Хрвати нам поручују: Срби, наоружајте се!

Пише: Жељко Цвијановић
1.
Од Војводе Шешеља било је сасвим довољно. Можда је, по хрватском укусу, премало метастаза на његовој јетри; можда је за европске стандарде недовољно дуго у притвору. Тек, озрачен хистеријом из Загреба и Стразбура, Војвода не мора да уради више ништа сем што је у овако важном тренутку и за категорије почетника и морона довољно јасно осветлио српски пут ка Бриселу и будућност српско-хрватских односа.
Није реч о томе што је Резолуција Европског парламента о Шешељу толико увредљива за Србију нити што је баш таква донета на предлог Хрватске. Није најгоре ни то што се он у њој третира као пресуђени ратни злочинац, па ни то што се Вучићу и Николићу као пример европског понашања у Србији наводи петоколонашка екипа Жена у црном. Реч је о нечем много важнијем: колико је потребно не знати ништа и колико се мора не видети ништа, па да не буде јасно да се жељени и прописани модел српског понашања пред вратима Европске уније може описати само као прохрватски, и у политичком смислу, и у културном, и у економском.
Али авај, ни то што се хрватски председник, уз скрушено ћутање званичног Београда, усуђује да српској судској власти оспори рехабилитацију генерала Драже Михаиловића, без позива да одговори како то његовом еуропском Хрватском стотине хиљада младих у црним мајицама кличу једном усташком певачу и разбијају ћириличне табле; ни то није довољно прохрватско понашање Београда. Није ни то што Ивица Тодорић контролише трећину српског малопродајног тржишта, ни то што се најбоље српске прехрамбене компаније продају Хрватима, ни то што је интервенцијом из Брисела на српском тржишту повлашћена хрватска дуванска индустрија, ни то што Београд води хрватску културну политику, ни то што као заливен ћути пред појавама неоусташтва, једнако као што ћути и Брисел – ништа од тога није довољно да би Зоран Милановић посетио Београд. Јер, по њему, антифашисти из хрватских и украјинских уџбеника, српска власт није показала „довољно културе“ дистанцирајући се од Шешеља, бар онолико колико су се оградиле ноторне Жене у црном. Није да се није трудила, тек српска политика ни под Вучићем није довољно прохрватска, што би за њу, судећи према резолуцији Европског парламента, морао да буде европски стандард.
2.
Није овде реч о двоструким стандардима и позивању на право, што, све скупа, на крају постаје део српског фолклорног кукања и проклињања судбине. Јер, кад истог дана после осуде из Стразбура крене притисак прохрватског лобија у Београду, надутог од западне подршке и донација, да би српска политика морала бити још више прохрватска јер, ако није, онда је неизоставно националистичка, тад дискурс Загреба и Стразбура постаје део српске јавне свести, што у резултату говори само како је ђаво одавно однео шалу и како се овде ради о сасвим основним стварима које се тичу пуког државног и националног опстанка.
Оштро међусобно конкуришући у испуњавању западне политичке агенде, а не у настојању да сачува државу и народ – чак и кад постаје сасвим јасно да су западна и народна агенда у дубокој колизији – српска политичка класа полази од милион пута поновљене и још милион пута оборене западне претпоставке о завршетку историје. Према тој поставци примењеној на наше прилике, Србија је свој рат, који није смела да води, изгубила 90-тих година, и то је чињеница коначна, во вјеки вјекова, тако да све што може јесте да се на крају историје понаша као поражена страна. А то ће рећи да на сопственој територији и са сопственим народом води прохрватску политику и да, када случајно не води њу, води проалбанску, процрногорску и пробошњачку. У слободнијим интерпретацијама овдашње политичке класе, Србија, док економски не ојача, мора да у регионалним оквирима буде мања од ока оних који је посматрају, мора да се повлачи, неће ли на том крају историје преживети само под условом да буде довољно слаба и довољно мала да би била довољно невидљива у деценијама које јој нису биле наклоњене.
Данас цела политичка класа у Србији, бар оно што видимо у парламенту, ради управо на том циљу: она се надмеће пред странцима ко ће ефикасније, брже и неприметније Србију учинити саображеном свом европском стандарду, као земљу која, водећи искључиво политику у корист својих суседа и својих непријатеља, постаје све неприметнија на геополитичкој мапи. Осим разумног питања како то Србија мисли да економски ојача ако економски сваког дана слаби, таква политика, по правилу, није симпатична, али не мора обавезно да буде погрешна. Наравно под условом да је њена основна претпоставка тачна – да је заиста историја завршила у својој крајњој тачки и да је та тачка осветљена српским коначним поразом.
3.
Пре него што размотримо да ли је полазна претпоставка исправна, хајде најпре да видимо докле смо са том политиком стигли? Јесмо ли се можда погнуте главе предали раду и ојачали економију? Јесу ли нам Албанци опростили што су нас протерали с Косова, па сад међу нама пријатељство цвета? Хрвати су нам халалили Јасеновац, „Бљесак“ и „Олују“, док нас је Борис Тадић учио како да у миру живимо са својим суседом и поново летујемо у Ровињу? Или можда сви они очитују жељу да са Србима живе у миру, на равноправној основи, у цветању привредне и друге сарадње? Има ли икога међу нама ко верује да је тако?
Јер, ако је тако, како то да званични Загреб не уме да цени ни толико што је од Србије добио, ништа не дајући заузврат, него још треба да се бичујемо сваки пут кад Војвода изјави нешто што им се не допада? Ако смо онако прогутали онолике жабе и дронове са Едијем Рамом, зашто су Албанци, чим се он вратио у Тирану, затворили своје тржиште за српске лекове? Ништа од тога није се десило јер регионална стабилност, како ту играчку воле да зову у Бриселу, није постигнута измирењем зараћених страна – осим ако потврда измирења није оно кад Тадић Иви Јосиповићу дарује Лексикон Yу-митологије, а овај њему књигу о српским злочинима у Вуковару. Уместо тога, регионална стабилност – зар ни толико не можемо да схватимо – постиже се непрестаним комадањем, слабљењем и черупањем Србије.
4.
Ако је наступио крај историје и ако су Срби то схватили пре осталих – рецимо Тадић и Николић, који кажу да Србија никад више неће ратовати, ваљда ни ако буде нападнута – како да то нису схватили Хрвати. Јер, да јесу, зар би се онолико наоружавали из арсенала НАТО, додуше одбаченим системима старим две деценије, што је у односу на старост српског гвожђа ипак рани пубертет. Дакле, зашто на крају историје наоружавају Хрвате? Да се бране од Словенаца? Зашто на крају историје НАТО на Косову прави албанску војску? За параду у Дреници?
Да ли нам о крају историје сведочи нови генсек НАТО Јенс Столтенберг, иначе смирен човек за разлику од неуротичног Расмусена, кад позива земље чланице Алијансе да се наоружавају? „Ми више не живимо у мирним временима“, каже он позивајући да се повећају расходи за одбрану. Лепо је чути да први пут у историји једна Холандија, Португалија или Данска више не живе у мирним временима, док Србија за то време живи.
5.
Напади из Хрватске, резолуција из Стразбура и сила претњи са којима се Србија суочила не само да сведоче о томе да историја није завршена него да се убрзава и да њен циклус који је започео 1989. године улази у своју завршницу. За Србију та завршница би се могла десити и пре: онда кад јој историјском неодговорношћу њене политичке класе и кукавном издајом њене елите кичма за било какав отпор буде сломљена и кад остане без икаквог избора, као надница за верност активнијим играчима, рецимо наоружаним Албанцима и Хрватима.
Како она ту завршницу чека? Наоружана као коло српских сестара? Опасна као мува у супи? Не, то не може бити нормнално.
6.
Противници данашње сарадње између Србије и Русије имају један јак аргумент на својој страни. Он гласи: Срби не смеју превише да сарађују са Москвом јер ће их Запад казнити. Ако пак дозволе да их Русија наоружава, ризикују чак војни притисак са Запада. Да, то је тачно, ризик постоји.
Зато хајде да видимо ко ће Србију наоружати ако окрене леђа Русима? Амери? Немци? Или можда Хрвати? Или је код нас победило уверење да смо најбезбеднији ненаоружани и слаби.
Окренемо ли леђа Русији, не само да нас нико неће наоружати већ ћемо бити раскомадани, таман према оним шавовима мржње које нам исцртавају најновији притисци из Загреба и Стразбура. Ко то не види као претњу тај не види ништа.
А све то значи да, бирајући између Брисела и Москве, Србија не може избећи даље притиске и нападе, који, врло вероватно, могу бити и војни. Избором између Брисела и Москве или – да будем сасвим прецизан – између тога да крене усусрет руским понудама или да им окрене леђа, Србија бира између тога да бурне дане који јој следе дочека голорука и дезоријентисана или наоружана и спремна. Речју, Србија која окрене леђа Москви биће Србија која има више поверења у милост својих непријатеља него у сопствену и снагу својих пријатеља.
7.
Знам многе, чак и међу добронамерницима, који ће овакво изношење неопходности да Србија драматичне дане дочека наоружана сматрати сувише милитантним и агресивним. Док једном Јенсу Столтенбергу политичка коректност дозвољава да земље НАТО позива на наоружавање јер је са мирним данима готово, док иста та коректност Агиму Чекуу налаже да отворено најављује војску Косова и док Хрватска учи Србију политичкој коректности слажући оружје у своје магацине, дотле се задовољавајући ниво коректности Србије, према прописаним стандардима Европског парламента, очитује у дискурсу Жена у црном.
Зато је важна европска резолуција: после ње нико више не може да каже да није знао и да је био изненађен. Пристанак на тај ниво полит-коректности – где и питање српске способности за самоодбрану постаје нелегитимно – за српску политичку класу и олош-елиту, којима је покретање таквих питања испод владајућег културног и политичког обрасца, биће смртни грех – највећи у оштрој конкуренцији претходних. Зато хвала Војводи Шешељу за хрватску и европску резолуцију: има ствари које само може он. И ствари која су могуће само око њега.

Нови Стандард