Aлбанско-српски односи: шта ће даље бити?

Упркос томе што је велики број новинара, политичара и аналитичара покушао да објасни како је реакција Александра Вучића на провокацију албанског премијера Едија Раме на конференцији за штампу 10.11.2014. примерена и оправдана, оваква оцена није на месту. Да би се боље сагледало шта се десило и какве су последице, све се мора ставити у шири контекст. Српско-албански односи се развијају на српску штету и овај тренд ће се убудуће и наставити. Зашто?

Први пут је одлучније о неопходности поправљања српско-албанских односа проговорено на јесен 2013. године. На конференцији коју је организовао Београдски центар за безбедносну политику, окупио се већи број утицајних појединаца из државних структура, невладиног сектора и академске заједнице[1]. Полемика је била занимљива, а остало је забележено и да је један од највећих заговорника поправљања срспко-албанских односа на том скупу био-Оливер Ивановић (свега неколико месеци касније је ухапшен)! Занимљиво је било изношење тезе (од стране неколико дискутаната) да Србија треба да развија своје односе са Тираном, јер се тако могу амортизовати одређене тежње Приштине. Стара је прича о нетрпељивости Албанаца из Албаније, са Албанцима са Косова и Метохије, исто као што је и стара прича о честом неразумевању Тоска и Гега.

То је и карта на коју је покушао да игра Слободан Милошевић 1997. године. „Током самита Конференције земаља југоисточне Европе на Криту, у новембру 1997. године, дошло је до одвојеног сусрета и разговора између председника СР Југославије,Слободана Милошевића и председника Албаније, Фатоса Наноа“[2]. „Иако је сусрет два лидера земаља, које безмало читав период од окончања Другог светског рата немају нормалне односе, догађај од прворазредног политичког значаја, садржина и резултати тог разговора представљали су велико изненађење. Милошевић и Нано су се сложили да је Косово унутрашњи проблем Србије и Југославије који треба да се реши мирно, дијалогом, уз гарантовање равноправности свим етничким заједницама и свим грађанима и уз поштовање територијалног интегритета Србије, односно СР Југославије. Договорени су конкретни кораци за нормализовање односа, подизање дипломатских односа на ниво амбасадора, унапређење сарадње у привреди, саобраћају, правној регулативи“[3]. „Овакав развој ситуације је за многе био изненађујуће неочекиван, међутим гледано са унутрашњеполитичког аспекта Албаније, делимично логичан. Ново албанско политичко руководство, у којем су огромну већину чинили етнички Тоски, и само се суочавало са проблемом наоружаних формација на својој територији, пре свега на северу земље, које су биле одлично повезане са терористичким јединицама косовских Албанаца и вероватно финансијски потпомогнуте од радикалних исламистичких организација,што је представљало потенцијалну претњу унутрашњој стабилности Албаније. Јачање утицаја терористичких формација није одговарао ни званичном Београду, ни званичној Тирани“[4].

Милошевићев план је имао неколико недостатака, али би можда и успео да се у све нису умешале моћне западне земље. „Косовски пројекат“ се већ тада, крајем 1997. није тицао само Срба и Албанаца, већ и много важнијих играча у међународним односима. Убрзо је срушена социјалистичка већина у Албанији, терористи на Косову и Метохији су додатно наоружани, НАТО-у су уступљени аеродроми (или прецизније речено узлетишта) на северу земље како би отуда полетале беспилотне летелице, а организовани су и кампови за обуку и логистичку подршку у ширим регионима Кјукеша и Тропоје. Већ у марту 1998. албански парламент (нова скупштинска већина коју је оформио Саљи Бериша) је својом одлуком позивао западне земље да интервенишу како би се спречила даља ескалација насиљана Косову и Метохији. Како су се даље ствари развијале, српско-албански односи су пали на најниже гране у историји. Закључак који се из свега може извести, јесте како је постојала прилика да се односи између Београда и Тиране уреде на један нов начин, али да то није одговарало западним силама, пре свега САД.

Данас је стање другачије, па управо САД иницирају приближавање Београда и Тиране. Зашто ово сада раде САД? Са једне стране, геостратегијски интерес САД је да се од такозваног Западног Балкана направи хомоген и чврст блок, под потпуном контролом НАТО, те да се остави што је могуће мањи маневарски простор за улазак утицаја неких других фактора. Код Срба, наравно, постоји опасност за САД да претерано ојача руски утицај, а код Албанаца-турски. Са интеграцијом се већ одавно почело, а тренутно се налазимо на почетку њене институционализације. Дан пред долазак Едија Раме у Београд могло се прочитати како је „на састанку шефова дипломатија Вишеградске групе и западног Балкана договорено формирање Фонда за западни Балкан, попут оног који већ годинама имају средњоевропске земље Чешка, Словачка, Пољска и Мађарска“. Фонд ће „стартовати са 180.000 евра, што је збир улога свих шест земаља учесница (део бивше Југославије плус Албанија), као и иницијалном донацијом МВФ од 80.000 евра у виду стручног саветника и помоћи у опремању секретаријата ФЗБ.“[5] Да се на страну ставе улога и ефекти постојања фонда Вишеградске групе (мада се и о овоме мора полемисати)[6], већ да се најпре утврди: ко у овом пројекту учествује? Према медијским извештајима ту је „део бивше Југославије плус Албанија“. У делу бивше Југославије који није ушао у ЕУ су четири државе (Србија, БиХ, Македонија, Црна Гора) и плус Албанија-то је укупно пет учесница новог „западнобалкснаког пројекта“. Треба ли нагађати ко је шеста чланица?

Са друге стране, у целу српско-албанску рачуницу би требало да буде укључена и тзв. Република Косово (што се показује и на примеру прављења Фонда западног Балкана), што би допринело даљој легитимизацији статуса ове државолике творевине. Тако би Србија пристајала на неке споразуме са Албанијом, а последично би се морали регулисати и односи са тзв. Републиком Косово. Први такав случај је већ забележен свега неколико дана по одласку Едија Раме из Београда. Наиме, током његовог боравка је потписан споразум о слободном преласку границе држављана Србије и Албаније само са личном картом, док је пет дана касније утаначен споразум између преговарачких тимова Београда и Приштине како имаоци пасоша тзв. Републике Косово могу слободно да прелазе преко свих граничних прелаза Републике Србије.

Српско-албански односи се, дакле, реализују у оквиру који су дефинисале САД. То је и разлог због којег Александар Вучић није смео другачије да реагује на конференцији за штампу са албанским премијером 10.11.2014. Чак се тада могло назрети из његовог одговора да ће врло брзо и он поћи у званичну посету Тирани. Чиме ће се агонија Србије наставити. Јер, интереси Србије и САД нису подударни, у многим питањима која се тичу албанског фактора чак су и директно сукобљени, због чега ће Влада Србије морати да прави још много понижавајућих уступака. Те уступке ће правдати на разне начине, али суштински, од њих ћемо моћи само да имамо штету. Или, у најмању руку, никакве користи од свега неће бити. Као илустративни примери се могу  навести договор о оснивању Фонда и потписани споразум о слободном преласку границе држављана Србије и Албаније само са личном картом. Кога то може да интересује? Да ли ће Фонд који се оснива са капиталом од 180.000 евра унапредити наше односе или је све то параван за признавање такозване Републике Косово? И кога ће највише интересовати могућност слободног преласка границе? Можда шверцере и припаднике Ал-Каиде са севера Албаније.

 Душан Пророковић – ФСК