Лош тајминг за Николићеву истину, или како Вучић и Дачић нису чули Ханову поруку да је пре уласка у ЕУ нужно признање Косова, а председник Србије јесте

Да ли ће тема (не) признавања Косова зарад уласка у Европску унију поново потресати српску политичку сцену као у време Коштуничиних влада или ће можда ова прича коју је поново покренуо лично шеф државе медијски трајати краће него таблоидни написи о његовој и имовини његове породице, скупој одећи његове супруге и наводним сумњивим донацијама њеној фондацији?

Судећи према реакцијама представника владе, са премијером Вучићем на челу и шефом дипломатије Дачићем, материјала за распредање нема, јер Београду никада, тврде, није званично испостављен такав услов. Стога, по свему судећи, неће ни прихватити иницијативу председника Томислава Николића да се о овом питању постигне национални консензус, али и да се сви политички чиниоци појединачно изјасне о томе.

Тешко да искусан политичар, попут Николића, није могао да претпостави како ће реаговати представници владе која је недвосмислено као главни спољнополитички циљ промовисала приступање Европској унији уз истовремено јавно заклињање да никада неће признати независност Косова. Зашто је онда изабрао баш овај тренутак да јавности обзнани оно што му је две недеље раније рекао европски комесар Јоханес Хан? Има ли то везе са одлуком Путина да обустави пројекат „Јужни ток” после чега нам је, чини се, отворенији пут ка Бриселу? Или је, како неки сматрају, председников иступ мотивисан његовом позицијом коју је сам описао – многи га нападају, а нико га не брани?

Одговор на ово питање јуче нису били расположени да дају у Председништву Србије, а ни неколико чланова владе које смо контактирали нису били спремни да коментаришу председников тајминг. Према незваничним оценама појединих познавалаца прилика преовлађује мишљење да Николић није „руски играч” који покушава да успори Србију на путу ка ЕУ, него да је његова иницијатива више начин да се опет позиционира као битан фактор на политичкој сцени.

Милован Дрецун, посланик владајуће Српске напредне странке, међутим, није бежао од „незгодне” теме. По његовој оцени, Николић је можда сада схватио да порука коју му је пренео Хан има велику тежину, те је због тога реаговао.

„Ипак је Хан високи званичник ЕУ и сваки његов лични став, јер то није став уније, може да има тежину и да укаже на правац којим можда иду неке моћне чланице ЕУ, да заправо лобирају, да изврше притисак, па је Николић сада изашао са тим да би се припремили и за такву евентуалну околност. Сви одговорни политичари разматрају све могуће варијанте за решавање неког проблема”, сматра Дрецун.

И он понавља званичан став који се протеже још од власти Бориса Тадића да нико из ЕУ не тражи да формално признамо косовску независност. Али се, ипак, у незваничним разговорима са људима из домаће политике и дипломатског кора све ово време може чути управо оно што сада и Николић потеже.

„Наравно да се то подразумева”, категоричан је наш саговорник који је и сам био високо позициониран у српској дипломатији. Али, додаје и да Бриселу није у интересу да сада формално отвара ово питање, јер много више може да извуче од Србије методом „корак по корак”, односно „захтев по захтев”.

И Александар Митић, председник Центра за стратешке алтернативе, указује да је за ЕУ питање признања Косова пузајући процес са неколико фаза које почињу Тадићевом резолуцијом у Њујорку 2010. године, а настављају се Бриселским споразумом.

„Очигледно је да се у контексту напора Запада да заокружи косовску независност, али и поводом ’Јужног тока’ и санкција према Русији, на Београд врши притисак ради потписивања неког правно-обавезујућег споразума о односима Београд–Приштина, односно де факто признања независног Косова. Николић је и до сада био искренији од Владе Србије о питању будућности статуса Косова уколико Србија настави процес интеграција у ЕУ, али ништа није учинио да тај процес заустави”, оцењује Митић, који сматра да је Николић рекао истину – пред Србијом је дилема „ЕУ или Косово” – али ће порука имати праву тежину само уколико буде праћена политичким потезима, од којих би најконкретнији требало да буде расписивање референдума о чланству Србије у ЕУ.

И дописник Радија слободне Европе из Брисела Рикард Јозиак каже да се не ради ни о каквим новим условима или притисцима на Србију, али да је српским званичницима указано, према његовим сазнањима, да „постоји потреба да Србија, ако жели да у једном тренутку постане чланица ЕУ, призна Косово”. То, како је јуче рекао за РСЕ, има везе са правном тачком гледишта – ЕУ мора да има јасно дефинисане спољне границе: „То је у основи оно што су многи европски лидери пренели Николићу и другим званичницима Србије.”

Тајминг објашњава техникалијама везаним за функционисање бриселске администрације која ће наредне недеље расправљати о западном Балкану… Али, како каже, између осталог, европски министри неће издати некакву заједничку изјаву у којој ће рећи: „Србија ће морати да призна независност Косова – то је сада услов.”

„Пре ћемо чути неку тешко разумљиву формулацију о наставку напретка у дијалогу Београда и Приштине”, каже Јозиак додајући да други разлог за отварање ове теме треба тражити у томе што Косово добија нову владу након чега ће се наставити дијалог Београда и Приштине.

Није ли, с обзиром на све ово, председник Николић довео у неприлику Владу Србије инсистирањем да се питање признања Косова отвори сада?

Дрецун, на пример, каже да он не би поступио тако да се нашао у Николићевој позицији, јер се тиме, како оцењује, мало сужава маневарски простор Србији.

„Србија се доводи у ситуацију или-или, као да све прихвата здраво за готово, па и да ћемо имати такав став ЕУ. Ми превасходно треба да се окренемо оним земљама које не признају једнострани акт независности и да у њима тражимо подршку да не добијемо такав услов од ЕУ. То треба да буде приоритет нашег деловања, а не да ми одговарамо на питање које још није званично постављено”, мишљења је Дрецун.

Он очигледно има разрађену тактику за разлику од шефа дипломатије који је на наше питање пре месец дана како ће се Србија понашати ако јој после успешних преговора буде постављен тај услов одговорио: о том потом. Дрецун, пак, наводи да би требало да напредујемо у процесу нормализације односа са Приштином, да добијемо позитивне оцене у погледу поглавља 35, да даље продубљујемо односе са ЕУ, а онда ће се можда ситуација променити у корист непризнавања сецесије Космета. У таквој ситуацији бисмо могли тражити од ЕУ и целе међународне заједнице да се косовски проблем реши на компромисан начин, а не прихватањем независности Косова као свршеног чина.

„Тиме сужавамо њихов маневарски простор да нас доведу у безизлазну позицију. Али и не верујем да ће ЕУ имати тако кратковидну политику да најзначајнију земљу на Балкану доведе једног дана у такву ситуацију”, каже Дрецун.

Биљана Баковић – Јелена Церовина

(Политика)