Мирослав Лазански: Тарабом до ЕУ

Не знам како ћемо решити проблем Косова у контексту нашег приближавања ЕУ. Наиме, министар спољних послова Аустрије господин Себастијан Курц рекао је у интервјуу „Нину” „да је пре уласка Србије у ЕУ потребна пуна нормализација односа са Косовом, што би било потврђено и правно обавезујућим документом, јер није у интересу ЕУ да прихвати у пуноправно чланство чланице које су у сукобу са суседним земљама пошто би то значило увоз нестабилности”.

Колико знам, Србија није у сукобу ни са једном суседном земљом. „Правно обавезујући документ”, који бисмо са Косовом наводно морали да потпишемо пре нашег уласка у ЕУ, то је већ сложеније питање.

Како би се звало Косово у том „правно обавезујућем документу”, да ли да и даље инсистирамо на фуснотици са пахуљицом поред имена Косово? Колико сам чуо, ови из ЕУ су незадовољни пахуљицом, јер пахуљица указује на пролазност решења-статуса, и не дај боже, неки Срби у будућим временима могу опет да посегну за Косовом. Зато ови из ЕУ предлажу тарабу, да се, брате мили, административна линија трајно претвори у тарабу-границу…

Наш пријатељ Себастијан Курц осврнуо се и на однос Србије и Русије, рекавши „да не искључује могућност да ће Србија, у тренутку када већ буде надомак чланства у ЕУ, морати да се огради од Русије и усвоји заједничке спољнополитичке ставове Брисела”.

Ова изјава Курца повлачи неколико питања: ако се зна да Србија неће ући у ЕУ пре 2020. године откуда Курц зна каква ће политика Русије бити тада, да би се од те Русије и руске политике Србија 2020. године требала ограђивати?

Откуда Курц зна какви ће бити заједнички спољнополитички ставови ЕУ према Русији 2020. године? Или се млађахни аустријски министар залетео, или само потврђује да је конфронтација Запада са Русијом дугорочна стратегија Брисела, Вашингтона, па и Берлина?

Да Аустријанац не би био усамљен у порукама Београду побринуо се и повремени гост Београда, господин Андреас Шокенхоф, заменик шефа демохришћанске посланичке групе у Бундестагу, рекавши „да је Србија под великим руским притиском и да је Путин покушао да стави поједине земље Балкана под своју контролу преко енергије и привредне зависности”.

Дивно, Србија није под немачким притиском, седам услова које нам је господин Шокенхоф већ раније испоручио нису притисак, стално приговарање од стране Берлина и Брисела и спомињање српско-руских односа нису притисак?

Или то можда Немачка не жели да стави земље Балкана под своју контролу преко привредне зависности? Или је већ ставила? После 100 година од почетка Првог светског рата Аустријанац и Немац су нам послали поруке.

Дакле, по Себастијану Курцу, односи Русије и Запада и 2020. биће у сфери конфронтације. Финансијско-монетарни рат већ је у току, економске санкције, намерно изазвани пад цена нафте и пропаст „Јужног тока” директни су ударци на Русију и њену економију све са циљем промене власти у Кремљу.

Да ли се неко још сећа обарања малезијског „боинга” изнад Украјине? Како је тај случај тако брзо нестао из западних медија? Шта каже истрага? „Боинг” изнад Украјине реплика је случаја „Маркале” у Сарајеву и случаја „Рачак” на Косову. Исти рукопис…

Шездесет немачких интелектуалаца, политичара, економиста, правника, филозофа, привредника и професора упутило је јавни апел немачкој јавности и канцеларки Ангели Меркел против конфронтације са Русијом, против новог рата у Европи.

Јер, Немачка Ангеле Меркел заузела је сада врло оштар курс према Москви. Ангела Меркел је вероватно и највеће политичко разочарење Владимира Путина. Он је дуго веровао да Берлин има снаге да се одупре свим притисцима Вашингтона, јер претходници Ангеле Меркел то су и чинили.

Немачка није послала своје војнике у вијетнамски рат, иако је то Вашингтон тражио, брод-болница „Хелголанд” је изнимка, нити је слала своје војнике у оба рата у Заливу. Тек је Герхард Шредер, након немачког учешћа у агресији НАТО-а на СР Југославију 1999. скинуо табу са немачког војног ангажовања у иностранству, али није 2003. послао војнике у Ирак.

„Антиамериканизам” је својевремено представљао привилегију арогантних немачких културних конзервативаца, блиско сродну са неким варијантама антисемитизма. Заједничке опсесије звале су се материјализам и трговачки дух, плуралистичка демократија, слобода штампе, „књижевност с асфалта”, лабав морал, а све је то на окупу држала илузија надмоћи немачког народа.

Да ли је то страшило из немачке прошлости постало чак и дух немачке спољне политике у претходном периоду? А све је то замењено садашњом немачком политиком „неограничене солидарности” са САД.

Сваки немачки канцелар мора претходно да добије „зелено светло” у Вашингтону. Они из некадашње Западне Немачке још су се некако и копрцали. Ови из бившег ДДР-а? Нема шансе. И Гаук и Меркел су из ДДР-а.

(Политика)