Какву штету узрокује спасењу млака и раслабљена вера

Ко може хришћанима да укаже на сва зла која происходе из млаке и слабе вере? Ми можемо рећи да из такве вере происходе сва зла и да је тај беспоредак први и основни разлог што су безбројне душе допале мука. Стога је и Јов рекао: Умиру, али не у мудрости (Јов 4,21). Он не каже да ће пропасти у вечности зато што не верују, него зато што не знају у шта верују, то јест зато што немају мудрости. Као што и сами они који трпе казне у аду признају своје безумље говорећи: „(Ми) безумници!“ (Прем. Солом. 5,4).

Али да би било разумљивије, рецимо да маловерје узрокује хришћанима све зло из два разлога: због недостатка врлине и због преобиља злобе. А што се тиче млакости и слабости вере, рецимо још и ово: данашњим хришћанима недостаје оно преобиље сваке врлине која је била у пуном цвату у хришћанима првих векова хришћанства. Тада се љубав према Богу толико разгорела, да је било толико Хришћана који су се својевољно предавали свим могућим мучењима прогонилаца вере, па су Антоније, управник Азије, и Тиверије, управник Палестине, писали царевима Хадријану и Трајану да не могу наћи довољно џелата да усмрте све оне хришћане који се својом вољом предају на мучење. А љубав према ближњему је код оних блажених људи била толика, да свети Климент казује да је познавао много хришћана који су, пошто су већ раздали за милостињу убогима све што су имали, доспели на послетку дотле да су сами себе продавали и постајали робови да би могли да дају милостињу својој браћи.

А где сада у целој заједници свих хришћана можеш наћи такве дивљења вредне примере љубави? Има ли томе неког другог разлога до слабости вере? Ако неком дрвету поткрешеш гране, оне ће израсти још снажније. Али ако му посечеш или оштетиш корен, онда одмах вену и суше се све гране. А шта је неком дрвету корен, то је души вера. Вера је та која храни душу, вера је та која чини да она узраста, вера је та која јој омогућава да рађа плод који се назива кореном бесмртности: „А знати Тебе, целосна је правда, и познати моћ Твоју- корен бесмртности“ (Прем. Солом. 15,3). Стога ако хришћанин живи, он од вере живи: Праведник ће од вере живети (Рим 1,17). Ако га напада ад, хришћанин се вером брани: Њему се противите утврђени вером (1 Пет 5,9). И ако хришћани на своју несрећу отпадну од вере и падну, кроз покајање почињу да устају, вером очистивши срца (Дап 15,19). Укратко речено, вером човек може да задобије све врлине: И управо на ово уложите сву ревност па пројавите у вери вашој врлину, а у врлини знање, а у знању уздржање, а у уздржању трпљење, а у трпљењу побожност, а у побожности братољубље, а у братољубљу љубав (2 Пет 5-7). Али ако вери одсечеш корен или само раслабиш њену моћ, одмах слабе и одсецају се све врлине и нестају не само сви плодови, него и оно лишће које чини спољашњи изглед и обележје хришћанина. То је онда потпуни недостатак врлине који происходи од раслабљења вере, али то је још најмање зло када се упореди са другим, много већим злом, то јест са преобиљем злобе, које такође одатле происходи.

Када је апостол Петар ишао по води, чим је почео да тоне, разлог томе приписао је јаком ветру: Видећи јак ветар уплаши се (Мт 14,30), али му је Господ открио прави разлог- маловерје: Маловерни, зашто посумња? (Мт 14,31). Тако и хришћани изналазе разне разлоге за своја зла дела и рђав живот приписујући то или неком великом искушењу, или сопственој слабости, али прави узрок свих безакоња треба да траже у својој раслабљеној и малој вери, јер ђаво иначе не би могао да их подјарми и начини од њих злосрећне робове греха. Како јастреб, који је по природи рођен да лови, одгајен у слободном простору и бескрајном ваздуху, кога штити толика снага скривена у његовим канџама и кљуну и који је по природи храбар, може себи да дозволи да буде ухваћен у гвожђа и да трпељиво подноси заточеништво, а да и не покушава да побегне? Како би, кажем, јастреб све то могао да истрпи, да претходно није затворио очи? И како може хришћанин, који зна да је грех хула на Бога и да је грех због тога најгоре зло, хришћанин који исповеда да је Богочовек Исус Христос примио смрт да би усмртио грех, то јесте да је готово уништио Самога Себе да би затро ту звер раздирући на крсту под силом неисказаних мучења јединство између Његове свесвете душе и пресветог тела, пуштајући да три дана буду мртва сва и она дејства богочовечанског живота чији је само један једини часак био драгоценији и вреднији од свих живота, како, кажем, може хришћанин, који на основу своје вере зна да су све то суште истине, икада да почини грех, то тако страшно зло, а да претходно не затвори очи своје вере?

Многи хришћани мисле да је грех младићка лакомисленост, да је детиња лакомисленост ума, да је лака неозбиљност или слабост коју треба опростити, или пак да јесте зло, али ситно и безначајно. И не само да сами сматрају да није ништа страшно ако почине грех или ако другима помажу да га почине, него се често из забаве играју и збијају шале са грехом. Од греха праве најзанимљивију и најлепшу забаву на својим скуповима, а понекад су неки толико безочни да се хвалишу, говорећи да их прљавштина њихових најбестиднијих поступака и грехова краси као живописне боје којима украшавају стубове и зидове да би били изузетнији и драгоценији: Докле ће грешници, Господе, докле ће грешници да се хвале? Проговарају и говоре неправду, говоре сви који чине безакоње (Пс 93,3) и још: Сад се хвалите својом надменошћу (Јк 4,16). Али има и других који додуше нису до те мере безочни, али су доспели дотле да се тек незнатно плаше греха, а онда, када га почине,  држе га на душу спокојно и безбрижно месецима, гомилајући грех на грех, све док им се не укаже прилика, то јест неки велики празник, Васкрс или Божић, да се исповеде. Тако да испада да они који се плаше да једну једину ноћ проведу у кревету са змијом, проводе већину свог живота задржавајући грех у својој души, уопште се не осећајући беднима.

Ах, тешко њима! Зар су они деца светлости (Еф 5,8), како све хришћане назива Апостол? Зар су они ученици Богочовека Исуса Христа? То ли су деца Светих? То ли су наследници  толиких хиљада мученика, наших путовођа, који су своје животе и своју крв дали у најстрашнијим мукама само да не би починили један грех, који је, наводно, био достојан опроштења, то јест да се не би одрекли своје вере устима само, па да је потом чувају у свом срцу? А одакле све то долази? Од раслабљености вере. Очигледно је, дакле, да смо стигли у оне несрећне године,  о којима је говорио Господ, Који се питао да ли ће, када дође на земљу, наћи ону веру коју је толиким Својим  примерима посадио и однеговао Својом божанском крвљу:

Али Син Човечији када дође, хоће ли наћи веру на земљи? (Лк 18,8).

Зато и ђаво, проклетник, има толико успеха у лову на нас хватајући нас на удицу своје воље, а да тога нисмо ни свесни, јер је у нама хришћанима вера тако мутна. У пракси то изгледа овако:

човек рођен као хришћанин и верујући доспева готово до стања безверника, јер га оно несавршено и тек површно знање о тајнама вере не побуђује да чини више од онога што хоће да чини, баш као да о њима нема никаквих знања.

И премда се, као што вели блажени Августин, верујући налазе у светлости, они држе затворене очи, па се не разликују много од безверних који бораве у потпуној тами: На шта је благо безумном у руци кад нема разума да прибави мудрост? (Приче 17,16). Шта им користи да имају тако неизмерно велико благо, какво је хришћанска вера, кад га држе скривеним и мртвим под земљом и тај „капитал“ не обрћу у пракси, то јест немају жеље да кроз своју хришћанску веру оживотворену добрим делима задобију вечни живот, јер је вера без дела мртва (Јк 2,26).

Преузето из књиге „Духовне вежбе„, Св. Никодим Светогорац

Погледајте такође: „Какву штету наносе своме спасењу они који чине грехе са уздањем да ће се исповедити и покајати“

Припремила екипа ФБ странице „Православље живот вечни“