Драгољуб Збиљић: (НЕ)ОБЕЛЕЖЕНЕ ВЕЛИКЕ ТУЖНЕ ГОДИШЊИЦЕ У ЛИНГВИСТИЧКОЈ СРБИСТИЦИ

Две велике тужне годишњице у српској језичкој науци, које су пале на ову (2014) годину – остале су необележене ни у једној државној институцији ни у научној лингвистичкој установи српскога народа. (Не знамо да ли је то учињено, можда због нечијег великог стида, тајно, без оглашавања у јавности?)

Мислимо, свакако, на  стогодишњицу буквалног ћирилицоцида (замене српске ћирилице хрватском абецедом сачињеном наменски за онај мањи део Срба католика и Хрвата још у време Вука Караџића) код Срба током окупације у Првом светском рату, када је забрана српске азбуке законски и наредбама озваничена и спровођена под окупаторским бајонетима на целом подручју на коме су живели и данас живе Срби, као и на Новосадски договор о српскохрватском, хватскосрпском језику и писмима, одржаном у Новом Саду од 8. до 10. децембра 1954. године, највероватније у згради Покрајинског комитета Савеза комуниста, а у организацији Матице српске у сарадњи с Матицом  хрватском.

Заведен стопостотни ћирилицоцид (забрана коришћења ћирилице у језику Срба превазилази све оно што је у свету  остало забележено у разним врстама колонизације страних језика и писама. Ниједном другом народу у Европи, осим српском, није било званично забрањено његово писмо. То се догодило само Србима. Један од разлога био је и тај што је непријатељ знао улогу ћирилице као националног и православног симбола у Срба, па га је чак један хрватски (тада у Аустроугарској војсци, био и земаљски поглавар у БиХ током окупације) генерал (Стјепан Саркотић) ћирилицу је означио „српским борбеним средством“, што у духовном смислу и није далеко од истине, па је тражио и спровео њено укидање у окупацији над Србима.

Зашто државне институције то нису обележиле, тешко је погодити. Могуће је да нису хтели да обележавањем те велике тужне годишњице „боду“ очи тој данас „Европи без алтрнатуиве“, или се од стварно великог посла нису сетиле поучне прошлости, што је лоше, јер онај ко се не сећа своје тешке историје, она му се често понавља.

А зашто се тога нису сетиле макар директно плаћене за тај научни посао лингвистичке институције Матица српска, Српска академија наука и уметности, Институт за српски језик и факултети на којима се изучава и предаје наука о језику Срба, мање је тешко погодити, али их је још теже оправдати. Све те установе не само да нису званично поништиле Новосадски договор о језику и писму у Југославији и Србији, него се још држе свих тачака у Закључцима Договора, осим формалног назива језика (српскохрватски, мада се држе и данас тог имена непостојећег језика у највећем и готово најважнијем подухвату сваке језичке науке – Речнику српскохрватског књижевног и народног језика, које се израђује у томовима у данашњем Институту за српски језик у САНУ).

Једина похвала припада новосадском Културном центру

Уз много припадајућих му и примедаба што је организовао скуп у великој тајности, мало и брзоплето (ваљда су се сетили тога у последњем тренутку), што га није огласио чак ни на својој табли за обавештавање (писало је само „ОКРУГЛИ СТО“ без икакве додатне информације, Културни центар Новог Сада па је било премало публике у сали, ипак је то једина локална (али важна) институција културе која је организовала скуп који је интерно, само у сали где се одржавао оглашен под пуним, називом „Округли сто ,60 година након Новосадског договора: Српска језиучка политика данас!“.  Познати научници и стручњаци наступили су по овом редоследу: проф. др Данко Шипка (укључење путем видео-линка), проф. др Драгољуб Петровић, проф. др Миланка Бабић, проф. др Драгиша Бојовић, проф. др Петар Милосављевић, проф. др Дејан Ивковић, проф. др Иван Клајн (послао реферат), проф. др Ненад Крстић, Синиша Стефановић, проф. др Милош Ковачевић и доц. др Андреј Фајгељ.

Њихова излагања су била добра, истинита, илустративна, чињенична и углавном тешко оборива.

На пример, проф. Петровић је, по нашем суду, најбоље предочио разлоге и начине уништавања српског језика и насилног, смишљеног латиничења Срба, проф. Ковачевић  је предочио кључне договорне активности које су се погубно одразиле на језик Срба и њихово писмо, проф. Миланка Бабић је говорила исправно о томе зашто Република Српска и Срби у БиХ не могу без помоћи целокупне српске језичке науке и државе да спасавају језик српског народа у БиХ, неколико њих је имало поразне податке о томе да ћирилица све  брже нестаје из јавности у Србији, а да се то нарочито видно показује све време после Новосадског договора (1954). Проф. Петар Милосављевић је говорио о погубности по српски језик због спровођења у Југославији „хрватског филолошког приграма“ и о значају оснивања Покрета за обнављање србистике (Милосављевић је оснивач и прва личност тог покрета) . Избегао је да ту говори о својим ранијим погледима на неопходност да једино језик Срба и Срби имају институционализована два писма и у стандардном (књижевном) језику. И свакако је његов чин био важан што је потписао са свим осталим учесницима Закључке који у делу одступају од његових досадашњих погледа на писмо српског језика. Др Андреј Фајгељ је убедљиво говорио о асимилативном и афирмативном питању у запостављању и чувању српске азбуке.

По нашем чврстом убеђењу једино је академик Ивана Клајн у свом послатом реферату говорио о нечему што није чиста наука, него његови познати ставови о томе да Срби, ако хоће једноазбузчје, треба да као једно писмо изаберу ипак латиницу. Разлози за то су нелингвистички, па чак и на сваки озбиљнији поглед помало шаљиви, да не кажемо неозбиљни. Он, на пример, каже да је латиница у односу на ћирилицу „универзална“. Хтео је, ваљда, да истакне чињеницу да у свету има више језика који се служе латиницом, као да и ћирилица није, макар колико и латиница, „универзална“ иако се ређе среће од латинице, али то није сметња да ћирилица обавља сасвим добро, боље од хрватске латинице, функцију у записивању језика Срба. Познато је да је њему, ут то, „мана“ српске ћирилице и што је „једнонационална“, па чак и то што се математичке формуле пишу латиницом, а не ћирилицом, као и то што се страни језици не пишу  сви ћирилицом, па зато треба, сматра Клајн, да Срби оставе ћирилицу у корист латинице. Какав је то лингвистички поглед на питање писма!? Клајн је измислио и да је српска ћирилица „режимско писмо“, мислећи на Милошевића за време чије владе је покушано оживљавање ћирилице. Као да је „режим“ Милошевића створио ћирилицу тек пред крај 20. века!

Све у свему, Клајнов реферат чији су делови читани, био је потпуно неусклађен у свему са свим осталим излагањима, као и са Закључцима скупа. Али, добро, нека се и то чуло,  јер је макар то буквална „слобода говора и мишљења“ иако није то било никакво лингвистичко тумачење питања писма у српском језику.

Иако су Закључци са овог скупа објављени у делу јавних средстава обавештавања и у алтернативним (интернетско обавештавање), сматрамо веома корисним да се ти Закључци и овде објаве на крају. Најпре зато што ће они бити овде предочени у пуном оригиналу, а у штампи су они објављени с мањим техничким изменама.

Збиљићев вербални испад…

У току  расправе за четвртастим столом Драгољуб Збиљић (председник Удружења „Ћирилица“, основаног 2001. године) учинио је из публике „вербални испад“ на тај начин што је бучније ометао говорника проф. др Петра Милосављевића када је почео да говори о „српској латиници“.

С обзиром на то да је проф. Милосављевић познат по томе што је, на основу фалсификата у репринт издању Вуковог Првог Српског буквара, увео без иједног потврђујућег доказа да је Вук, осим српске ћирилице, саставио и „српску латиницу“ — „вуковицу“ коју Милосављевић сматра општесрпским писмом. Збиљић, али и десетак познатијих и мање познатих истраживача раније су непобитно доказали да је Вук само обећавао, али да никада није саставио никакво латиничко писмо. Ово познато истовремено србокатолички и хрватско абецедно писмо Вук је критиковао и предлагао Људевиту Гају да га поправи. Ни Гај, међутим, ни други нису ту латиницу никада хтели да „поправе“, како је то Вук очекивао, а Вук није био одређен за поправку. Дакле, Збиљић је учинио и услугу проф. П. Милосављевићу да се не би хвалио тим својим „изумом“, па тако гледано, Збиљић је, у ствари, чувао образ свом „земљаку“, мада је на самом скупу вербалном галамом „осуђен“ тај Збиљићев „вербални деликт“.

… и, можда и највећа, похвала за проф. П.  Милосављевића

По нашој оцени, можда мало и субјективној, највећа похвала треба поводом овог округлог стола да буде упућена баш проф. др Петру Милосављевићу. Зашто?

У делу закључака од својих досадашњих ставова у вези с непостојећом „његовом „опште)српском латиницом“, најочигледније се види да је овај познати филолог учинио највећи „уступак“ да би  сви учесници расправе потписали јединствене Закључке који су, по нашој оцени досад нешто најбоље и најтачније што је закључено у српској језичкој науци за последњих 60 година, колико је прошло од погубног по српски језик и српску ћирилицу због апсолутно погрешне примене „равноправности писама“ из Новосадског договора.

Закључци са Округлог стола у КЦНС

Закључци

            1) Лингвистичка србистика је негирала кључне тачке Новосадског договора и истакла штетност њихове примене током протеклих шест деценија:

а) термин српскохрватски није лингвистички утемељен – он представља преименовани српски језик и у србистици га треба задржати само у подсећању на време доминације политичких над лингвистичким критеријумима;

б) Новосадски договор је погрешним схватањем равноправности писама суштински допринео одумирању српске ћирилице;

в) данас је и у српској филологији и у институционалној српској политици неопходно поштовати уставну одредбу (члан 10) о ћирилици као о једином српском службеном писму.

            2) Српска филологија и институционална српска политика морају се држати трију начела српског филолошког програма:

а) српски језички и културни простор је недељив, из чега проистиче да је сва штокавска књижевност књижевност српског језика;

б) ћирилица је идентитетска карактеристика српског народа и као таква мора се сачувати;

в) ијекавски и екавски изговор су подједнако српска наречја.

Потписници: Драгољуб Петровић, Миланка Бабић, Драгиша Бојовић, Ненад Крстић, Милош Ковачевић и Андреј Фајгељ.

За ово што су учинили поводом ове велике и тужне 60-годишњице Новосадског договора треба, без сумње, поновити похвалу за Културни центар Новог Сада и његовог директора др Андреја Фајгеља што су једини (макар и локално и готово „скривено“) овој судбоносној годишњици по српски језик организовали овакву расправу из које су се изродили до сада најтачнији закључци о штети која је нанета Србима и њиховом језику овим Новосадским договором. А чињеница да то није урадила ниједна институција на републичком нивоу мора све да нас чини врло тужним и оштећеним.

(13. децембар 2014)