Осврт на „Слово“ Еп.Григорија, у Дубровнику, 24.1. 2013.

„За нас, који смо Хришћани, то је јако значајно, зато што ми знамо да постоји нејединство међу  Хришћанима, нејединство у вјери, исто да постоји нејединство у учењу, и знамо да смо 11 вјекова били заједно, и знамо ту заповјест Христову, Који је рекао да сви будемо једно, да је то циљ хришћанског живота, али исто тако знамо да ми не можемо сада направити тај корак, бискуп дубровачки, и ја, БИСКУП ХЕРЦЕГОВАЧКИ, него једноставно треба да направимо тај корак, и то је онај корак… да покажемо да нешто добро желимо. Не знам да ли је то било некад прије, и тад су се људи сусретали, АЛИ У ОВОМ ОБЛИКУ НИЈЕ.

++++++++++

Човек просто не зна шта да мисли о овој особи. Мислим да је делом допринело и  то што је он из рударског места где је било пуно римокатолика, насељених радника, а чини ми се да је негде споменуо да је и његов неко римокатолик. Уз то светски живот, забаве, дружење са људима других духовности неправославних, упињање да световно буде успешан…и све то узима свој данак…Онда одлажење на неправославне скупове на Западу, а и у саму Хрватску. Огрешење о Вл.Артемија…

Да ли је посреди обмана? Један Свети Старац је пре 20 година говорио да долази век велике обмане. Да ће „дух прелести“ бити у ваздуху.

Да ли ико од тих епископа чита ту 17.  главу Јеванђеља  по Јовану, кад погрешно машу са њом, и тиме бацају димну завесу обмане пред народ, који, срећом, више размишља? Нигде не пише да сви на свету људи буду једно. Да је то Божија воља не би Господ замрсио језике, и спречио градњу Вавилонске куле. Господ говори само да они који су Његови буду једно. А Његови су они који исправно верују у Њега, Духом Светим, а то су једино Православни.

Г.Григорије сматра циљем живота заједницу са римокатолицима!!! Као да никад није читао Св.Серафима Саровског (ако не неке друге богословске књиге), који каже да је циљ  Хришћанског живота стицање благодати Духа Светог.

Значи, кроз уста г.Гр. директно говори демон, јер је њему(демону) циљ да Православни кроз заједницу са римокатолицима изгубе Духа Светога. Како г.Гр. мисли да буде у благодати Духа Светога, а да притом буде у заједници са онима који немају Духа Светог? Ту директно говори своју „нову теологију“- да је њему циљ његовог живота заједница са човеком, а не заједница са Богом, а то је управо и папска идолатријска јересологија. Управо и римокатолици, зато што немају директан однос са Богом, због губитка благодати (због јереси „Филиокве“ и осталих…), сву енергију усмеравају на заједницу међу људима, али неблагодатну, засновану на законима, претњама, казнама, парама, интересу, и сл., или пукој сентименталности, а сви заједно обоготворавају папу, и одају му почаст као римском „богу“ или цезару,  у слепој послушности и у злочину- без савести и морала.

Откуда толика заслепљеност и извршавање задатка које су римокатолици поставили- да загосподаре Православнима ударивши им на људску љубав, нетрезвену милостивост искључиво према неправославнима, на комунистичку идеју о интернационали- „комунисти свих земаља, уједините се!“-да ли је то од велике гордости, од помисли да ће они да спасу свет кад толики Светитељи 10 векова нису успели да поврате римокатолике у Православље, осим појединачне случајеве пробуђенијих душа, које су истински трагале за Истином? Да ли је то неки дух обмане који поједини упију на тим јеретичким скуповима? Као да их неко опија лажном идејом, која је у демонском духу, који годи људским осећањима, али је против Бога и Божије Истине.

Он очигледно мисли шта ће римокатолици мислити о њему, али не мисли да ли ће саблазнити Православне.

Та идеја о потреби и неопходности уједињења је велика ОБМАНА, и велика шарена лажа, и ВЕЛИКА ИГРА, последња игра папске институције пред њено уништење.

Ово је један логички силогизам, који он изводи потпуно дилетантски, као да никада у Цркву није ишао, а камоли учио Православно богословље.

Дакле, премисе су:

1.) Нејединство је међу Хришћанима у вери и учењу.

2.) 11 векова смо били заједно (није 11, него 10)

Његов закључак: „Треба опет да будемо заједно, без обзира на разлике у вери и учењу.

Значи, прошлост, и жеља у њему, побеђују реалност, и побеђују у њему  сведочење Духа Светог, и побеђују оданост и верност Богу. „Љубав“ према римокатолицима побеђује у њему завете дате на крштењу, исповедање вере, монашке завете, епископске завете, и он као опијен идејом, као у доба комунизма, хоће да буде у заједници са јеретицима који се нису покајали.

Ако га вуче љубав према њима, па нек им се придружи, нек каже јавно да не жели више да буде Григорије, већ жели да буде Гргур, да се моли у катедрали, и да изјављује љубав онима који су Србе клали. Нек им иде под нож, нек иде као немуште животиње које не разумеју шта им се дешава, али нек то чини сам за себе, као свој лични грех, а не као епископ Српске Православне Цркве. На то нема право.

Први пут да он себе назива бискупом. Да ли је то учинио да би њиховим речником изразио свој чин, или се толико уживео у улогу римокатолика, да му није гнусно да за себе каже тај назив?

Или је стварно то тајно постао, како могу људи да помисле након ове изјаве? Све у свему, саблажњујуће.

И сам каже да се то у овом облику пре није дешавало- да тако епископ одустане од своје вере зарад неке нетрезвене опијености представницима друге вере. И што је најгоре што он мисли да добро ради, те се још и хвали тиме.

Велики дух обмане је ушао у нашу Цркву, и само неко чудо може да заустави и отрезни оне који су пустили у себе тај дух.

А римокатолици раде свој посао потпуно свесно, са понеким патетичним изразом лица, у покушају да одглуме душебрижништво, наивност и доброту.

Уредништво „Срби на оуп“