„Свети канони су свети чувари светих догмата; свети чувари богочовечанских светиња богочовечанске вере православне. У Богочовечанском бићу и животу Цркве они су неопходни и обавезни. То посведочавају и потврђују сви Свети Васељенски Сабори, сви Свети Помесни Сабори, и уопште свети Оци. Прво правило Светог Четвртог Васељенског Сабора гласи: „Установљујемо, да морају важити правила, која су од светих Отаца до сада на сваком сабору изложена била“. Тако се једино може сачувати истинита и неповређена вера богочовечанска, православна. Свети Оци Светог Шестог Васељенског Сабора, у првом правилу, наређују: да се има чувати чиста од сваког новачења и неповређена вера; да се ништа не додаје и не одузима. У другом правилу исти свети Оци прописују: „Печатом засведочавамо и сва остала света правила, која су изложена од светих и блажених Отаца наших. „И нико не сме горе споменута правила мењати или укидати, или осим изложених правила имати друга, која су под лажним насловима измишљена од неких који су хтели да тргују истином“. Свети Оци у 21. правилу Гангрског Сабора веле: „Ми желимо да буде очувано у Цркви све што јој је Светим Писмом и Апостолским Предањем предано“.’У својој Првој Канонској Посланици Светом Амфилохију Иконијском, Правило 1., Свети Василије Велики вели: Они који су одступили од Цркве, нису више имали на себи благодати Духа Светога, јер је предавање исте код њих престало услед тога што се прекинуло прејемство, наследност.
Свети Оци у првом Правилу Светог Другог Васељенског Сабора наређују: „Мора бити предана анатеми свака јерес“. Правило 33. Лаодикијског Сабора прописује: „С јеретицима, или расколницима, не треба се заједно молити“.
Правило 45. светих Апостола заповеда: „Епископ, или презвитер, или ђакон, који се са јеретицима само и молио буде, нека се одлучи“. Правило 10.: „Који се заједно са одлученима, ма било и у кући, буде молио, нека се одлучи“. Правило 46. светих Апостола гласи: „Заповедамо да се свргне епископ, или презвитер, који призна крштење или жртву (= Евхаристију) јеретика“. („Догматикa Православне Цркве“, архимандрит Јустин Поповић, Манастир Ћелије, 1976. године)
Крај године је време када се своде завршни рачуни за протекли период. Ето тако, уколико бисмо покушали да резимирамо и ову 2014. годину која се ближи крају из угла неког заинтересованог обичног правоверног хришћанина са простора, на пример, Епархије бачке, наш утисак би највероватније био прилично суморан. Наиме, „на северу ништа ново“ – ни ове године нису изостали бројни случајеви јавне саблазни екуменисањем надлежног Епископа Иринеја Буловића којег у свему томе одано прате и новоустоличени викарни Епископ јегарски Јероним Мочевић, па и значајан број подручног свештенства.
Почетак 2014. године биће упамћен по догађају без преседана, када је у месту Фекетић на прослави празника Св. Саве обављено резање славског колача у чему су узели учешћа поред парохијског свештеника и представници локалних неправославних тј. јеретичких верских заједница –римокатоличке, протестантске и мухамеданске вероисповести.
Даље, крајем маја, у Бечу је уприличена свечаност на којој је бечки надбискуп кардинал Кристоф Шенборн симболичном предајом кључева храма Нојлерхенфелд у 16. бечком округу тадашњем одлазећем администратору Епархије аустријско-швајцарске Епископу Иринеју Буловићу, чиме је и званично римокатолички храм прешао у власништво парохије Српске Православне Цркве у Бечу. Свечаној примопредаји су присуствовали и епископи: пожаревачки и браничевски Игнатије, крушевачки Давид, тада новоизабрани Епископ аустријско-швајцарски Андреј, архимандрит Јован Радосављевић као и неколицина свештенства СПЦ из Беча и Митрополит аустријски Арсеније као представник Цариградске патријаршије.
Након свечане примопредаје уследила је заједничка молитва („Оче наш“) предвођена Епископом Иринејем, којем су се придуржили и остали присутни, па и кардинал који се том приликом крстио на исти начин као и православни.
Ових дана је на интернет страници Епархије бачке објављен и извештај у којем се наводи да је на престони празник Сабор светог Архангела Михаила – Аранђеловдан 21. Новембра 2014. године у Сенти је торженствено и молитвено прослављена храмовна слава. Овогодишње молитвено славље било је посебно и радосно за верни народ парохије сенћанске, јер је светом Литургијом началствовао Његово Преосвештенство Епископ јегарски г. Јероним уз саслужење презвитера Миодрага Шипке, архијерејског намесника суботичког, презвитера Далибора Зарића, пароха сенћанског и ђакона Милоша Петровића. Међутим, из приложеног фото-албума сазнајемо да су на Литургији били присутни жупници из локалних римокатоличких храмова, као и да су исти учествовали на свечаном опходу (Литија) око храма на челним позицијама -одмах иза Крста и барјака и испред Епископа и свештенства, и на крају окончано заједничком молитвом након ручка у парохијском дому. Заиста, „торжествено и молитвено“ али канонски неодрживо.
Говорећи о напред наведеним канонима, св. Јустин Ћелијски закључује да су они јасни и за савест комарца.
Упркос томе, грубо кршење канона и гажење догмата је општи тренд нашег времена. Епископија бачка није случај sui generis у том погледу у Српској Православној Цркви али заузима водеће место и пример који следе и друге неке епархије као што су Епархија захумско-херцеговачка, Епархија рашко-призренска, Митрополија загребачко-љубљанска, Митрополија дабробосанска, Митрополија аустралијско-новозеландска.
Јавност памти и посете Патријархова Иринеја римокатоличким храмовима и присуство мисама као што је то било у фебруару уочи Сретења, а поводом обележавања годишњице потписивања Конкордата Ватикана и Краљевине Србије, а догађај без преседана била је посета монофизитском храму у Шведској.
По свој прилици, све ове активности су инспирисане примерима архијереја несрећне Цариградске патријаршије која већ годинама очајнички покушава да спас пронађе у васпостављању „јединства хришћана“ (тј. унији) са Ватиканом, па тако из дана у дан све више јури у наручје римском папи, уз настојање да „у мираз“ са собом привуче и остале помесне цркве. О најновијим догађајима из Цариградске патријаршије можете прочитати овде.
О богоодступништву и хлађењу ревновања међу православнима одавно опомиње велики руски светитељ Игњатије Брјанчанинов наводећи да „, помрачено, нејасно, неправилно разумевање слова, разумевање које убија духовни живот у хришћанском друштву, које уништава хришћанство. Хришћанство је дело, а не слово. Тешко је и погледати коме су поверене, или коме су допале шака овце Христове, коме је поверено њихово руковођење и спасење! Вукови, одевени у овчију кожу, откривају се и познају по делима и плодовима својим. Но то је – по допуштењу Божијем. Тад који буду у Јудеји нека беже у горе (Мт. 24,16)!“
Суморна стварност којом смо окружени повлачи и ризик од падања у очајање услед на први поглед безизлазне ситуације. Међутим, очајању нема места. О томе нас поучава и теши Архиепископ Аверкије Таушев беседом из давних шездесетих година прошлог века.
„Чујте, шта ви говорите- кажу неки- о каквом паду Цркве може бити реч, када имамо тако изричито обећање Христово: Сазидаћу Цркву Своју, И врата пакла неће је надвладати (Мт. 16,18). Потпуно тачно, речи Христове су неспорне. Но некако се превиђа да се овде не помињу оквири Цркве коју врата пакла неће надвладати. Није речено која ће то Црква да буде: Цариградска, Српска, Бугарска или наша Руска Загранична Црква, или још нека друга; речено је једноставно „Црква“, то јест, да до краја света и Другог Доласка Христовог истинска Црква неће изчезнути са лица земље, него ће постојати.
Црква ће остати, са свим обећањима која јој припадају и са пуноћом благодати, чак и ако у њој остане само један епископ са малим бројем верујућих.
Сви остали ће бити „уздрмани“ и „пашће“, биће „надвладани вратима пакла“, без обзира на то што ће наставити да себе називају „црквом“. („Кад со обљутави“, Архиепископ Аверкије Таушев, „Света Ревност“, Београд, 1998. године)
Погледати такође:
Какву штету узрокује спасењу млака и раслабљена вера
Припремила екипа ФБ странице „Православље живот вечни“