Јужни ток или почетак рашчишћавања

ЕУ презире православне народе Балкана и њихове интересе. Презире и друге, али нека се они сами јаве. Дакле,Северни ток може, Јужни коридор може, али Јужни ток не може. Да, цинично саопштавају из западних престоница: остаћете без развојног пројекта који би вам донео стотине милиона долара годишње и учинио вас, као транзитне земље, енергетски независнијим – али то нипошто не значи да заслужујете икакву надокнаду.То је одмах пожурила да рашчисти Ана-Каиса Итконен, гласноговорница Европске комисије: „Не постоји правни оквир за одштету у вези окончања пројекта гасовода Јужни ток“. Сад сви „еврофили“ могу сложно да ускликну углас, пошто их Ђура засигурно није довољно тукао: „Хоћемо још!“

Духовно и морално пацификована Бугарска већ и нема снаге за то. Још је 16. октобра Радио Бугарска флегматично цитирао Јиржија Бузека, бившег председника Европског парламента а садашњег председника његовог Комитета за енергију, када је изјавио да „Европска унија више није заинтересована за Јужни ток“. Бузеку је, у најбољој пољској традицији, „ближи“ нпр. течни гас из Катара, или гас из Азербејџана, а касније може и из Туркменије, па и Ирана. Важно је да није руски. И важно је да пољска русофобија, легитимисана институционалним рухом ЕУ, може да се наметне и Бугарима, као и другима који не држе сопствену судбину у сопственим рукама.

И шта је велики закључак бугарског коментатора на све ово? „Што се бугарске тиче, ствари изгледају прилично добро: имаћемо горива за грејање чак и после 2019. (мада се не зна по којим ценама) и земља више неће бити 100% зависна од руског гаса. Помињем искључиво грејање, јер су сигнали који нам се упућују кристално јасни – ова земља се не може надати ничем другом осим да буде туристичка дестинација, нешто попут летњиковца ЕУ.“

Узалуд руски председник констатује да се „Бугарска не понаша као независна држава“, и да Бугари од Европске комисије треба да затраже надокнаду штете због губитака које ће претрпети због обустављања Јужног тока. У овој, изгледа коначној фази свог историјског развоја, Бугарска бира да буде летњиковац. Инспиративно…

Ово се зове ЕУтаназија. Или, у домаћем тумачењу – будућност у коју верујемо.

Већ су многи у овдашњој јавности кренули да ликују, или да говоре о „алтернативама“. Али, нико од њих не може да понуди алтернативу која би била развојна за Србију, као што би једино Јужни ток, када је реч о гасоводима, могао да буде. И они углавном говоре о гасу за грејање. С тим што не могу чак да понуде ни будућност летњиковца.

Има их и који се храбре могућношћу да је све ово ипак нека руска „тактика“. Јер, забога, „Јужни ток је потребан“. Али Руси нису рекли да није, само су рекли да су нашли поузданијег и чвршћег партнера у Турској. А чак и да јесте „тактика“ – добра је. Шта је требало Москва да ради – да, попут бедних европских бантустана седи у чекаоници, у безумној нади у милост организатора кијевског Мајдана?

То не значи да је сигуран излаз нађен. Многе ствари између Турске и Русије тек треба да се усагласе. А, наравно, као што је Душан Пророковић већ истакао, не треба ни сумњати у опасност од неког изненадног излива „демократије“ на узурпираним просторима старог Ромејског царства. Али Русија је бар активна и динамична, одбијајући положај вечито прогоњене и невине, али увек инертне жртве, односно усвојени модел понашања званичног Београда.

Александар Вучић уверава јавност да „Србија ничим није допринела доношењу такве одлуке“. Али замислимо да се Србија из петних жила залагала за овај пројекат, бар на нивоу на којем је то чинила Мађарска, да је јавно објавила своју решеност да крене са изградњом упркос свему, да је отворено лобирала и бугарске власти и бугарску јавност? Морамо да замишљамо – јер то ни влада ни председник нису радили. Савест би јој бар била чиста. А била би јој, нпр. још чистија да није подмукло најављивала, поред свих осталих пропалих, злочиначких приватизација, преиспитивање приватизације НИС-а. Протестантска етика налаже – учини најбоље што можеш, дај све од себе, и све што зависи од тебе, без скривене агенде. Још је далеко Макс Вебер…

Има ли ичег доброг у овоме за Србију? Материјални губитак се не може тренутно надокнадити. Али можда бар можемо да почнемо да излазимо из једног стања суспендоване анимације. Јужни ток већ неко време служи као својеврсна колективна психолошка штака. Чисто вербална подршка пројекту је увек била сигуран начин за скупљање понеког политичког поена за домаће политичаре, као згодно средство успављивања јавности да „све није баш тако црно“. С друге стране, Русе је важност тог пројекта терала да гутају вероватно више него што су морали од тих истих српских политичара. Још горе, с обзиром да су имали посла искључиво са политичарима западне мануфактуре, Руси су врло лако претварани у својеврсну икебану, поред које су могли да се шверцују и најуспешнији полазници гармиш-партенкирхенских курсића, да се правдају чак и најгнусније националне издаје, попут бриселске издаје косметских Срба. С обзиром да у „своје“ нису улагали, Руси су били константно стављани у позицију да дижу рејтинг чак и онима који очигледно нису ни њихови ни наши. Сликаш се како са осмехом стискаш руку неког високог руског званичника – и онда ти је све дозвољено, само ако формално и даље дајеш „снажну подршку“ Јужном току и наздрављаш „вечном братству“. Најављеним преусмеравањем тог гасовода, у Србији ће, уз цену гаса вероватно поскупети и цена русофилства. Нема Јужног тока – али зашто не прихватате понуђена руска економска улагања од 10 милијарди долара? Нећете 3 милијарде за војску? Зашто – имате бољу понуду од наше? Да ли уопште имате понуду? Да ли уопште желите војску? Не сматрате ли, као осведочени антифашисти, да се у Украјини повампирио фашизам? И шта оно рекосте, у чијем је склопу Крим?

Чини се да се, ако ништа друго, отварају могућности отвореније и поштеније међусобне комуникације. Наравно, не само са руске стране. Сигурно ће, на пример, међу Србима сада бити много мање стрпљења за испаде неупућених Руса типа: „директор компаније (НИС) К. Кравченко стално иступа за пријем Србије у ЕУ“ јер, забога, „он није политичар него бизнисмен и јавно рачуна ка учвршћивању позиција своје компанијена тржиштима земаља ЕУ“.

Ипак, мора се признати да су губици за Србију озбиљни у стратешком смислу. У одсуству неког другог проактивног руског ангажмана, аргумент „Русија је далеко“ добија на снази. А с њим и аргумент о „безалтернативности“ курса евро (атлантских) интеграција. Јер, ако Русија није у стању да превазиђе бугарску препреку гасоводу, како ће да превазиђе било какву другу препреку ради пружања евентуалне помоћи свом српском савезнику? Да ли се, у одсуству неке друге руске активности или понуде, са истом дозом уверљивости сада може говорити о алтернативи евроазијских економских, па и војних интеграција? Или ће сада убедљивије звучати концепт неутралности као једине у овом тренутку практичне алтернативе погубним ЕУ-интеграцијама? Бар док се не промене политичке прилике у кључним ЕУ земљама, или земљама попут Грчке и Бугарске? Или док главни западни центри моћи коначно не изазову „врући“ рат?

Шта год да буде, ваљало би активно осмислити одговоре на ова питања. И са српске и са руске стране. Истински западни центри моћи од свог новог drangnachOsten-а неће сигурно одустати. Немају куд. Русија не може искључиво да се окрене Истоку и занемари свој западни фронт и његову залеђину. Да ли јој је у интересу да пусти да коначно падне последња како-тако слободна, про руска територија у Европи?

Суочавање са новим околностима је неопходно. Јер тешка времена тек куцају на врата. Али и времена прилике за храбре и несаломиве.

Александар Павић – ФСК