Октобра, ове године, новинарка једног нашег познатог недељника обавила је интервју са певачем Бојаном Милановићем, али кад му је доставила на увид уређени текст незадовољан цензурисаним интервјуом у којем су преобликоване, или изостављене суштинске реченице, а одговор на једно питање у целости изостављен, Бојан није дао дозволу за његово објављивање.
Избачени су делови где Бојан говори о српској естради и култури уопште, из перспективе свеукупног стања у Србији након „демократских“ промена.
Овакав новинарски приступ који је постао уобичајен сведочи о томе да је новинарство у Србији доживело врхунац „ренесансе“. У оваквом миљеу, они који свакодневно не понављају мантру „Европа нема алтернативу“ немају никакве шансе да се јавно огласе. Супротно томе, „пљување“ по сопственом народу, традицији и историји гарантује медијску подршку, а самим тим и комфорну егзистенцију.
У наставку можете прочитати изворну верзију интервјуа с тим да су цензурисани делови (они које новинe нису имале намеру објавити) написани црвеним словима. Зашто Бојан није пристао на објављивање цензурисаног интервјуа, уверите се сами!
Изворна верзија интервјуа:
Како су изгледали Ваши музички почеци?
Раних седамдесетих година, када се на искључиво црно-белим телевизорима приказивао неки фестивал, због необичног начина на који се овај инструмент држи, запазио сам флауту. Класична музика и одласци на преозбиљна такмичења, али и веома озбиљан „рад“ на инструменту који је у то време био скуп (па је више нас делило исту флауту). Награде и бројне радости које ми је флаута доносила, и још увек доноси, су биле попут оног, као кад после јаке и оштре зиме огреје и замирише пролећни руј. Пошто сам израстао у солидног флаутисту, а тих година се на репертоару сваке музичке групе која је иоле држала до себе, налазила и песма „The Moody Blues – ‘Night in white satin’“ са можда, на флаути, најлепше одсвираним солом у рок музици. Од вође веома популарног шидског ансамбла „Макс“, Србе Грчића, добио сам позив да уђем у поменуту групу. То је прелепа прича која тражи доста простора, а која, ево, и данас траје.
Када се осврнете на Вашу музичку каријеру, постоји ли нешто што бисте променили?
Наступао сам на прашњавим даскама старих домова омладине и сеоских задруга, многим бољим хотелима, у једном дворцу (илочком), многим страним и домаћим фестивалима. Много лепог и необичног сам видео и доживео. У животу ме је пратила срећа и умео сам да је чувам и сачувам.
Не, не бих ништа мењао. Певам песме које искрено волим и осећам. Нисам правио компромисе који често претворе оно што највише волимо у сурову обичност и засићеност.
Добитник сте многих признања на музичким фестивалима, која награда Вам је најдража (због чега)?
Да, било је награда, али мени најлепши поклон је дат у Грачацу (Лика). Једне снежне новембарске ратне ноћи 1993. године, када смо после одржаног концерта отишли на славље које су Грачани приредили као награду за мој хуманитарни концерт. Због рата све је било напето, стресно, живело се без струје, у страху од повампирених нових усташа, па је та прослава била један тренутак присећања на нормалан живот, на лепоту обичности свакодневице, на песму и игру, укусна личка јела, што је свих тих година било протерано из тих крајева. Те вечери експлодирала је жеђ за једноставним, обичним животом. Грачани и ја смо доживели нешто што никад нећу заборавити.
Појавили сте се на кратко у култној серији „Срећни људи“, какве успомене носите са тог снимања и како је сарађивати са глумцима?
Не доживљавам је као култну, мада као да је и данас актуелна. Песма из серије „Не пали светло“ је рад Душана Каруовића. Лепо је било сарађивати са њим и мило ми је да сам отпевао његову песму, његов последњи рад. А што се тиче глумаца, мислим да су то врхунски зналци – мајстори свог заната, а пошто су мајстори и у животу углавном добри људи, заиста сам уживао у дружењу са њима. Зато је овај музички видео сјајан.
Шта мислите о тренутном стању на поп сцени Србије? Ког певача бисте издвојили као квалитетног?
О музичкој сцени данас у Србији мислим све „најлепше“; свуда тече „мед и млеко“, царују „квалитетне“ песме и текстови, ми смо јако „срећна“ земља и народ – народи, јер из „позитивних“ мисли и осећања којима су преплављени текстови музичких нумера, омладина црпи многа „поучна“ и „здрава“ начела, али и учења, па смо ми пример у томе како се овде готово уопште дрога „не појављује“ у основним школама, како скоро да и „нема“ девијантног полног понашања и огромно је „поштовање“ које млади указују старијима … Додуше родитељи су по мало слуђени улогом која им је одузета у смислу васпитања сопствене деце, а постало је и по мало опасно бити нормалан.
Пре неког времена отишао сам на Ушће у највећу продавницу аудио и видео носача звука и схватио како имамо „моћну“ и „јаку“ музичку сцену. Наиме, на штанду где је великим латиничним словима писало „ДОМАЋА МУЗИКА“ веома „пријатно“ сам се изненадио када сам пронашао ЦД „Прљавог казалишта“, Дина Мерлина, Валентина, Џибонија, Северине, „Парног ваљка“, Хари Мата Харија, Оливера Драгојевића, „Црвене јабуке“ … Међутим, зачудило ме је како нема Марка Перковића – Томпсона како би смо показали једну широку ноту разумевања и подржавања, чак и онога ко је склон „малом“ претеривању у ширењу мржње. Слично као у овој продавници ЦД-а је стање и на „нашим“ радио станицама, где већма царују ови „домаћи“ извођачи.
Тако човек лако може да помисли, и ако је у сред Београда, да се ипак, волшебно и неким чудом, налази у Загребу, Сарајеву, Сплиту … „Радио С“, „Накси Радио“, „Хит Радио“ и многи други шире по престоници и у провинцији „узвишени“ дух интернационализма и космополитизма. Да не би смо сметали овој „хармонији“ и „свеопштој срећи“, ми који смо певали у „мрачним деведесетим“ углавном на поменутим радио станицама, служимо за потсмех и презир, где се са разним циничним коментарима у квази „Ин“ емисијама обезвређују наше личности, а самим тим и рад. Не треба да кажем како је цинизам производ незнања, кратковидости и глупости. На овај начин многи музички уредници (али срећом не сви) још више утврђују свој јадни статус ниподаштавања и унижавања свега сопственог, а за рачун и корист туђег.
Пре 14 година се повлачите из домаће јавности, али ипак сте наставили да се бавите музиком. Како је изгледао Ваш музички рад ван очију јавности?
Испричаћу вам један конкретан пример који сликовито говори о томе како сам се повукао из медијског и јавног живота. Кад су ме после осам година непозивања коначно позвали у једну културну емисију на РТС-у да промовишем спот за песму „Све је већ речено“ , прво сам доживео да ме у програм, који је ишао уживо, укључе на самоме крају, (кад већ почиње одјавна шпица), а затим и да ме грубо искључе, пошто оно што сам тада рекао многе уши те 2008. године нису биле спремне да чују.
Не треба да вам кажем да ни тај спот који је тада имао премијеру није ни пуштен до краја, исечен је. И то се догађа у матичној кући у којој имам статус ексклузивног уметника. Међутим, боље је бити странац, него имати ексклузивни статус, јер када дођу колеге из бивших нам „братских“ … то је милина од додворавања (са водитељске стране) и ароганције и дозе снисходљивости (са гостујуће стране). Док они наступају по аренама и великим позорницама ми из „мрачних деведесетих“ тресемо „завидан“ новац певајући по кафићима, или не певајући нигде. Деведесете су биле тешке године за све народе на овим просторима и певати тада, значило је бити утеха и душевна храна напаћеном народу у тешкоме часу. Био је то велики и частан задатак и ми смо га достојанствено обављали. Они који су дошли 2000. године, као и све друго, и то су брзо унизили, уништили или представили другачије … Историја је почињала од њих. Зашто? Па зато што су представници те власти, били непоправљиви егоисти и самољубци, један од најсрамнијих нараштаја у историји српске интелигенције однеговане у титоизму, на темељима људске и интелектуалне неодговорности према свему што превазилази лични интерес. Или како народ каже: „Усе, на се и подасе!“ Зато је пример Емира Кустурице утолико већи и сјајнији. Кад би се сва одрођена браћа вратила матици и правој вери на овим просторима никада више не би било ратова. Зато је Кустурица у алеји великана / витезова који су со земљи и дах животу. Зато смо јачи од сваког зла. Зато ћемо изаћи и из садашњих искушења као победници.
Где тренутно живите и како изгледа ваш дан?
Углавном сам у Соко Бањи, а душа ми плута од Шида до Бање. Урадио сам више нових песама које су постављене и на интернету захваљујући људима који већ дуже време воде страницу на коју се окупљају сви они који воле песме које певам. Међутим, могуће ме је чути и на неким радио станицама у унутрашњости као што је: „Радио Гонг“ – Јагодина, „Радио Шид“, „Радио Соко Бања“, „Ју еко Радио“ – Суботица, „Радио Ваљево“, „Радио Тануки“ – Пирот и наравно, „Радио Планета“ у Новом Саду.
„Да су мени крила сокола“, „Можда је то љубав?“, „Песма ангела“, „Грешница“, „Пољупци од меда“ и наново обрађена „Лету је крај“ – то су неке од нових песама … Оне су настале и као бег од „прекрасних“ тековина европске цивилизације које нас издашно окружују.
Поред ових песама, на стихове великог Јована Дучића испевао сам тешку, поучну и надасве опомињућу песму „Сину тисућљетне културе“.
Такођер, веома се поносим и песмом коју сам компоновао, написао и отпевао о истинском ововременом великану и хероју генералу Ратку Младићу, који је бранио од вековних непријатеља читаву Југославију.
Имате ли неки хоби?
Наравно, то су обреди скупљања ораха у јесен по планини и брање трешања у пролеће у равници. Хоби ми је и упражњавање свега онога што нема везе, или је супротно од виртуелне стварности која се данас масовно промовише и намеће као животни стил. Али и то је само једна веома погубна тековина „Новог светског поретка“ која се безазлено назива „напретком“.
Да ли икада пожелите да се вратите на естраду?
Наравно, јер нисам ни отишао својом вољом!
Имате ли неке планове за будућност?
Да! Учим се да што мање упадам у замке *„Новог светског поретка“ и што више, колико год је то могуће, да сачувам душу. Наиме, покушавам да и „у трњу проналазим руже“.
*Занимљиво је напоменути да је новинарка уместо термина „Нови светски поредак“ користила термин „Ново доба“.
Приредио Слободан Каназир
