Улизивање свету – основна методика папе Франциска

Не љубите света ни што је у свету. Ако неко љуби свет, љубави Очеве нема у њему! (1. Јован. 2, 15.)

Ниједан век као овај последњи, 21., није толико приближио поглаваре својим потчињеним. Видимо их свакодневно преко малих екрана, твитујемо са њима на твитеру, пријатељи смо им на Фејсбуку. Због свега тога, они имају потребу да се увек прикажу добрим, финим, беспрекорним. Због свега тога они морају да буду увек одмерени, лепи. Морају да мере речи, али и израз лица, што би се рекло, да лице-мере. Тако и због тога, постала је обавеза великаша да имају свој ПР-тим, тј. тим који се бави односом одређеног високог лица са јавношћу. Они прате шта јавност воли, како коментарише поступке великаша и гледа да јој угоди, бирајући за великаша најбољи могући стајлинг, боју џемпера, саветујући га када треба да буде насмешен, када озбиљан као дете кад се упишки итд.

И тако, док наивне масе мисле да Јосип Броз Вучић спашава дете у Фекетићу јер је храбар, добар и саосећајан, он је уствари само испунио савет ПР-менаџера да се покаже народу као неки хибрид Супермена и Робин Худа, јер то масе воле.

„Он ће доћи као кротак, добар, мрзеће неправду, презираће идолопоклонство а даваће предност побожности, биће љубитељ сиромашних, природно лепог лика, непоколебљив, милостив… Неће прихватити мито, нити ће говорити срдито; прикриваће своје мрачно лице, а својом пристојном спољашњошћу обмањиваће свет све док се не устоличи и постане краљ.“

Ово су речи светог Јефрема Сирина о Антихристу. Ако је неко мислио да ће се у ово време медија модерни злотвори показивати своје право лице, тј. показивати се као злотвори, крволочни као хитлери, стаљини или султани, грдно се преварио. У ово време злотвори немају други избор, но да буду лукави као језуити.

Папа-језуита је своју доброту показивао, како би другачије, него љубљењем. Своју Одисеју започео је љубљењем чланака. Тада је имала част и нека „Српкиња муслиманске вере“ коју су италијанске власти ухапсиле (надамо се, због џепарења или неког ситнијег прекршаја) да јој папа пере ноге и да их љуби.

После тога љубио је кога је стиго’ – јевреје, убоге и болесне, и јорданске принцезе, да би на крају доживео да и њега неко пољуби. Пољубио га је патријарх Вартоломеј у капицу у теме, док је папа демонстрирао смиреномудрије клањајући му се.

Укратко, методика новог папе, је методика исказивања љубави, скромности и смирења према свима и сваком. Он гази све обзире, и подилази, улизује се свима и сваком. То њега ништа не кошта. Овакво улизивање даће резултате, јер, он је данас џокер светских медија и западних режима. Већ је од Си-ен-ена добио ореол миротворца сличан Гандијевом и Нелсона Менделе. Можда би могло да се каже да је пљунути Вили Брант.

Можда млађе генерације не знају ко је Вили Брант. Њега најбоље објашњава једна фотографија:

Упс! Нисмо хтели ову горњу слику да поставимо, него ову доњу:

 Канцелар Немачке, Вили Брант, добитник Нобелове награде за мир, који је уједно био жестоки подржавалац агресије САД на Вијетнам, клечи у Варшави пред спомеником варшавским жртвама и моли за опроштај за злочине почињене у име Немачке у време нацизма. Фотографија из 1970. године.

Било је, заиста, саблажњујуће то што су назови-православци били одушевљени папиним поклоном Вартоломеју и пожурили да узвеличају папу због таквог покрета. Огроман број њих се упецао, као сомови на дурдубак. Ту су били пре свега поклоници Зизјуласове теомахије који се труде да у свему виде добро, само у онима који не слушају свога епископа као папу виде зло, као и „само-формални-православци“, чија се „теологија“ састоји у девизи „куд сви, ту и мали Мујо“. Велики број њих се обрадовао због скорашњег уједињења и повратка папе у Православље.

Ако је методика улизиштва, каква је то јерес, каква јој је садржина? А садржина ове нове јереси је апсолутни релативизам ради земаљског царства. Папа и његови сутелесници јереси не боре се за идеју, они се боре за одређену групу људи, за олигархе хедонисте који не верују ниуједну религију, до у себе и свој божанствени положај на земљи. У њиховом интернационалном пантеону богова су Рокфелер и слични моћници, власници медија и мултинационалних компанија.

 Док православни далтонисти говоре о „повратку“ папе у Православље, он се истовремено „повратио“ и у ислам. У Цариграду, приликом посете п. Вартоломеју, папа се молио и у џамији са муслиманима, окренут, како и доликује муслиманима, према Меки.

А методика је оно што нас брине, јер (биолошки) Србин не пости, Богу се не моли, те је постао, сваки за себе, сличан Домановићевом слепом вођи. Дакле, Србин (онај биолошки, који не живи Јеванђељем) постао је далтониста, који не разликује истину од лажи. Таквог, лако га је преварити. Јеванђеље каже „стражите“, али анти-јеванђеље каже „забављајте се“.

После посете папе п. Вартоломеју, огласио се „реномирани“ наш часопис Курир, својим текстом да до помирења, пa и уједињења, СПЦ и Ватикана може да дође, али преко Јасеновца:

„Велики број српских владика сматра да без извињења за злочине над Србима у Другом светском рату, посебно у НДХ, почињене уз благослов Ватикана, нема ни помирења – тврди један од најугледнијих српских владика за Курир.“

О важности часописа Курир у животу наше Цркве, не треба расправљати. Овај часопис је у једном делу своје историје, уз његовог теолога Жељку Јевтић, новинарку која је уз помоћ монаха Саве Јањића из Дечана описивала догађаје у СПЦ, био малтене званично гласило Синода Београдске патријаршије.

Нова јерес екуменизма има као камен темељац релативизам: „може и овако и онако, али да будемо заједно“. Због тог камена темељца и саблазни, плашимо се да изјава теолога Димитрија Калезића за Курир може да буде опасна, нарочито због тога што се са њим слаже и Живица Туцић, филокатолик из Београда. Свештеник Калезић, после кратког навођења једне теолошке разлике говори:

„Помирење и уједињење не дешавају се преко ноћи, а питање је и граница искрености за један вишевековни неспоразум. Црква нису само живи већ и мртви верници, па је и њихов суд о овом могућем помирењу веома важан. Шта би рекли неки од оних који су страдали у Јасеновцу.“

Да ли би један поклон папе Франциска у Јасеновцу сличан поклону Вилија Бранта задовољио недовољно теолошки писмену критичну масу Срба, и помогао унијаћење православне Србије? Да ли се уместо догматских разлика и потребе да се римокатолици одрекну јереси, а догмати су срце Вере, подмеће спољашње политикантско помирење као пут јединства између римокатолика и православних? Како је могуће настављати теолошки дијалог, када је очигледно да римокатоличка јерес све даље одлази од Православља и све бедније изгледа, чак и у очима својих верника који је напуштају? На сва ова питања, које неће поменути псеудотеолошки часопис Курир, треба наћи одговор како би сачували своју Православну Веру и остали верни до краја Господу Христу.

И тако, пошто је тема битна, а текст подужи, очекујте наставак.

(КРАЈ ПРВОГ ДЕЛА)

Погледајте такође: ГОЛИШАВА ФРАНЧЕСКА ЈЕ ПАПИН ПР

Припремила екипа Фб странице „Православље живот вечни“