Љуљају се темељни принципи Европске уније, а баба се чешља

Дакле, прво је српски премијер Вучић на конференцији за штампу у суштини оповргао постојање слободне конкуренције у Европској унији, с обзиром да је на постављено питање како тумачи одлуку једне њене чланице, и то конкретно Хрватске, да не дозволи авиокомпанији Ер Србија продају карата на тамошњем тржишту, искрено одговорио како „није веровао да може да се догоди да велика Европска унија има страх од конкуренције од мале балканске земље као што је Србија“, односно „да је веровао да страх од конкуренције у 21. веку посебно у Европској унији не постоји“.

Надаље, говорећи о недавној резолуцији Европског парламента, коју је иначе премијер здраворазумски оценио као „увредљиву за Србију“, и председник Николић је изразио своје чуђење што приликом њеног доношења Србији није пружена чак ни могућност, како се дословно изразио, да „макар изнесе свој став“. А то значи да та најважнија европска институција очигледно не држи много ни до слободе одбране ставова, барем када је Србија у питању.

И напослетку, некако у исто време је и британски премијер Камерон тек на наговор својих саветника одустао од успостављања лимита за број имиграната, што значи да је сасвим озбиљно разматрао меру која би значила отворено кршење принципа слободног кретања људи у оквиру Европе, али је и поред тога најавио мере које благо речено не подстичу слободно кретање радне снаге, с обзиром да је нагласио да чак ни грађани нових земаља чланица Европске уније неће моћи да раде у Великој Британији, све док се „њихове привреде блискије не ускладе“ са постојећим чланицама. Стога, барем ако је судити на основу наведених примера који се тичу изјава српских и страних државника од пре неколико дана, стиче се утисак да баш и није загарантовано постојање суштинских елемената економског и моралног поретка Европске уније, који представљају потпорне стубове на којима почива читава европска архитектура.

Али с обзиром да из правца Брисела и Стразбура нико и не покушава да пружи одговор на примедбе српског руководства зашто „велика Европска унија има страх од конкуренције од једне мале балканске земље као што је Србија“, те зашто Београду није пружена могућност да „макар изнесе свој став“ пре доношења увредљиве резолуције, онда би се заиста могло оценити да се прозвани Европљани равнодушно чешљају, баш као и баба из пословице. Међутим, да чак и лоша искуства могу бити корисна, потврдио је и сам српски премијер када је дословно закључио да „ово представља наук за грађане Србије да добро виде шта стварно мисле о нама“. А када се томе дода и изрека да „оно што ти кажу у лице, није ни близу ономе што ти кажу иза леђа“, онда је утисак вероватно још целовитији.

Ратко Паић – Глас Русије