„Србија – то сам ја“

Откако је надрипсихијатар Вучић одлучио да нас, све по списку, дакле, колективно као Србље и све остале грађане Србије, прими на свој кауч поради свенародног преумљења, свако мало, он нам приопћи на шта смо се све то као држава и њезино грађанство, ваљда под хипнозом, обавезали, а да о томе нико, осим њега лично, појма нема.

Дефинишући Србље као „шампионе у кукању“, а при томе, заклињући се, тамо некоме имагинарноме, да „Србија испуњава своје обавезе“, да „Србија држи реч“ и да „Србија мора да настави да поштује дату реч“, наш је канцелар, прошле хефте, пред француским премијером, припретио прстом, тамо некоме имагинарноме, да је, као што писах, „Србија слободна, једна, једина и недељива и да нико неће срушити стабилност земље, ма колико се трудио“. У међувакту, канцелар је истресао још једну народну умотворину: „Учинићемо све што тражи Међународни монетарни фонд, јер је то добро за Србију!“ (ММФ је, за нас, макроекономске лаике, оно деоничарско друштво из Вашингтона, основано још 1944. које, уз слоган „Затегните каиш„, надзире новчане токове диљем света, а „под релативно повољним условима“, одобрава и кредите земљама несрећним попут наше.)

Јуче, међутим, нисам чуо да је, такво што слично, ултрапатриотско, наш канцелар поновио и пред немачким вицеканцеларом. Рекао је нешто као: „Србија исте ствари говори у Берлину, исте ствари у Београду, Србија исто говори и…“ Из чега закључујем да канцелар, елем, о себи не збори више чак ни у трећем лицу једнине, већ, све чешће, казива ону реченицу, приписану, наводно погрешно, Лују XIV („Краљ Сунце“) – „држава – то сам ја“.

Срећа по ову власт да се вратио Шешељ, па ће он, до даљњег, бити кривац за све: за пад курса, за то што „Икарбус“ није произвео нити један „мерцедес“, за Раму и дрон, за Бриселски споразум и Мишковића… Војвода је, својим повратком, катапултирао радикале, тренутно само нешто изнад цензуса. Је ли то и његов максимум, с обзиром да је политички вокабулар наставио управо тамо где га је прекинуо у фебруару 2003? Или је тактичко постепено отварање једног по једног фронта (прво против утихованог Николића, док с Вучићем, функционише џентлменски прећутни договор о привременом ненападању), да се не би „развлачиле“ десетковане радикалске снаге – тај прави смер политичког „камбека“ његове партије? Можда и зато, наш Брут има страх, не од Цезара, већ само од реформи у јавним предузећима, значи, од партијских апаратчика, својих, али и оних из претходно владајућих странака који су се запатили по државној бирократији. Те, биће, и страх од Вулина који је – разумем са жељом да се окренемо Истоку – „ударио“ по американизованом Вучићу који се, од пре неку годину, прави Енглез, а све више изгледа као Немац. Или се, може бити, канцелар уплашио Јоргобанке (упс, Јоргованке) Табаковић која, поводом пада динара, тек капитулантски констатује: „Ових дана стране компаније износе профит из Србије, мењају динаре у евре и слабе домаћу валуту!“

Недељник „Шпигел“ сумња да је на делу сукоб Москве и Берлина због међусобног преплитања интереса и ширења сфере утицаја у Србији и Српској (БиХ). Дај Боже да смо им толико важни. Јер, умиљато јагње две мајке сиса. Од немачких и руских инвестиција живели бисмо боље, ЕУ би убрзала наш улазак у тај „свети табор“, макар и зато да нас, пре тога, Русија не ћапи под своју шапу, а ми бисмо, сви заједно – било русофили, било германофили – задовољно трљали руке. Само још и да ти велики науче да штују нашу сувереност, наша права, да нас, новоговором исказано, „испоштују“ све са Косметом унутар Србије…

(Данас)