Како је руски свештеник успео да направи цркву на месту гаража и да се никоме не замери? (Видео)

Како су пет човека својим рукама, помоћу трамвајских плоча и златних зуба, за 3 месеца саградили цркву у Москви, на простору паркинга, ни са ким се не замеривши, и како су постали свесни да је то најлепши период у њиховом животу.

Крутов и Кнутов

Свештеник Дмитриј Крутов има 28 година, четворо деце, 138 редовних посетилаца цркве у Хорошеву, коју је саградио својим сопственим рукама, заједно с братом Иљом, другом Александром Кнутовим и браћом близанцима Алемаскиним. Изгледало је као да је све било против градње: новца за градњу није било, месни житељи нису желели да се одрекну својихимпровизованих монтажних гаража, на том простору су пролазиле све могуће инсталације и комуникације. Али постојао је благослов епископа Јегорјевског Марка да се почне с радовима.

Хајде да се не свађамо

– Почетком октобра 2012. године отишли смоу администрацију грађанског кооператива на месту будућег храма. Био је то веома напет тренутак. С једне стране, власти су нам дале плац за градњу, и сви документи су били у реду, с друге – ми на плац нисмо могли да уђемо, зато што смо претходно требали да се договоримо с грађанима. Неки су покушали да ставе чуваре паркинга као јаке богоборце, али од тога ништа није било, људи су бринули само за кола која чувају.
Руководилац паркинга (платни паркинг чувају фирме са својим чуварима) Валентина Александровна – веома пријатељски настројена жена, као и већина Руса иде у цркву на Крштење и на Васкрс, колач, јаја… Градске власти одавно желе да уклоне тај импровизовани паркинг, уговор с гаражном фирмом је био раскинут 2004. године, али никако нису успели у томе, јер су месни житељи били против. Можда су баш из тог разлога и дали тај плац Цркви!

Како да се поставиш у таквој ситуацији?Можеш почети оштар дијалог, позивати се на права и изазвати код саговорника симетричну реакцију. Међутим, можеш и да се поставиш тако да саговорника одмах “разоружаш”. Схваташ да немаш ништа против тог човека. У таквим ситуацијама је веома важна искрена добра воља, када немаш другог оружја против њих “урадићу нешто лукаво и све вас ћемо избацити одавде”, већ схваташ да су пред тобом живи људи са својим возилима, које заиста немају где да паркирају. И договорили смо се – хајде да се не свађамо! Иза гаража је био невелики простор, на који су зими бацали снег очишћен с улице, који су нам и дали.

Црква је у том крају објективно била потребна. До најближе метро станице има око 25 минута пешице или неколико станица градским саобраћајем. Млади могу доћи, али за старије је то озбиљно искушење. Прилази ми старица и говори “Баћушка, ја сам грешница, још од јесенас нисам била у Цркви, зато што сам имала мождани удар, тешко ходам, зими је клизаво. Да сам знала да је отворена црква, дошла бих још на Божић. Сусетка ми је рекла за цркву тек после Васкрса”.Сузе радоснице су јој биле у очима. Наравно, и када су деца у питању, када је храм у близини, то је велико олакшање за родитеље.

Кишобраном, метром и метало детектором

Нисмо имали ни грађевинце, ни новца за градњу. Владика је дао послушање и ми, ја с неколико својих другова, смо се прекрстили, и почели да размишљамо како да саградимо цркву. Умели смо да користимо одвртку и да забијамо ексере и схватали смо да вероватно и сами можемо нешто да направимо. Такође смо схватали, да ћемо иматина располагању око 100-150 хиљада рубаља, које можемо да измолимо код пријатеља, да дају за градњу храма. Потребан материјал је коштао око 90 000 рубаља. Тако је све чекало само на договор, и то пре свега с паркингом. Показали смо пројекат владики и он га је одобрио, упутили смо га у централу, и одговорили су да нису против тога, под условом да претходно све усагласимо са градским службама. И почела је с реализацијом компликована шема. Како се испоставило, управо тај простор је чвор свих могућих комуникација.

Пре свега, гас под високим притиском, са заштитном зоном. Магистрала за топлу воду, магистрала гаса средњег и ниског притиска, линија противпожарног хидранта и линија владине комуникације. Почели смо да обилазимо разне инстанце, њихове инспекторе. Инспектори су долазили, неки с плановима, које су разгледали на киши, под кишобраном, неки с метром, мерећи простор где пролазе цеви, неки су долазили с метало детектором, да би открили правац цеви.
И свако од њих је поставио своје услове.Желели смо да направимо храм ширине 8 метара и изгледало је да смо са свима успели да се договоримо. Али на највишој инстанци Мосгаза су нас љубазно одбили. Рекли су: “Можете да поставите храм ближе, али вам је за то потребно да откопате магистралу, да направите пројекат, да покријете цев преградом, све профилне организације ћемо вам дати, и то ће коштати око 700 хиљада рубаља. Тек тада можете да зађете на 2 метра у заштитну зону”. За нас је то било неизводљиво, па смо решили да не улазимо у заштитну зону, тако што ћемо сузити храм на 6 метара.

Усаглашавали смо, усаглашавали, и као резултат смо одредили почетниоријентир, поставили смо 4 коца. У тим границама ћемо направити храм. Осећај је био као на Велику Суботу – ми већ знамо да је Христос васкрсао, али Га још нико није видео, па је зато царовало блажено ћутање. Једноставно смо дошли с друговима, укључили смо бушилицу, избушили рупе и поставили кочеве. До последњег дана није било јасно да ли ћемо успети да почнемо с радовима или ће нас спречити. Тек када смо постали свесни да можемо да поставимо ова четири коца, схватили смо да сада све зависи само од нас, а већ смо били спремни да уложимо све своје снаге, да све успе. Све је, наравно, почело од трамвајских плоча.

Како је отац Дмитриј “пљунуо на душу целом рејону”

Прву количину трамвајских плоча смо довезли из храма у Тројице-Ликову. Тамо је отац Стефан сакупио пуно трамвајских плоча, које су бацали за време планске замене шина. Када више тих плоча није било, обратили смо се у трамвајски депо. Наше стазе до храма, на пример, узете су с моста. Довезли смо их и почели да правимо пут од рејона до будућег улаза у храм. Схватали смо, да ће на пролеће овде бити блато, и да прво морамо да направимо нормалан прилаз. Изгледало је то прилично чудно: добра стаза од шест редова плоча, која води до бетонске ограде, на којој је крупним словима написано “ХАРМОНИКАШ ТАМАДА” и број телефона. Људи су пролазили и помало се ишчуђавали – да ли је баћушка полудео? Једини противник градње, кога сам видео, појавио се управо тада.

Пришао ми је човек и рекао, – “Ви сте управо пљунули на душу целом рејону”. Мало сам се изненадио и питам, – “Зашто тако мислите?” – “Схватате, ја живим у суседној згради и недељом одмарам, и то је једини дан у недељи када сам слободан. Ви планирате да овде саградите цркву и да правите буку и недељом ујутро, да се не бих наспавао”. Потом смо добронамерно поразговарали вероватно око 20 минута, и он је отишао. Потапшао ме по рамену и рекао: “Оче Дмитриј, нек вам је Бог на помоћи, можда ћу и ја доћи код тебе на суботник (дан када станари добровољно уређују околину)”.

Темељ помоћу Питагоре, “помоћу штапа и канапа”

Када си сигуран, да нико неће позвати полицију, можеш да приступиш градњи. Као прво треба да ограничимо контуре храма, и за то је потребно да направимо праве углове. То се ради народним методом. Теорема Питагоре: ако је једна страница троугла три метра, друга четири, да би направио прави угао, трећу страницу мораш да направиш дужине пет метара.Поставиш четири угла, ставиш контролни стуб направљен од трамвајских плоча и цемента.Говориш – хајде да наши стубови буду од три плоче.
Постављаш такав исти и на супротни угао и либелом провераваш да њихова висина буде иста. Затим између њих затегнеш канап и све следеће стубове правиш исте висине до канапа. Ништа посебно, само су потребне трамвајска плоче и 4 джака цемента – и добићеш храм. У прво време је градилиште ограђивала ограда, па смо градили на миру. Поставили смо рам у нивоу ограде, нико се не љути – одлично. Критичан је био тренутак, када је црква могла да се види иза ограде. Гледам – опет се нико не буни. Значи, можемо да градимо даље.

Зуби праведника

Градили смо нас петоро, и још је око 7 човека долазило повремено. Када смо планирали храм, мислили смо да га направимо од најјефтинијих материјала, с тим, да би га касније, када наши парохијани буду у могућности да дају прилоге, демонтирали и направили нешто друго. Наша градња је ушла у оквир суме од 300-350 хиљада рубаља. То је сума, за коју смо се надали да ћемо је негде, некако, добити, можда да поставимо кутију за прилоге на градилишту и почнемо да служимо молебне. На првом молебну смо били сами, али, временом,су људи почели да долазе све више и више.

Када смо поставили скелет цркве, били смо у дилеми – да га обложимо шперплочом, или металним лимом под греду. Разлика у цени је била 4-5 пута. И долази човек који даје 70 000 рубаља, а следећег дана је дошла старица, која је рекла да је себи поставила керамичке зубе, а своје старе златне зубе хоће да да Цркви. Дали смо их у залагаоницу и сазнали да се за зубне протезе користи веома чисто злато, и зато се високо цени. Један комплет зуба нам је донео око 40 000 рубаља. Значи у тренутку доношења одлуке, Господ нам у року од 2 дана шаље 110 хиљада рубаља, и с неким већим попустом, то нам је таман довољно за метални лим за облагање.

Потом се појавило питање – да ли да облажемо храм изнутра шперплочом, или да купимо дрвену ламперију, разлика у цени је била отприлике исто таква. Дошао је код нас благајник и рекао да је његова супруга наследила од прабабе златне зубе. Тако смо сакупили довољно за дрвену ламперију. Сличне коинциденције су нас пратиле све време градње. Не, није то да су нас пратиле… Осећали смо тај благослов Господа и били сигурни да је то Његова воља, да се овде направи храм. Зато се буджет увећао, једноставно зато што га је Господ увећао.

Или звона. Ми имамо звоник који кошта више од 200 хиљада рубаља. Бринули смо се да пред Васкрс нећемо имати звона. Одлучили смо да узмемо мало мања, а за два већа ћемо да замолимо фирму за њихову израду да стигну на време – да зазвоне на Васкрс. Долазе људи који ништа не знају о храму и о нашем проблему. Један доноси 50 хиљада рубаља – то је управо вредност једног средњег звона. И схватамо да тај новац ни на шта друго ни не можемо потрошити. Сутрадан долази човек и доноси коверат, у коме је 100 хиљада рубаља. То је сума колико кошта велико звоно. Обојица су тачно дали суме потребне за оба звона, с тачношћу од пар хиљада. Зовемо фирму и говоримо: “Викторе Григорјевичу, дођи за новац, звона ти не дамо!”

Чудесно време

Не треба се бојати када се гради храм. Било је и код нас сумње, нисмо то знали и нисмо били сигурнида ћемо на крају успети. Али схватали смо да је то свети и богоугодни посао. За нас је то, могуће, једина шанса у животу да учествујемо у послу, који Господ Бог даје нашим рукама. Свештеник има на својим рукама благослов, који му увек напомиње да, чак и ако мрда својим прстима, памти то, да то не ради он, већ благодат Светог Духа, која му је дата у Тајинству свештенства, а он је једноставно њен преносник. Ти си тај роб, коме су дали неку количину талената, и можеш вратити један таленат, а можеш се потрудити, макар и мало да га увећаш. Зато је за мене као хришћанина то било чудесно време…

А оно се и сада продужава. Људи, који су учествовали у том послу, осећају да нису узалуд провели те месеце, а многи говоре да су им ти месеци – нешто најлепше у њиховом животу и да су истински срећни због свега.

Привремена црква великомученика Теодора Тирона била је освештана 6. јануара 2013. године, фебруара је у њој била крштена прва беба. Сада, када се појавила црква, мање-више све је јасно. Али откуд су се у новој цркви појавили људи, како су се организовали у заједницу? О мишљењу настојатеља Теодоровскецркве, младог и срећног свештеника Дмитрија Крутова, о својој заједници, свом служењу и о критици Цркве од стране друштва – читајте у чланку “Правила живота срећног свештеника”.

Кирил МИЛОВИДОВ

Превод са руског С. М.