Бог ме је спасио да свијету причам гдје сам била и што сам видјела
Милица Матић, рођена Почуча из Дивосела записала је потресну, истиниту причу, казивање своје мајке Марије Почуча, Вујканове која је са 75 својих комшија Дивосељана бачена у Јарчју јаму на сјеверном дијелу Велебита 06.08.1941. године у вријеме покоља српског народа у Дивоселу.
Јарчја јама је једна од бројних крашких појава изнад засеока Аланак /Аланак – топоним Оланак/ у засеоку Велики крај – Дивосело. Јама је доста дубока, а издубиле су је надземне и подземне воде, којима је овај крај обиловао од ријечних бујица до отапања снијега са Велебита. Хрватске усташе /у служби политике НДХ/, знале су за ову јаму посредством Хрвата који су живјели на Аланку, а и сами су били из оближњих хрватских села, па им је Велебит био добро познат.
У „прочешљавању“ Велебита у вријеме покоља у Дивоселу 05. аугуста 1941. године, усташе су скупили око стотињак Дивосељана /остатак незакланог народа који је пронађен сакривен по шумарцима и вододеринама, углавном жена и дјеце и повели их на „пут спаса“ на Аланак. Језива сјећања из овога пакла, испричали су десеторица преживјелих, који су се успјели извући из Јарчје јаме и преживјети овај злочин, како би живима и историји пренијели истину о паклу Јарчје јаме и покоља у Крушковачама, у Дивоселу.
У Јарчју јаму на Аланку, бачено је 75 Дивосељана, 45 старијих жена и мушкараца и 30 дјеце. Само једанаесторо Дивосељана успјело се извући из Јарчје јаме и преживјети овај злочин, како би живима и историји испричали истину о паклу, који се догодио Дивосељанима у Јарчјој јами на Аланку а то су: Марија Почуча /супруга Милоша Вујканова/, Марија Почуча /Мара Стакина, супруга Миће Почуче, Јандрина/, Јела Станић /супруга Јанка Станића, Луцкова, Сава Јерковић /Душанова/, Јово Рибар, /10 година, син Николе Рибара/, Миле Поткоњак – Ђоко, Пера Цвијановић /Пера Цвијина/, Милева Цвијановић, Дмитар Цвијановић – Цвијо, Мара Вујновић, Јања Вујновић – Јањета /Кујичина/. Када се Дмитар Цвијановић – Цвијо, сав избоден бајонетама, извукао из јаме и покушао видјети гдје се налазе, да се оријентише, упао је у усташку засједу и одмах погубљен, тако да је само десеторо преживјелих из овог мучилишта. Пред исповијестима и потресним причама ових несрећних људи, што су се успјели извући из мучилишта Јарчје јаме, мукама што су преживјели и видјели, блиједе слике Дантеовог пакла.
Мајка Марија је давно умрла /1997. године у Српским Моравицама код ћерке Милице/, остала су тужна сјећања, остало је пусто Дивосело без народа, остала је тужна исповијест и сјећање једне храбре жене, једног великог човјека, сјећање на једно вријеме које је било и прошло и које нажалост, још увијек траје…
Нажалост, данас када човјек дође у Дивосело, има осјећај да је дошао у простор у коме је вријеме већ одавно стало… Ништа више није као што је било некада. Нема више колијевке ни дјечјег плача, не чује се калача на бунару, кућни прагови зарасли у траву, мјесец путујући на згаришта сја… Вјетрови и „олује“ брисали су трагове живота, остадоше угашена огњишта. Остале су слике злочина, које никада не блиједе… Само слободарски орлови јетко закликћу изнад Дивосела, и вину се високо у небо, у висине…
Казивање Марије Почуче, Вујканове, која је била бачена у Јарчју јаму, извукла се из ње и успјела преживјети, доносимо аутентично, управо онако како је у својој исповијести у позним годинама изнијела у својим сјећањима.
Њено казивање записала је ћерка Милица Почуча, /удата Матић/, и оставила историји истине из Дивосела.
У својој исповијести Марија је говорила:
„ Бог ме је спасио да свијету причам гдје сам била и што сам видјела“.
Уводни текст написао Миле Рајчевић, проф.
Да се не заборави…
У спомен мојим испаћеним родитељима Милошу и Марији
У спомен мојим драгим испаћеним Дивосељанима
У спомен селу Дивоселу
Вјечни мир у Јарчју јаму баченим мојој баки Милки, мојим сестрицама Милки и Душанки и брату Бранку.
Милица Матић, рођена Почуча.
Фотографије су снимили италијански војници када су дошли у Крушковаче у Дивосело
послије покоља 05. и 06.аугуста 1941. године.
„Ушла сам у бајту (тако се код нас звала љетна кухиња) и затекла мајку врло замишљену. Сједила је на кревету не марећи за неред око себе, а боре на челу дубоко су јој се урезaле у старачко лице. Пришла сам јој опрезно, како сам то увијек чинила и упитала је већ уобичајено: „Мама, да ли Те што боли ?“. Одговорила ми је: „Што би ме болило“, а исте оне боре остале су на челу и даље.
„Мама, нешто Ти јест, рекла сам, њежно јој ставивши руку преко уских, мршавих рамена.
„Није ми ништа“, одговорила је и даље забринута, „али ми се не допада што се тај народ почео дијелити“. Хтјела сам да јој одагнам те тешке мисли, и ступила сам с њом у дијалог. „Мама, све ће то бити добро“, рекла сам јој. Народ се више не може подијелити. Срби и Хрвати већ толико година живе заједно, заједно раде, друже се, помажу једни другима. Заједно светкују и сватују, удају се и жене. Дјецу рађају. Немогуће је, рекла сам јој, да се више икада понови 1941.година.
„Али, наставила је она даље, мени се овај Кузман не допада“.
„Који мама, Кузман, или можда мислиш на Туђмана ?“.
„Ма не допада ми се онај што маше усташким барјацима и дијели народ. Јеси ли видјела оно у Сплиту ?. Колики се народ окупио око њега и пљешће му. А, Бога ми, не дивани он добро. Залуђује тај јадни народ и зло ће се догодити. Бојим се, дјецо, за вас. Не дај Боже, да се икада више догоди оно клање и убијање какво је било `41. А, богами, бојим се, поновиће се. Моја кћерце, не води то доброме. Тај вражји ХДЗ и Кузман залудили су свијет и велико је зло пред вратима свима нама“.
„Немој, мама, све црно гледати. Биће то све добро“.
Дубоко сам размишљала и схватила сам да моја мајка мисли на Туђмана и ХДЗ. Мама је оштро реаговала. Схватила сам што то значи када је моја мајка говорила: „крив је онај ко дијели народ и уноси мржњу међу људе, ви то не можете схватити, који нисте то зло доживјели. Не дај Ти Боже, ни сањати, а камо ли проћи мојим стопама. Не дај Боже, ни највећем душманину да види како се кољу људи и дјеца, а не да и сам будеш клан и у јаме бацан“. Застала је , очију навлажених сузама и додала:
„Дјецо моја, ако видите да ћете пасти усташама у руке, сами себи судите, на било који начин“. Ту јој је задрхтао старачки глас. Погледале смо се без ријечи, разумјеле смо се без текста.
Иако нисам вјеровала мојој мајци да је могуће да се деси 41. година, десила се. Десило се да је Дивосело поново спаљено, порушено и уништено, да су Дивосељани, мирни и доброћудни људи поново доживјели 1941. годину. Клање, убијање, јаук и лелек достигао је сваког оног ко је остао на свом кућном прагу чекати судбину судњега дана.
Дивосело је сравњено са земљом.
Велебит чува тајне својих безданих јама, док његове гране шуме горке приче, горке судбине села Дивосела. Шуме ли можда и ону већ познату из 1941. године о мајци Марији Почучи, Марији Вујкановој, која је „васкрсла“ из Јарчје јаме на Аланку.
Године 41. и 91. приближиле су се по свом злу, а мајка Марија, данас протјерана са свога спаљеног огњишта, батрга свијетом и под туђим крововима тражи топлину свога топлог огњишта. Мисли јој се мотају око згаришта у Великом крају у Дивоселу, у којем се утрнуо њен осамдесет петогодишњи вијек. У крајичку ока окамењена суза, усне у грчу без осмјеха, лице смежурано и боре на челу скривају испаћену, старичину душу.
Испричаћу причу моје мајке Марије, истиниту, до најситнијег детаља, јер, говорила је:
„Бог ме је спасио да свијету причам гдје сам била, што сам видјела и што сам доживјела“.
Њена прича није била довољно гласна. Била је годинама затомљавана у њеним грудима, и о злу није радо причала. Зато се ваљда и поновила. Па нека прича почне.
*
Дивосело. Прољеће 1941.године. У село су упале усташе. Заузеле су школу и народ из села присиљавали да им доносе храну. Затечени и избезумљени народ трпао је пуне кошаре хране и носио усташама у школу. За узврат усташе су јаче тероризирале по селу и наређивале нека се људи одмах јаве у школу. Неискусан народ, ненавикнут на такве лажи и преваре и не знајући што га чеке под велом неизвјесности, мео се по селу, не знајући куд би са собом. Многи увјерени у своју невиност одлучише се и кренуше пут до дивоселске школе. Они, који су отишли, нису се више вратили. Прогутала их је њихова наивност, поубијани су уз најзвјерскија мучења. Усташе су и даље уз пријетње поручивали нека дођу и они други, јер је и њима била намијењена иста судбина. У школи су крварили мирни, добродушни, наивни Дивосељани, док су поред школске зграде шумили црни и бијели дудови по којима су се ови људи као дјеца пењали, сладећи се њиховим плодовима.
Терор је бивао све тежи, све јачи. Народ је бјежао по шумама, скривао се гдје је ко знао и умио, јер се у кућама није смјело заноћити. Усташе су бахато газиле и гњечиле једно село, одводиле људе, благо, и односиле све што се однијети могло. Уз тужно мукање крава, блејање оваца и уз болећиво рзање коња одјекивала је пјесма охолих усташа:
„Гони Полде јунице без шолде, нит их враћа, нит их коме плаћа“.
Народ у селу је тужан, јадан и престрављен. Живот нам је био страх, бјежање, скривање. Били смо јадни, под окрутним усташким режимом НДХ.
Тако је потрајало све до осмог мјесеца. Усташе су одлучиле поклати српски народ Дивосела, етнички очистити, село спалити, збрисати са лица земље, а оно што се могло одвући, уграбити себи. Селом је пукао глас: „Народе, бјежите, усташе поклаше“.
Освануо је 2. аугуста 1941. године. Народ се узмео. Свако зна да некуд мора бјежати, а не зна камо ће, и куда ће.
Бјежи се.
Бјежи велико и мало, људи и стока. Све је нагрнуло према Велебиту, према Крушковачама. Народ посрће, заплиће се у гране, дјеца плачу, падају, вриште.
Ја сам избјегла са свекрвом и троје нејаке дјеце у збјег у Крушковаче, /локација између Дебеле главице и Височице/, гдје се налазило много народа из Дивосела, Читлука и Орница. Пао је мрак. Збили смо се једно до другог у ову увалу подно Велебита и ту заноћили. Ноћ црна, тамна и неизвјесна притиснута тишином кроз коју се чуло само дисање уснуле, измучене дјеце. Прострли смо им комадиће робе које смо у трку дохватили бјежећи из својих кућа. То им је била постеља. Ми одрасли, тек смо мало подријемали, наслоњени свако о своје дрво. Око нас тама, изнад нас голо небо, у нама страх, неизвјесност.
Ту смо остали и цијели други дан и другу ноћ. Заклон нам је изгледао сигуран и није се исплатило мицати и откривати положај. Другу је ноћ падала киша. И небо је проплакало на биједу нас паћеника. Било је хладно. Мокри смо и покисли. Дјеца цвокоћу и плачу. Циједимо оно мало покисле робе и навлачимо нањих, а и сами дршћемо од хладноће. Подвлачимо се испод крава свезаних у грмове, да из гладних животиња истиснемо коју кап топлога млијека и њиме окријепимо нејач.
Са Велебита завија вјетар. Капи кише ударају о лишће нашега крова и клизе уз тупе ударце на тло. Тмасти облаци, пуни кише, извијају се из густих гудура Велебита, а глува тишина језиве ноћи пријети и даље. И баш кад се појави први цик зоре, кад се дан ухвати у коштац са тамом, од велебитске гудуре одби се јека пуцња пиштоља. За њим опали пушка, а потом по збјеговима стиснутим у увалама Велебита осуше митраљези. Пуцало је на све стране. Дјеца се узвриштала, узјаукале жене, узмукала стока.
Грмио је Велебит.
Митраљези штекћу и свуда око нас се забадају меци. Падају заједно са откинутим гранама и изрешетаним лишћем. Проломили су се језиви повици усташа: „Опколи, хватај живе“.
Куда ћемо? Камо да бјежимо, што да радимо?
Дјеца се гурају уз наше ноге, уза скуте, дршћу и плачу. Привијамо уза се своју нејач, а не знамо куда ћемо ни са собом ни са њима. Не плачем, не јаучем, али се тресем и зуби ми цвокоћу.
Кроз кишу метака пребацимо се у један оближњи јарак и ту опет стиснемо сви једно уз друго. Било нас је страх и дисати. Дан је био дуг и неизвјестан. Киша је престала падати и сунце се отимало испод облака. Кад је подне превагнуло, зачуше се опори гласови и тешки топот чизама. Појавише се усташе, опколише нас са свих страна и похваташе.
Ујака Николетину и још неке мушкарце су одмах убили, а нас су одагнали у свој логор у Крушковаче, гдје су прикупили све оне који су пронађени живи у шуми. Ту је настао покољ и крваво оргијање. Тукло се и убијало чиме се стигло. Жртва је бирана преме усташким прохтјевима за мучењем. Гледала сам својим очима батинање, клање и мучење сваке врсте, а ја и дјеца од страха од земље одскачемо.
Сви који су били мало више рањени одмах су на мјесту убијани.Ту су се частили и веселили се својој добро обављеној работи. Тако су доводили свезани народ похватан по врлетима Велебита и славили. Усташке пјесме надјачавале су плач гладне и измучене дјеце. Сваког часа било нас је више. До пред почитак сунца скупили су нас око сто двадасет жена и дјеце и око педесетак мушкараца. Сви мушкарци су били свезани.
Сумрак је овио тужни Велебит и душу је све теже притискала ноћ. Из логора су одвојили мушкарце од жена и дјеце и све их побили. Нама су одржали говор. Питали су нас зашто смо бјежали из својих кућа јер, рекоше да смо остали код кућа ништа нам се не би десило.
„За све зло су“, рекоше, „криви ваши људи јер се не покоравају властима, а власти се мора покоравати ма каква она била. Тко је прав није требао бјежати од кућа, а онај коме је неко од синова, браће или мужева учинио нешто против ове државе нека зна да неће утећи. Сад вам је код кућа све уништено. Видите ли колико је ту народа погинуло. Све зато што сте бјежали“.
Јадним гласом заробљеника рекли смо да не знамо ко је крив, само да видимо што се ради па смо морали бјежати. Дубоким гласом убице дрекну један: „Јесте ли икада упознали да власт која је год дошла убија народ, јер што ће јој земља ако нема народа“.
„Вечерас“, рече „идемо на Оланак, а сутра ћете добити објаве и свак нека иде својој кући. Попишите робу и благо које вам је пропало па дођите у Опћину и тамо ћете добити све. „Само“, кријештао је даље, „добро пазите да не бисте написали нешто што вам није пропало, јер ћете за то одговарати“.
Тај шупљи говор није ми улијевао ни трунка наде. Нисам га ни слушала. Тупи поглед упро ми негдје у даљину, у далеку швапску земљу. Да ми је макар Милош ту. Можда би лакше. Он је јак и можда би отео, спасио дјецу. Или би можда и он већ био убијен. Изнад мене надвио се тежак облак. Велебит се смркнуо и најежио.
Кријешти онај усташа и даље. Држи нам говор. Нисам га ни слушала јер сам знала, осјећала сам да све лаже.
Након одржаног говора пошли смо на Оланак. Усташа до усташе. Њих више од двије хиљаде прати нас стотињак јадних заробљеника. Понудише нам и кола па нека се повезе ко хоће. Четворо кола су се брзо напунила старим и изнемоглим народом па кренусмо на Оланак. Ја се нисам хтјела возити. Узели смо у нарамак једно дијете ја, једно свекрва, а мала петогодишња Милка тапкала је полагано за нама. Десетак жена са дјецом посједале су у кола која коњи донекле повукоше и ту стадоше. Наши коњи нису могли, или нису хтјели даље вући свој народ у јаму смрти. То усташе брзо ријешише. Поубијаше људе, а заједно с њима падоше и коњи. Мртви и полуживи лешеви попадоше с кола, а крв зали траву, закрвави локве подвелебитског пута. Хрпе биједног људског меса остадоше у крвавим локвама, док колона продужи даље. Свако се копрцао у кошмару својих мисли и својих мука тражећи игдје икакву кап наде. Обећаше да ће нас пустити својим кућама.
Зашто их побише? Гдје је нестало педесетак људи што су их свезане довели у логор. Рекли су нам да су отпремљени на присилни рад. Можемо ли им вјеровати? Покушавамо, али сумња је јача. Присилни рад? Видимо их поубијане по опорим гудурама Велебита.
Корак по корак, колона иде. Клецава кољена, дрхтаве ноге. Дјеца измучена плачу, потежу нас за сукње, саплећу се око ногу. „Идемо кући“, вичу, „гладни смо“. Ишту воде, заплићу, посрћу, падају… Потежемо их за ручице као да их водимо на посластице, а не на клање. Силом хватамо мисли које се роје нашим главама као мрави у разрушеном мравињаку. Присилни рад? Отпремили су наше људе у присилну смрт. А ми? Што ли нас чека у овим минутама које су пред нама?
Ево и Оланка. Шири се пред нама мрк и зао као и авет.
Уски сеоски путељци вијугајући испод велебитског подножја губе се и нестају у оланачким увалама. Велебитом јауче вјетар, повија стољетне букове гране. Фијуче и Орљаком, а клона лагано клизи оланачким стазама. Корак по кора. Стопу по стопу ближе смрти.
Идемо… Камо…? Куда…? Идем ли у смрт?
И киша пада. Покисла чељад једва вуче тешке ноге. Туче нас киша, бије страва, прати безнађе. Падају и дјеца, хватају нам се за покисле скуте, устају и иду. Отегнуто, споро.
Биједну покислу колону будно прате усташе веселећи се добро обављеном послу. Један се изненада продере: „Сједните“. Сједосмо. Испод нас мокра, црна земља, локве, блато, а уоколо нас у часу се скружи бодљикава жица. Ако је још и посљедња нада негдје тињала, угаси се. Церекавим гласом прошкрипа један усташина: „Како вам се чини?“.
„Као ономе ко је у неприлици“, чу се један танки женски глас. Смијех и пошалице усташа испуњавале су овај закутак усташког села Оланка. Одјекивале су громогласне усташке пјесме и свом тежином притискале патње ових сужњева. Велебит се тресао.
„Устај“, стиже ново наређење. Устадосмо, а жица се стегну јаче. Уведоше нас у конобу Луке Стипина и забравише тешка врата. Мрак без икаквог трачка свјетлости, без наде. Глува јама мука и безнађа. У коноби Луке Стипина вријеме је стало. Зауставило се и оно заједно са посљедњим јецајем угушеним мраком конобе Луке Стипина. Нема гласа, нема плача ни јецаја. Мук и мрак спојили се у језу увучену у испаћену чељад. Покоји уздах и болни јецај, а онда полагани пипкајући покрет по мраку.
Изнемогла дјеца се спуштају на голу земљу. Гладна су, мокра, дршћу од глади, хладноће, страха. Мрак постаје све гушћи, ваздух се укиселио од покислих људских тијела, блата. Пипкамо се, тражимо врата, тражимо пут у живот који је стао у Лукиној коноби.
У нарамку ми дијете отежало, друго вуче свекрва, а мала Милка зашутјела. Изнемогла и клонула к земљи Лукиног подрума. Попада и друга чељад у своје блато под ногама. Два дана и двије ноћи спојише се овдје у једну црну вјечност.
Трећи дан отворише се врата и у конобу се доклати Милан Луке Стипина. Са собом донесе канџију па нас све измлати. Није бирао старо ни младо, тукао је једнако нас и дјецу. Као раздражени пас режао је: „Не дајте штенади (мислећи на дјецу) да скиче, јер људи (усташе) не могу спавати“.
Међу нама било је и згодних, младих дјевојака. Њих су изводили ван, силовали их на очиглед нас свих, измучили и гурнули натраг у конобу. На нама су се наслађивали тукући нас, а посебно су уживали гледајући муке дјеце. Дјеца ишту воде, траже јести, гладна су. И донесе Милан Лукин канту свјеже, чисте воде. Дјеца гракнуше: „Воде, воде!“. Милан сваком дјетету пружи лончић, принесе му устима, али пити не даје. Жедна дјечја усташца зијевајући за лончићем, истежу издужене мршаве вратиће, моле капљицу воде, али лончић се у задњи час нагне и вода пролије у блато гдје је усташа задовољно још мало погази ногама.
Једина искрица у овоме мраку била је жена Павла Ивина. Та је жена имала срца, имала је душу и гануо ју је плач гладне, измучене дјеце, па им је, скривајући се од осталих, дала сваком комадић круха. То им је било све.
Кад су се усташе довољно насладиле нашим мукама, врата конобе су се широм отворила. Угледали смо крваво јутро новога дана. Постројили су нас и рекли да се спремамо за Госпић. Нисмо им вјеровали. Тек што смо пошли, окренуше нас у Велебит. Пред нама камени горостас, сив, магловит. Крвав.
Јарци, увале, стијене, литице. Падамо, клецамо, дижемо се, идемо. Вучемо босу дјецу. Гране пуцају под ногама, а камење клизаво и оштро забада се у табане. Остају крвави трагови. Вјетар јури магловите облаке, сунце се сакрило. Велебит се накостријешио на измучену чељад и чека.
Стигосмо до Дулера. Ево нас пред пећином. Из пећине су вириле бркље (окресано дрвеће са шиљцима) да би се на њих народ набадао и мучио.
К јами смо ишли сви, један до другога, а усташе око нас и никуда се није могло побјећи. У колони нас је било седамдесет осам.
Споменик у Крушковачама, подигнут 1956.године.
„Сједните“, наредио је један усташа. Сјели смо. Посједаше и дјеца. Нико ни ријечи. Замукли смо. Мала Милка приљубила се уза ме и нечујно јеца.
Нејач у нарамку. Мали Бранко у мојему, а Душанка у свекрвином.
Нити плачу, нити се смију, нити вичу.
Пружају беспомоћно своје ручице тражећи спас. Брадица им се скупља у грч и тресе се. Онда се иза нас искеси Ивуљ. Била му је смјешна наша невоља. Сава Душанова скиде шал око главе, баци га на Ивуља и рече му: „На ти Ивуље шал, мени више неће требати“. Шал је пао на тло гдје су га згазиле крваве Ивуљове чизме.
С другог краја продера се најстрашнији усташина, важно наређујући заповијед другоме: „ Ти ћеш их бости“. Затечени усташа рекао је: „Нећу“.
Поновио је: „Ти ћеш их клати“. Овај је занијекано одговорио: “Ја их нећу ни бости ни клати. Ја то не могу“.
Други се јави: „Ја ћу их“.
Заповједник прихвати и опет нареди ономе првом: „Ти ћеш их онда водити“.
Овај му одговори: „Ја их нећу ни водит`. Ја их се нећу ни дотакнути“. Опет се један јави: „Ја ћу их“. Тако формираше групу за клање. Пред нама су бљескали ножеви. Били су свинути на врху. Прави кољачки.
Кренуше прве жртве. Свуда уоколо усташа до усташе. Њих двојица зграбише прву жену, а друга двојица другу. Два су чекала на рубу јаме играјући се дугачким кољачким ножевима. Приведоше јадну жену. Двојица је прегнуше, трећи засука рукаве и заби нож дубоко у леђа жене. Она јаукну. Усташа истегну крвави нож и настави тако још пет, шест пута. Она двојица је одгурнуше и она се скотрља низ литицу у ждријело јаме. Одзвањали су тупи ударци тијела које је настајало у безданој провалији. Низ дугачку оштрицу ножа слијевале су густе капи крви.
Замрачило ми се.
Привлачим своје троје дјеце ближе себи. Чврсто их стежем, а низ лице цуре сузе. Плакала су и дјеца. Дави ме у грудима, стеже у врату. Дјеца вриште: „Мама, мама“. „Боже помози“, отимао се вапај. И мали Бранко је плакао. Иако је свега неколико мјесеци кроз плач је слагао своје прве изговорене слогове у ријеч ма-ма. Чинило ми се да земља испод мене пропада.
Зграби ме усташа.
Један па други. Тешко сам се одвајала од земље на којој сам сједила. Вуку ме. Ноге слабе и дрхтаве па клецају. Падају.
У нарамку ми мали Бранко, а Милка и Душанка држе се мојих скута. Дрхтавим рукама стежем своју дјецу.
Не дам их.
Милка врисну. За њом и Душанка. Усташа удара ногом једну па другу. Тешка усташка чизма ударала је изнемоглу дјецу и одбацивала их као фудбалску лопту. Пред нама кољачи. Своје омиљене алатке пребацују из руке у руку и поигравајући се нестрпљиво очекују нову жртву. Чекају својом оштрицом моју нејач: Милку, Душанку и у нарамку ми малога Бранка. Опиремо се. Чупамо се из оштрих канџа најкрвавијих звијери, али се ишчупати не могосмо.
Плачемо. Страшно је.
Дјечји плач проломио се у овим тешким канџама у врисак и утопио се у каменим литицама суморнога Велебита. Сунце се сакрило, скаменило се од ужаса и не грије више. Из дубине безданога ждријела дрхте јецаји.
Пред нама јама. Смрт.
Бранко врисну. Грчевитим стиском снажне шапе зграби га усташа и истргну из мог дрхтавог загрљаја. Из груди ми се изви крик бола. Бранка ми отеше. Усташка ножина заби се у стомачић петомјесечног дјетета. Без имало сустезања изви усташа ножину с набоденим дјететом високо у ваздух и тресну о литицу.
Разби дијете. Ни трепнуо није.
Скотрља се мој Бранко низ ждријело Јарчје јаме и нестаде у дубини њене провалије. На каменој литици остаде још једна флека крви. Опет ми се замрачи пред очима, али осјећам Милку и Душанку. Вучем их к себи. Низ рукаве кољача цури крв. Крв мога Бранка. Зграбише Душанку па Милку. Чујем врисак једне па друге. Урлик се провали. Оте се из мојих сломљених груди. Оштар убод забоде се у моја леђа, затим други, трећи…седми.
Након седмог убода отиснуше ме крвавим трагом моје заклане нејачи.
У јами сам. Јама смрти. Дочекале су ме на бркље набодене жртве. Уставила сам се на једној косој литици и на народу који је стењао у мукама. Пала сам у сједећи положај, леђима наслоњена на стијену. Ноге су ми до кољена пропале кроз народ. Поглед ми окренут равно ка усташама. Нисам изгубила свијест. Сједила сам као да се одмарам послије неког тешког посла. Ране не боле, туге нема, страха нема, а жива сам. Сједим и гледам крвава злодјела разјарених кољача. Погледом пребирем по народу. Тражим и своје. Милку, Душанку, малога Бранка, гледам за свекрву.
Нема их. Не видим их.
Унутра велики јаук. Видјела сам покојну Јекицу. Бркље јој ухватиле ноге и она је висила главом окренутом према доља. Викала је: „Вуците ме, вуците ме“.
Ту су и три цурице Саре Милана Шимина. Сједе. Ухваћене су им ноге у бркље. Плачу и запомажу: „Спаси нас, тета. Спаси нас, тета“. Цвиле беспомоћна дјеца и ламатају ручицама.
Дечкић Никше Маркићева скаче по народу и панично зове: „О мама, о мама. О тата. Спасите ме“.
Иза мене, на рубу пећине остало је још десетак жена. Када су све приклали, поклали и побацали у јаму, њихов посао још није био завршен. Остали дио посла обављали су пјевајући усташке пјесме. У пећину су испалили десетак метака, пет их је ударило у литицу мени изнад главе. Потом су бацали камење које се задијевало у народ свуда око мене. Мене није погодио ни метак ни камен. Прескакало је преко мене с литице на литицу, задијевало се у народ и одзвањало у бездану испод мене. Кад је то било готово, неколико усташа је стало на руб пећине и помокрили се, а потом је однекуд долетјела дугачка зашиљена бркља и убола се у народ покрај мене.
Горе се све стишало, а у јами се чуо јаук, кукњава, лелек и запомагање.
Народ измијешан у кашу.
Има највише мртвих, има полуживих и оних које гуши посљедњи мртвачки хропац.
Сви крвави. Ране се разјежиле. Виси јадно људско месо. Мотамо се једни око других, хватамо у грчу, крваримо.
Кроз јаук одраслих циче дјеца, плачу, дозивају.
Нема помоћи.
Овдје нико никоме помоћи не може. Свако носи своје претешко бреме.
Тражим своју дјецу. Слушам плачу ли, зову ли.
Нема их.
Њихов плач нестао је кроз посљедњи мртвачки хропац. Слушам и даље. Тражим. Завирујем. Гледам што се збива горе над јамом. Чини ми се, и горе нема никога. Све је утихнуло. Усташе обавиле посао па се разишле.
Журе на нове задатке, нове „херојске подвиге“.
Поглед ми се пропињао уз бркљу чији је врх сезао до руба јаме. Улазни отвор јаме био је промјера око метар и пол. Ждријело јаме мало се ширило баш на томе мјесту гдје сам ја сједила. Дно јаме нисам могла видјети јер су испод мене биле испрепречене бркље по којима је био назадијеван народ. Неко је главом био окренут према горе, неко према доље, неко се закачио за бркљу просутим цријевима, неко комадићима одјеће или меса. Мијешали се живо и мртво, крв, блато, гласни јауци и тихи јецаји.
Смрди усирена крв.
Завирујем по народу. Гдје су моји Милка, Душанка, гдје ми је мали Бранко? Види ли се свекрва Милка? Не видим никога, или их можда не препознајем у овој крви. Пипам своје ране.
Боле. Разјежиле се.
Развежем заслон, своју црну прегачу , и њоме чврсто повежем своја избодена леђа…
„Ајдемо народе, ван ко може!“, рекла сам.
Нико ми не одговара ништа. Мртви ме нису чули, а живи су мислили да бунцам. Али, ја нисам бунцала. Окретала сам главу око себе и гледала масу покланог и прикланог народа.
Поновила сам још неколико пута, ко може нека иде ван. Нико ми не одговара ништа, једино цурица Саве Брањине прихвати мој позив и рече: „Тета, води и мене ван. Узми ме, тета!“. Молила је болећиво.
Још сам једном погледом потражила своје најмилије, опипала себе. Како су бацали народ, ноге су ми до кољена биле затрпане. Једну по једну једва сам извукла. Видим, жива сам.
“Ја идем“, рекла сам и полагано се устала. Осјетила сам мрак пред очима, тежину у цијелом тијелу, и пала сам у несвијест. Кад сам се освијестила, била сам на дну јаме. Изнад мене дуга колона мртваца. Притишћу ме јеком, јауком. Притишће ме непријатна и ледена јама.
Дубоко је ово моје црно подземље.
Сједим на дну јаме. Мисли се роје без реда. Чини ми се да ме дјеца зову, да плачу. Устанем, али ми се свијест поново помути, замрачи се и изгубим се. Кад сам се поново освијестила, лежала сам на дну Јарчје јаме.
Дубина, мрак и безнађе.
Изнад мене мртви људи, изнад мене цијели Велебит. Навалило се свом тежином на моје крваве ране. Падала сам и подизала се.
Мало сам полежала, да починем, а онда устала и кренула на далек и неизвјестан пут. Још сам мало притегнула прегачу преко избодених леђа и закорачила на прву степеницу. Први огранак бркље је издржао. Издржали смо и ја и он. Низ бркље су висили мртваци, руке, ноге, комади одјеће. Ухватила сам се чврсто за руку једнога од њих и као уз коноп полако се узвукла за још један огранак. Па још један. Опет бркља, рука, нога, мртвац.
Ишло је. Вукла сам се сва крвава, мокра.
Дохватила сам једне ноге које су висиле низ бркљу и повукла.
„Не вуци“, простењао је исцрпљени глас једне жене.
„Не вуци, паде то све по нама“, простења и друга.
Нисам се освртала. Вукла сам и полако се узвлачила. Вукла сам своје тешко тијело према зраци пригушене свјетлости.
Испод мене, длаку по длаку остајали су јауци, умирући издисаји и хропци, а испред мене полагано је расла нада. Довукла сам се до исте оне литице и сјела. Низ лице ми је цурио хладан зној. У каши крви и меса тражим своју дјецу. Нисам их могла пронаћи. Пребирем по лешевима и тражим их. Бришем крв са блиједих лица заклане дјеце и у свакоме тражим њих. Чини ми се да плачу, али то је онај плач испод ножа.
Посљедњи, горе, изнад литице.
Заустављам руку у меснатој хрпи јер опазих Душанку. Крајичком заслона јој обришем крваво лице. Покренух јој мртву главу и кроз закољак потече усирена дјечја крв. У хрпи меса нашла сам и Милку и Бранков приглавчић.
Њега нисам могла наћи.
Мртве сестре сам положила једну поред друге и преко уморних ногу спустила крваве руке.
Испод мене се комеша људско месо. У јами тешка запара. У мени кипи бол, сједињују се туга и пркос.
Испред мене бркља. Зове ме. Равна је и више није окићена мртвацима. Она је пала након жртава и то је био посљедњи залогај насладе овог злочина. Горе се ништа није чуло.
Пољубила сам мртве цурице и наставила пут.
Мицала сам се пажљиво да поново не паднем на дно јаме. Тешко сам извлачила ноге па су ми се и опанци изули. Још сам једном позвала и остале.
Рекла сам: „Народе, ко је жив нека иде ван. Ја идем“.
Мислила сам не на живот, него да умрем горе, у грму… На чистом ваздуху…
Нико ми се није одазвао и ја сам кренула. Шиљак бркље забадао се дубље у народ. Мислила сам да тонем. Ускоро се заустави и учврсти. Напуштала сам воњ јаме. Стопу по стопу.
Дјецу сам оставила у вјечитом бакином загрљају. Она ће им у дубини пећине причати бајке уз које ће спавати свој вјечити сан. Одспавати дјетињство и младост.
Одозго ме освјежава дах Велебита. Додајем још посљедњу кап снаге, верем се уз литице и дохватам руб јаме.
Заслијепи ме свјетло дана.
Све је било тихо, само су из јаме допирали јецаји. Сунце тоне иза обронака и спрема се на починак. Уста су ми се слијепила од жеђи, сланкастог окуса, крви и зноја.
Цијело тијело ми дрхти.
Пипам се. Пипам своје ране. Седам убода ножем. Неки од убода су чак и дупли. Имају улазну и излазну рану. Свежем још и мараму.
Жедна сам. Да ми је само капљица росе.
Направила сам једва пар корака уз руб шуме, па сам ту и заноћила. Покрио ме мрк и тјескобан мрак.
Сањам ли? Гдје су ми дјеца? Зашто сам их оставила?
Зашто сам изашла? Зашто нисам остала с њима? Зашто их нисам понијела? Извукла их. Али, ту би их развукле звијери. Појеле њихово изкасапљено месо!
Из мрака се редају њихове силуете. Преда мном крвави усташа. Крваве му руке и крвава му кама. Цери се. Раскорачи се и замахну ножином. Стресем се. Отворим очи и тупо зурим кроз мрак.
Стишћем се и јаче завлачим у грм. Тијесно ми је. Душу ми притиснуло. Разапиње ми груди. Тресем се. Боде камење, пеку ране. Слика ужаса не миче се. Чујем јауке и вапаје. Борим се са силуетама разјарене немани.
Тако је и свануло.
Напустила сам грм и плазала сам према кући. Иако је моје село било свега око два километра, требало ми је неколико дана да се довучем до куће. Једина окрепа биле су ми локвице воде заостале послије недавне кише. Тамо гдје је остала кућа, нашла сам само згариште. Ту сам и залегла и даље нисам могла. Нашли су ме Ђуђа и Гојко Вујновић и пребацили у Почитељ.
На постељи од сламе, у једној напуштеној штали полако су се хватале красте по мојим избоденим леђима.
*
Вријеме је пролазило. Рат је протутњио. Однио са собом оно што је однио, оставио рушевине, палеж, непрегледна гробља, рањена срца и болесне душе.
Кад су утихнули пуцњеви и слегао се палеж дима, полако је мајка Марија на климавим и слабим ногама, уз помоћ два дренова штапа кренула у нови живот. Под храшћем Шушњарице никнула је плетара и у њој нова клица живота. Од љескових штапова и грана сплела је она бајту, набацила блатом, покрила нагорјелим лимом спаљене куће и то је био њен дом.
У ту бајту, након четворогодишњег ропства и тешке робијашке кошуље, враћа се из далеке Њемачке и њен Милош.
Долази и њихова хранитељица, крава Дикуља, која је за вријеме рата била код тетка Николе – Није. Вратио им њихову Дикуљу па се и за њу подигну друга бајта.
Њиве пружају своје опружене дланове, нуде нову кору хљеба. Кренуше њих двоје заједно даље, прошлост оставише иза себе и несигурним погледом загледају нову будућност.
Слобода је. Мир. Не пуца се више. Ево се и птице поново јављају. Кроз витке брезе Шушњарице веселом пјесмом дозивају нови дан.
*
У лишћу бајте као новорођенче мајке Марије, родио се 15.04.1946. године мој брат Милан.
За три године на згаришту је израсла нова брвнара.
У тој брвнари започео је и мој живот, а након три године родио се и брат Ђуро.
Расли смо уз испаћене родитеље. Своју патњу носили су свако у себи и нису нас њоме оптерећивали.
Испод мамине црне мараме и татиних бора на челу било је за нас пуно љубави и топлине.
Патњу су скривали, али смо је ми дјаца осјећали и заједно с њима проживљавали. Вољели су нас и нису нас учили мржњи.
Хвала им.
Милица Матић, рођена Почуча
Корисне Везе
СТОП ШИПТАРСКИМ ИЗБОРИМА!
