Вучић се придружује опструкцији Јужног тока

На заједничкој конференцији за штампу у Београду са председником Владе Србије Вучићем 17.11.2014, немачки вицеканцелар Зигмар Габријел је, под геслом „потребе за диверсификацијом испоруке гаса“, на најотворенији начин саопштио да ће ЕУ, наместо Јужног тока, стати иза гасовода Јужни коридор. „Eвропа има велики интерес да диверсификуjе ситуациjу са гасом. План jе да се испорука гаса одвиjа преко Aзербеjџана, а не преко Русиjе“, рекао jе Габриjел. У маниру већ усавршене методологије данашњег „меког“ Рајха, Габријел је понудио наизглед бенигно, бирократизовано образложење за овај потез: да „постоjи конфликт у вези са усклађивањем инвестиционих планова за проjекат ‘Jужни ток’ са формалним делом европских фондова“. Признаћемо, ово звучи неупоредиво питкије него отворено признање да Вашингтону не пада напамет да дозволи чвршће повезивање између Русије и остатка Европе, и да су немачки и остали западноевропски политичари, као и обично, на услузи.

Да подсетимо да је Мигел Аријас Кањете, нови комесар за енергетику у Европској комисији, почетком октобра ове године изјавио да се Јужном коридору мора дати „апсолутно првенство“. (Према истом извештају, „Јужни коридор би имао два гасовода преко којих би гас, независно од руских гасовода, из Каспијског басена и Средње Азије стизао преко Турске, Грчке и Албаније у Италију и даље у земље ЕУ“ – што значи да би Србија у потпуности била заобиђена.) Наравно, комесар формално нема ништа против изградње и Јужног тока али је, авај, нужно да се он „усклади са законима“. А „усклађивање“, као што знамо, може и да потраје…

Да подсетимо и на то да су, још у септембру 2013, посленици америчке „енергетске дипломатије“ ликовали да су однели „важну победу“ тиме што су успели да „пријатељски убеде“ Азербејџан да, уместо у Кину, гас са својих богатих каспијских поља извози на Запад, и то трасом која би била 400 километара краћа од трасе мртворођеног гасовода Набуко. Како је тада пренео дописник „Политике“: „На округлом столу енергетских експерата који је уприличен прошле недеље у вашингтонском ‘Вилсон центру’, то је предочено као победа САД, јер ‘обезбеђује енергетску сигурност Европе’, тиме што кориснике гаса ставља у бољи положај, јер ће бити више снабдевача, што је и ‘амерички национални интерес’“. И, тек да не буде никакве забуне, на поменутом округлом столу је посебно подвучено да „увођење Азербејџана, уз чију обалу Каспијског мора је највеће налазиште гаса, Шах Дениз, на европско тржиште енергије, јесте ‘геополитичка одлука’“. Дакле не „тржишна“ или „демократска“, а још мање повезана са „људским правима“.

Наравно, потискивање Јужног тока за рачун Јужног коридора је, између осталог, приказано и као плод големе америчке бриге за европски џеп и економско благостање: „’Јужни ток је велика инвестиција која ће гас са постојећих изворишта достављати истим купцима као и онај који ће стизати Јужним коридором, али уз велико економско оптерећење’, сматра Амос Хокстин, заменик помоћника државног секретара за енергетску политику у Стејт департменту, учесник овог округлог стола“. Ипак, представник Стејт департмента није могао да сакрије самозадовољну знатижељу: „С великим интересовањем пратимо како ће Русија да реагује на Јужни коридор“, признао је Хокстин.

Не треба заборавити да је ова америчка енергетска „победа“ проглашена пре избијања украјинске кризе у новембру 2013. Дакле, америчко поткопавање Јужног тока и евро-руских веза је увелико било у току знатно раније, пре него што је Русија у западним мас-медијима била сатанизована као „агресор“ с којим се не може нормално пословати.

У сваком случају, да се вратимо на основну тему – шта је била реакција председника Владе Србије на изјаву немачког виценакцелара да ће ЕУ, чијем чланству Вучић беспоговорно тежи, заобићи његову земљу и лишити је њеног највећег развојног и најважнијег геополитичког и економско-безбедносног пројекта? „Вучић jе изjавио да jе у потпуности сагласан са Габриjелом и да ‘ништа нема да дода’“, како преноси Танјуг. А, затим, вероватно да би мало ублажио ефекат своје шокантне равнодушности, додао: „Иначе таjуговор (Јужни ток) jе добар за Србиjу, али Србиjа свакако не може да буде прва земља коjа ће да крене у радове. Имате Бугарску пре Србиjе“.

Као што знају они који понекад отварају атлас, Мађарска је на траси Јужног тока после Србије. Ипак, то не значи да је мађарски премијер Орбан ту географску чињеницу искористио као изговор за пилатовско прање руку и разглашавање urbietorbiда „имате Бугарску и Србију пре Мађарске“. Напротив. Мађарски парламент је почетком новембра ове године очитао лекцију у патриотизму и чувању националних интереса својим београдским панданима, што заслужује и нешто дужи цитат:

„Парламент Мађарске је изгласао закон који ће омогућити изградњу гасовода ‘Јужни ток’, што је последњи показатељ отпора премијера Виктора Орбана према Европској унији, пише агенција Блумберг. Мађарски законодавци изгласали су амандман на закон који омогућава компанијама изградњу гасовода чак и ако немају лиценце потребне за управљање истим, преноси Блумберг. ‘То је урађено као вид подстицаја ’Јужном току’ и да се покаже Русији да Мађарска тај пројекат схвата озбиљно’, изјавио је стручњак за регулативу у области енергетике Атила Холода. ‘Јужни ток’ је од великог значаја за Мађарску јер би обезбедио већу гасну безбедност за земљу, рекао је шеф Орбановог кабинета Јанош Лазар.“

Мађарска добро схвата ствар: ако она почне радове, бугарској јавности ће бити теже објаснити зашто њена држава не ради то исто. Тако би резоновала и свака нормална српска власт која чува економске интересе своје државе, народа и најважнијих савезника. Али, власти Мађарске и Србије су на дијаметрално супротним путањама: док се Мађарска бори да се ишчупа из раља неолибералног колонијализма и обнови свој суверенитет, тројац Николић-Вучић-Дачић се својски напреже да Србију управо зацементира у неоколонијалном ропству. Док се Мађари, ослободивши се раља ММФ-а, труде да врате већински део банкарског сектора под државну контролу, власти Србије полажу нову заклетву ММФ-у, фактички му предају на управљање најважнија државна предузећа – од којих она стратешка, Телеком и ЕПС, планирају да продају, праве „пословну климу“ искључиво за потребе страних економских интереса, систематски се одричу суверенитета над историјским српским земљама. И потпуно су сагласни и „немају шта да додају“ на рачун одлуке ЕУ да учини све да њихова земља буде лишена пројекта Јужни ток, који би јој донео енергетску сигурност и стотине милиона долара годишње у приходима. Напротив. Осмеси никад шири.

Немци, ако ништа друго, какве их је Бог дао, обично помогну у рашчишћавању ствари. Вицеканцелар Габријел је на поменутој прес-конференцији истакао да Србија „не сме бити препуштена сама себи“. Односно, не сме да буде вођена сопственим интересима. И нашао је за то правог партнера у председнику Владе Србије. 

Алексндар Павић – ФСК