост и бирократски однос Уније према европским аспирацијама земаља Балкана.

„Са аспеката интереса региона данас се осећа спорост и бирократски однос Брисела према европским аспирацијама земаља Западног Балкана које су кандидати за чланство у ЕУ. Последња светска економска криза зауставила је интеграцију саме ЕУ у чвршћу политичку заједницу и то се онда рефлектује и на успоравању пријема земаља из региона. Недостају креативни механизми да се превазиђе јаз. Мислим да по том питању ЕУ сада ипак показује некакве знаке освешћивања. Балканска иницијатива Ангеле Меркел мислим да адресира управо овај проблем. Пројект се заснива на томе да се сам регион мора изнутра интегрисати и помирити, односно европеизирати, а онда се уопште не може довести у питање формално учлањење у ЕУ. То што се некима код тога привиђа обнова Југославије долази од оних политичких снага које су заправо евроскептичне“.

У том процесу, према његовом мишљењу, Србија игра важну, ако не и централну улогу. Јер, како је рекао, Србија треба да реши своју класичну дилему да ли жели да се окрене према Западу, што је њен званични курс, или ће, ипак, направити заокрет према Истоку.

„У светлу украјинске кризе, евентуална одлука Србије да се окрене Истоку може утицати на ново заостајање региона. Проблем је што српска елита инсистира на парадоксалним мантрама као што је била „и ЕУ и Косово“, а сада је замењена новом која гласи „и ЕУ и Русија“. Оне су неозбиљне и штетне по саму Србију као и регион“.

На питање да ли је такво понашање политика континуитета или је, бар делимично направљен раскид са мрачном прошлошћу, каже да „постоји дисконтинуитет, али не и прелом.

„Ђинђић је можда једини искрено желео да направи тај прелом, али су после њега Коштуница и Тадић, а сада и тандем Вучић & Дачић спроводили политику неодлучности или опрезних помака и одступања када је требало да се буде одлучан“.

Упитан да ли је реално очекивати више, имајући у виду све чиниоце који карактеришу српско друштво у овом моменту, каже да су та очекивања – реална.

„Ако се има у виду да садашња коалициона влада има комотну двотрећинску већину, а да с друге стране и већина опозиционих странака подржава европски пут Србије, мислим да су та очекивања реална. Зашто се то не дешава за мене је велика енигма. Можда је проблем у томе што у неким важним сегментима власти Вучић има снажне идеолошке и интересне отпоре да направи прелом, па зато оклева и одлаже суочавање са реалношћу позивајући се на „осетљивост“ прелома“.

На питање има ли разумевања за ту врсту „осећања“ на које се позивају грађани и политичка елита у оспоравању независности Косова, каже:

„У Бриселском дијалогу Србија је пристала да независност Косова призна на парче. Зашто се противи формалном и пуном признању, мислим да је везано за идеју компензације. Однос снага у СБ УН још увек даје право Србији да држи до „тапије“ Косова, и Београд би желео да ту тапију некако наплати, било територијалним компромисом, на којем стално инсистира Дачић, или да се Косово „прежали“ тиме што би се босанским Србима отворио пут за отцепљење“.

Мржња и нетрпељивост грађана Србије према Албанцима не јењава, бројне су и живе предрасуде. На питање каква је ситуација у албанском друштву, односно на Косову, рекао је да су прекид утакмице са Албанијом и посета Раме покренули националистичке реакције

„Обнављање антиалбанске хистерије до којег је дошло након прекинуте фудбалске утакмице, али и посете премијера Раме Београду и Прешевској долини, подсетило нас је на деведесете године. И у албанској јавности је то утицало да се покрене контраеуфорија и националистичке реакције. То је забрињавајући развој у време када смо мислили да се иде ка нормализацији односа“.

Али, додаје да верује да ту има лека.

„Ми данас немамо околности какве су биле ‘90 година. Премда су догађаји посејали страх да се враћамо на конфликте, било је неке користи од подсећања у каквом амбијенту оптерећеном предрасудама заправо живимо и какав нас напор чека да их се отарасимо. Лек је у нормализацији односа и бољем узајамном познавању. Предрасуде је лако ширити када нема нормалних економских, културних, туристичких, спортских и, уопште, људских контаката. Албанци и Срби су суседи и верујем да ће већина брзо схватити да од конфликта нема вајде. Бриселски преговори и финале дијалога мислим да ће створити услове за нормализацију односа Косова и Србије, а и на релацији између Албаније и Србије сигурно је да ће бити нових корака нормализације“.

На питање да ли је данас могуће да нека од држава одустане од европског пута и направи преокрет/застој који би се одразио на све државе у процесу интеграција, каже да је могуће, „али није ни најмање пожељно“.

„Европа и свет су ионако на ивици новог Хладног рата, који у Украјини постаје јако врућ, а отварање нове кризе на Балкану, могло би усијати односе између НАТО и Русије до стања чије би последице биле катаклизмичне не само за регион и Европу већ и за човечанство“.

(Данас)