Путиново обраћање Федералној скупштини

Осим сагледавању актуелне ситуације у земљи и у свету, и пружању одговора на конкретна политичка, економска и друштвена питања, што је уобичајен и неопходан приступ када се шеф државе обраћа нацији и њеним највишим носиоцима власти, 11. посланица руског председника Владимира Владимировича Путина Федералној скупштини Руске Федерације била је посвећена постављању, односно објављивању вредносних координата којима је Русија вођена, и којима ће бити вођена у несигурном времену које долази. Ако је предвидивост пожељан квалитет у стварима политике, а поготово међународних односа онда, после Путиновог обраћања од 4.12.2014. тешко да ће ико од руских пријатеља или непријатеља моћи да легитимно тврди да не зна на чему је са Русијом. Нису изнете само ставови и намере, већ и неки основни вредносни критеријуми. Ово смо ми, ово смо радили или радимо зато и зато, за ово се залажемо – поручио је руски председник urbi et orbi. Ово је суштина порученог, и на глобалном и на локалном плану.

– Руска нација и руска државност су у основи духовне категорије: „Хришћанство је постало моћна духовна обједињујућа сила, која је омогућила да се у формирање уједињене руске нације и формирање државности укључе најразличитија по крви племена и племенски савези огромног источнословенског света.И, управо на тој духовној подлози наши су преци по први пут и заувек постали свесни да су један народ“. А крштавање Русије је, истакао је руски председник, почело на Криму: „Удревном Херсону, или Корсуни, како су га звали руски летописци, био је крштен кнез Владимир, који је затим крстио и читаву Русију“. И ту лежи „стратешки значај“ Крима – у његовом „цивилизацијском и сакралном значају“. Не „геополитичком“ нити „националном“, нити „историјском“, нити „војном“, нити „међународноправном“ – бар не на првом месту. Аналогно значају Косова и Метохије за Србију. С тим што Русија то доказује на делу. „Сада и заувек“. То буквално значи да је одустајање од Крима равно одустајању од највеће светиње – попут Храмовне горе у Јерусалиму. Од истинских руских пријатеље ће се одсад очекивати да то поштују, а од непријатеља свест да не постоји опција поновног руског напуштања Крима.

– Јасно истичући шта је и ко је, Русија не тежи наметању своје духовне, или било које друге ексклузивности. То се на првом месту огледа у принципима Евроазијског економског савеза који почиње са радом у пуном капацитету 1.1.2015: „Пре свега, то је равноправност, прагматизам и узајамно поштовање. То је и очување националне посебности и државног суверенитета свих земаља – учесница“. Међутим, Путин такође истиче да те вредности нису само резервисане за чланице савеза којем припада његова земља, нити Русија планира да се затвори у његове оквире и, у терминима западне пропаганде, „самоизолује“ се. „Ми никада нећемо кренути путем самоизолације, ксенофобије, неповерења и тражења непријатеља… Наш циљ је да нађемо што је могуће више равноправних партнера – како на Западу, тако и на Истоку. Ширићемо своје присуство у оним регионима у којима сада јачају процеси интеграције, где не мешају политику и економију, већ обрнуто, уклањају баријере за трговину, за размену технологија и инвестиција, за слободно кретање људи“.

Свако подударање са некадашњим западним погледом на свет – случајно је. Јер, бивајући отворена, Русија ће радити управо супротно западним „цивилизаторима“: „Бранићемо разноликост света“, поручује руски председник, залажући се за истинску мултикултуралност, уместо западно нормиране монокултуре шареног растиња. Нема „терета белог човека“, нити прокламованог „ширења демократије и људских права“ мешањем у унутрашње ствари других, лекција о природи „хуманости“ или „европским“ или неким другим „вредностима“. Русија је спремна да сарађује са свима који поштују њу и друге. Њена глобална визија је поредак равноправних суверености, који је она спремна и да брани.

– Разматрајући случај Крима, постављен је критеријум у вези територијалне целовитости држава. Како то функционише у пракси, може се видети ако се пореде случајеви Крима и КиМ, односно зашто Крим може а КиМ не може да се отцепљује. У Украјини и Србији је дошло до незаконите спољне интервенције. Крим је територија чији народ није прихватио резултате тог безакоња, а њено поновно припајање Русији је плод деловања њених легално и легитимно изабраних представника. С друге стране, једнострана сецесија КиМ је управо последица незаконите спољне интервенције и, стога, нелегална, нелегитимна и цивилизацијски неприхватљива. Дакле, суверенитет и територијална целовитост се морају поштовати. У том смислу, право на самоопредељење постоји, али тек као дефанзивна реакција на спољну агресију, спроведена на демократски легитиман начин.

Треба подсетити да ово није само руско становиште. Оно се увелико подудара са недавно изреченим кинеским ставом по питању Крима: „Ми смо против тога да народности добијају независност путем референдума. Кад је реч о Криму, њега одликују веома специфичне карактеристике. Врло добро смо упознати са историјом припадности Крима… Све у свему, проблеми народности у неким земљама потичу од политике двоструких стандарда неких земаља које, на основу сопствених себичних интереса, подржавају одређену етничку групу и гурају је у правцу одржавања референдума о независности. То је манифестација двоструких стандарда у служби Сједињених Држава. Зарад сопствених циљева, САД се уплићу у унутрашње ствари других држава кроз употребу силе, без одобрења Савета безбедности УН. Кина се чврсто противи оваквом приступу… Такво деловање заоштрава међуетничке противречности и доводи до оружаних сукоба“.

– Русија није револуционарно нити месијанско друштво, нација или цивилизација, већ традиционална, толерантна, отворена и легалистичка: „Здрава породица и здрава нација, традиционалне вредности које смо наследили од наших предака заједно са идејама за будућност, стабилност као услов за развој и прогрес, поштовање других народа и држава уз гарантовање безбедности Русије и одбрана њених легалних интереса – јесу наши приоритети“.

–  Суверенитет је услов државног постојања: „Акоје за многе европске државе национални понос – одавно заборављен појам, а суверенитет – представља луксуз, за Русију реални државни суверенитет представља неопходан услов за њено постојање“.

– Изван традиционалних духовних вредности, највиша вредност суверене Русије је лична и национална слобода: „Ко воли Русију, тај мора да јој жели слободу; пре свега слободу за саму Русију, њену међународну независност и самосталност; слободу за Русију – као јединство руске и свих других националних култура; и на крају – слободу за Русе, слободу за све нас: слободу вере, трагања за истином, стваралаштвом, радом и својином“. Овде руски председник цитира једног од својих омиљених мислилаца, Ивана Иљина.

Поред ових универзалних ставова, изнето је и основно становиште о руској позицији у глобалном контексту:

– Суштински: не нападају Русију због Украјине, већ Украјину (Крим) због Русије. Санкције нису„само нервозна реакција САД или њихових савезника на наш став у вези са догађајима и државним превратом у Украјини, па ни у вези са такозваним ‘кримским пролећем’… да свега тога није ни било, онда би измислили неки други повод да спутају растуће могућности Русије, да утичу на њу, и још боље – да је искористе за своје интересе“. У том смислу је „југословенски сценарио“ био поучан, дајући основу за суревњивост према западним намерама. „Без обзира на нашу тадашњу (у доба распада СССР) крајњу отвореност и спремност на сарадњу о свим, може се рећи, најосетљивијим питањима, без обзира што смо сматрали – сви ви то знате и сећате се – наше дојучерашње противнике за блиске пријатеље, готово за савезнике, подршка сепаратизма у Русији ‘из иностранства‘– и информативна, и политичка, и финансијска, и путем обавештајних служби – била је апсолутно очигледна.“ Дакле, садашњи Запад, на првом месту САД, се једноставно не мири са постојањем суверене и независне руске (а ни било које друге) државе. Спремност за компромис се тумачила као слабост: „Већ је тада постало јасно да, што се ми више повлачимо и правдамо, тим више наши опоненти постају дрскији и понашају се циничније и агресивније“. Не бежи се ни од аналогије са Хитлеровим нападом на СССР, а западна агресивна настојања прете да наруше глобалну нуклеарну равнотежу. И зато Русија једноставно мора да има јаку војску. „Учтиву, али страшну.“

На крају, дати су и основни параметри унутрашњег живота, развоја и напретка Русије:

– Важна је дебирократизација и максимално смањење државног притиска на привређивање и слободно предузетништво. У контексту све агресивније и тоталитарније тежње западних бирократија да нормирају сваки сегмент живота и привређивања, освежујуће звучи реченица: „Треба се, коначно, одрећи принципа тоталне, бесконачне контроле“. Кључ је у ослобађању бизниса од „наметљивог надзора и контроле“, од претераних пореза и свих других препрека које државни апарат ставља на пут привредника.

– Чак и за најмоћније и најбогатије тајкуне, у садашњем нестабилном, непријатељском међународном амбијенту, поготово после „кипарског случаја“, када је до 40% средстава које су велики депоненти држали у кипарским банкама једноставно отето, благословом ЕУ – најбоља гаранција сигурности пословања је „национална јурисдикција“. Другим речима, садашњи међународни систем под доминацијом Запада више не улива поверење, његова произвољност га чини непредвидивим и, стога, опасним.

– Држава је дужна да штити и подстиче развој домаће индустрије, технологија и иновација. Схватило се, после деценија (нео)либералних бајки, да је ступање на терен „слободног тржишта“ без одговарајуће потпоре исто што и отићи на Олимпијаду без финансија, тренинга и тима за подршку. Уосталом, тако су и западне државе радиле на почетку сопственог развоја.

– „Наша уштеђевина треба да буде у функцији националне привреде, да се користи за развој, а не да доприноси извозу капитала.“ Овде се нема шта додати: банкарске институције нису ту да служе саме себи и свом профиту, већ националном интересу и напретку.

– Корупција у војним јавним набавкама је акт једнак „финансијском тероризму“, односно антидржавни акт. Дакле, то више није ствар ни обичног криминалитета, корупције или лакомости. Корупција у сферама националног интереса угрожава заједницу као такву. „Не кради државу, јер је скупо плаћена“, како је упозорио Владика Николај Велимировић.

– Образовање треба усмерити ка достизању највиших светских стандарда, како би допринело развоју националне привреде и иновација, и конкурентности на глобалном нивоу.

– Грађани треба максимално да буду укључени у национални живот, и рад домаћег невладиног сектора треба подржати и материјално помоћи.

– Постигнут је успех у заустављању пада наталитета, и у његовом подизању, и постављени су нови циљеви.

– Русија је ове године „по први пут у глобалном рејтингу сврстана у ред земаља са благостањем у области здравства. То су државе у којима је просечни животни век већи од 70 година“. Следећи циљ је просечан животни век од 74 година.

Осим што су у Посланици постављени основни параметри спољног и унутрашњег усмерења Русије, приметно је одсуство било какве врсте претећег тона или нервозног оптуживања. По обичају, Путин није пропустио да сврста чак и америчке и европске државе, упркос свему што је рекао о њиховом понашању, у „партнере“. Он то и даље успева да учини са савршено озбиљним изразом лица, препуштајући објективној стварности да дода сопствени тон најсуптилније ироније. Такво једноставно али самоуверено понашање и став могу да произилазе из сазнања да је „Русија на делу доказала да је способна да заштити своје сународнике, да часно брани истину и правду“. Али и из једне чврсте утемељености у сопственој толерантној духовности која не жуди да се наметне никоме, али не дозвољава ни да је нико други угрожава. Руска визија мултиполарности на делу.

Александар Павић – ФСК